Author Archives: Suzi

Upoznali smo te, Garo, kada si tek bio izbačen iz porodične kuće, zajedno sa svojim drugom Žutim. Bračni par koji je živeo s vama je preminuo, a vas dvojica ste ostali bez doma. Žuti je otrovan, a ti si ostao.

Kada si došao u naš kraj, imali smo pudlu Doru, onda je došla Luna, pa Maza. Ne znam koliko si već dugo bio tu, ali vremenom smo se navikli jedni na druge. Dolazili su i drugi psi, neki su odlazili, neki ostajali. Tu su bili i Cica i Kraka, a ti si, Garo, uvek bio tu.

Ovo ti pišem da ne budeš zaboravljen, jer godine te već stižu. Po proceni veterinara, imaš skoro 15 godina, a pojavio se i tumor koji ne mogu da operišu. Malo si usporen, ali si još tu. I dalje si deo naših života, našeg kraja i svega onoga na šta smo navikli i što volimo.

Pre četiri godine udario te je kombi.

I onda je ova luda žena, kako bi neki rekli, zvala sve živo ne bi li te neko spasao. Nisam odustajala dok pomoć nije stigla. Spasili su te, a ti si proveo mesec dana na oporavku.

I neka sam luda! Bar sam te spasila.

Drugi su te tri dana gledali i slušali kako zavijaš s druge strane zgrade, a ja nisam prestala da tražim pomoć dok te nisam zbrinula.

Ako je to ludilo, onda volim to svoje ludilo. Volim što nisam okrenula glavu i što si preživeo. I volim što si i danas tu, prisutan u našim životima već više od deset godina.

A znaš šta me najviše boli u celoj tvojoj priči?

To što nikada nisi želeo da odeš da živiš kod nekoga iz zgrade. Mnogi su pokušavali da te povedu, da ti pruže dom, ali ti si cvileo, plašio se i vraćao se na ulicu. Nisi hteo da odeš.

Ponekad se pitam da li si, posle svega što si doživeo, prestao da veruješ da negde ponovo možeš da pripadaš. Nekada si imao svoje ljude, a onda si ostao bez njih i bez svog doma. Ne znam šta se dešavalo u tvojoj maloj glavi, ali kao da si odlučio da zauvek ostaneš ulični pas.

A mi smo te hranili, mazili, pazili i brinuli o tebi. Čika Sava te redovno vakciniše, zove veterinare i vodi računa o tebi. Svi smo te nekako prihvatili kao svog, iako nikada nisi postao ničiji kućni pas.

Ipak, Garo, ti za mene nikada nisi bio samo ulični pas.

Jer ti si nekome važan. I danas si važan.

Znaš šta uvek radiš kada čuješ moj glas? Legneš na leđa i tražiš da te mazim. I kako da ti odolim? Kako da prođem pored tebe, a da te ne pomazim? Kako da odbijem taj pogled i poverenje koje mi i dalje poklanjaš?

Šta bi to uopšte značilo da pas koji ima skoro 15 godina više ne poželi da oseti ruku koja ga mazi?

Mazimo se i gledamo.

Ali znam da ćeš jednog dana otići.

I biće mi žao, Garo. Zaista će mi biti žao naših šetnji po kraju sa Dorom i Lunom, svakog maženja, svakog tvog pogleda. Biće mi žao što te više neću videti na tvom mestu, što neću moći da te pozovem i gledam kako se okrećeš prema meni.

Verujem da je Žuti negde gore, u raju, jer verujem da svi psi idu u raj. I verovaću da ćeš jednog dana i ti otići tamo, da ćeš ponovo sresti svog Žutog i da ćete zajedno trčkarati, slobodni od svega što vas je ovde bolelo.

Verujem da će tamo biti i Cica, i Kraka, i moja Dora, i moja Eli, i moja Maza. Da ćete se svi ponovo sresti, da više neće biti bolesti, udaraca, otrova, napuštanja i usamljenosti. Samo trčanje, mir i ljubav.

Ne želim drugačije da razmišljam.

A do tada, Garo, tu si. I dok si tu, maziću te, paziti i voleti. Dokle god budeš želeo da priđeš mojoj ruci, ona će biti tu za tebe.

Ova luda žena te je volela svih ovih godina i voleće te do granica mogućeg. Ako se ljubav uopšte može izmeriti, neka neko pokuša da izmeri ovu moju za tebe.

Volim te i sa tvojim godinama, i sa usporenim koracima. Volim te i kada samo ležiš i gledaš me, jer i tada mi tvoj pogled govori da me voliš.

I zato ti ovo pišem. Da ostane trag o tebi, o tvom životu i svemu što si nam značio. Da jednog dana, kada te više ne bude, ostane zapisano da si postojao, da si bio voljen i da nikada nisi bio zaboravljen.

Ovo je za tebe, Garo. Ili Crni, kako te ko zove.

Za tebe koji si ostao na ulici, ali nikada nisi bio sam.

Za tebe koji si nam poklonio više od deset godina svog prisustva i koji i danas, uprkos svemu, okreneš stomačić prema meni i tražiš da te pomazim.

Da nikada ne budeš zaboravljen.

Nikada, Garo.

Tvoja luda žena Sju. ❤️🐾

Tri i po godine uspona i padova, radosti, smeha, suza, svađa i pomirenja. Kafane, diskoteke, pozorišta, bioskopi, bazeni, more… Svadbe, veselja, Nove godine, slave, rođendani… Sve smo prošli, svega se nagledali i svašta doživeli.

Ali postoji nešto što je vrednije od svih izlazaka, putovanja i lepih trenutaka. Nešto što ne može da se kupi, odglumi niti zameni – iskrenost.

Za tri i po godine, taj čovek me nikada nije slagao. Nikada nisam morala da se pitam gde je, šta radi i da li mi govori istinu. Kod njega su stvari jasne, a ja mirna.

Jer ljubav nisu samo lepe reči, zagrljaji i poljupci. Ljubav je kada pored nekoga imaš poverenje, kada znaš na čemu si i kada ne moraš da živiš u sumnji.

Imali smo mi i lepe i teške dane, ali jedno znam – iskrenost ovog čoveka je nešto što ni vreme, ni svađe, ni bilo šta sa strane ne mogu da promene.

I zato smo još uvek tu. Zajedno. ❤️

Sju ❤️

Ne znam gde sam tačno danas.

Kao da sam negde između svega što jesam i svega što više ne umem da imenujem.

U meni se smenjuju tišina i buka, osmeh i suza, mir i nemir.

Ponekad kao da sam puna, do vrha, ljubavi, ljutnje, nežnosti, praznine.

I ne znam da li je ovo buđenje ili san koji traje predugo.

Ne znam ni da li želim da ga prekinem.

Možda sam danas samo to:

jedan živi, promenljivi trenutak koji još ne zna šta će postati sutra.

Sju 🦋

Ne možeš ti mene da razumeš. I da pokušaš i da želiš, ne možeš. Ne možeš da razumeš šta osećam, niti šta sanjam dok spavam, niti da li uopšte mirno spavam. Ne možeš ti mene da razumeš. A nije da ne želiš – želiš, ali niko ne može do kraja da me razume.

I sva ta tuga koja je u meni sada. I sav ovaj bol koji mi prolazi kroz telo, koji stoji oko mene i u meni, kao nešto što ne prolazi. Kao nešto što ne zna da ode. I moj osmeh koji nosim kao štit, kao poslednju liniju odbrane od svega što se ne izgovara.

Možda bi bar taj osmeh mogao da razumeš.

Možda ni ja sama sebe ne razumem. Možda sam sebi teška više nego što umem da priznam. Možda mi treba beg negde daleko, bez objašnjenja. Možda mi treba tišina da sve utihne u meni. Da ugasim telefon. Da zaboravim sve na trenutak.

A onda da se ujutru probudim bilo gde, u tišini koja ne traži objašnjenja, da otvorim oči i na trenutak ne znam gde sam, ali znam ko sam. Da se pogledam u ogledalo i ne pobegnem od sebe, nego da ostanem tu, makar sekundu duže nego inače. I da shvatim da sam to i dalje ja, ista ona koja ponekad ne ume da razume ni sebe, ali ipak nekako ide dalje. Možda sporije, možda teže, ali ide. I da u toj tišini, bez žurbe i bez tuđih reči, pronađem makar mali mir koji mi pripada.

Da li me zaista razumeš?

Sju 🦋

Danas je nedelja. Dan koji nikada nisam volela. Uvek mi je bio težak, spor, nekako previše tih ili previše glasan, nikad po meri.

A opet, danas je bio drugačiji.

Bila sam kod majke. Polupokretna je i svaki put kada odem kod nje, znam da me čeka posao, ali i nešto što ne može da se nazove samo obavezom. Oprala sam veš, presvukla je, sredila sve što treba, obrisala prašinu, napravila da joj bude lakše koliko mogu. Pre toga sam svratila u prodavnicu, uzela ono što voli. Posle još jedna nabavka. Sitnice koje na kraju nisu sitnice.

Vratila sam se kući posle nekoliko sati, umorna, ali ne ona prazna umornost nego ona koja ima smisao. Skuvala sam kafu. Izvela Lunu, a ona, kao da ništa na svetu ne postoji osim tog trenutka i njene loptice.

I onda sam sela.

Gledam u drveće. Lišće šušti. Deca se smeju u parku, neko doziva, pas laje, grad diše. I sve to, što bi nekome bilo buka, meni danas zvuči kao mir. Kao potvrda da život ide, da postoji, da sam tu.

I u tom trenutku ništa mi ne fali.

Možda bih mogla da imam više. Možda sam mogla drugačije. Možda sam mogla lakše.

Ali nisam.

I znaš šta? U redu je.

Jer postoje dani kada ne tražiš više. Kada ne meriš šta nemaš. Kada ne sabiraš nepravde, niti prebrojavaš umore.

Postoje dani kada samo sediš, piješ kafu i slušaš svet oko sebe i shvatiš da je to dovoljno.

Danas je takav dan.

I možda se nedelje i ja nikada nećemo voleti, ali ova današnja neka ostane zapamćena kao nedelja koja je bila dovoljna.

Sju 🌷

Rekli su joj jednom, sasvim usput, kao da se takve rečenice izgovaraju između dve kafe i bez težine: da su najteže suze koje žena može da pusti one koje majka prolije zbog svog deteta.

Nije im poverovala. Ili je bar tako želela da misli.

Sve dok nije upoznala nju.

Bila je to žena koja je živela negde između tišine i navike. Ništa na njoj nije bilo upadljivo, osim te neke umorne prisutnosti koja je ostajala u prostoru i kada bi ona izašla iz njega. Radila je svoj posao kao da se izvinjava što postoji, govorila malo, a i to pažljivo, kao da svaka reč može nekoga da povredi.

I onda, jednog dana, u trenutku koji nije tražio ništa posebno, videla ju je kako plače.

Ne glasno. Ne pred svima. Više kao da joj se nešto unutra konačno slomilo, pa više nije imalo gde da ostane.

Prišla joj je oprezno, kao što se prilazi nečemu što može da se raspadne ako se dotakne.

„Da li je sve u redu?“ pitala je tiho. „Treba li ti pomoć?“

Žena ju je pogledala kao da to pitanje nije navikla da čuje.

„Ti meni ništa ne duguješ“, rekla je. „Ali… ako bih ti ispričala, možda bi mi bilo lakše. Samo ne znam da li bi iko mogao da razume.“

„Probaj“, odgovorila je.

I ona je počela da govori.

O životu koji se nekad zvao život, a nekad samo preživljavanje. O danima kada je frižider bio prazan, a kuća puna ćutanja. O mužu koji bi odlazio bez objašnjenja, kao da se čovek može izbrisati iz porodice i nastaviti negde drugo kao da ništa nije bilo. Poslednji put je otišao za Rusiju. I nije se javljao. Nikada nije bilo jasno da li je to odlazak ili nestanak.

I o njenom detetu.

Ćerki koju je volela više nego što je znala da kaže, ali sa kojom se sve više gubila u nerazumevanju. Što je više pokušavala da drži sve na okupu, to je između njih rastao veći prostor. I negde usput, u toj borbi da izdrži, počela je da se pita da li je i ona postala neko koga dete više ne prepoznaje.

„Sve sam držala u sebi“, rekla je. „Da niko ne vidi. Ni on, ni njegova majka, ni moja porodica… niko. Mislila sam da tako mora.“

Tog dana, prvi put posle dugo vremena, suze nisu imale kraj. Nisu bile lepe, ni tihe, ni kontrolisane. Bile su jednostavno istina koja je izašla na površinu.

„Hvala ti što si me pitala“, rekla je na kraju. „Mislim da sam godinama nosila nešto što više nije moglo da stane u meni.”

Slušala ju je i ćutala.

I nije videla samo jednu ženu.

Videla je sve one žene koje su naučile da ćute kad najviše boli i da se smeju kada se unutra lome.

I tada je shvatila nešto što se ne uči, nego prepoznaje – da ponekad najteže suze nisu zbog onoga što se dogodilo.

Već zbog onoga što je dugo moralo da se ćuti.

Sju 🌷

Mnogo stvari u životu nam se dese neplanirano, a mnogo toga sami isplaniramo ubeđujući sebe da držimo sve pod kontrolom. Mnogo odluka donesemo iz straha da nešto ne izgubimo, a mnogo iz radosti koja brzo prođe, pa ostane samo pitanje da li je vredelo.

I nije svaki čovek koji uđe u naš život tu da ostane.  Neki dođu da nas zagrle i ostave trag topline, a neki da nas nauče kako boli kada predugo ostajemo tamo gde odavno nismo poželjni. I najteža lekcija nije kada neko ode, nego kada ostane, a prestane da bude tu za nas.

Zato je ponekad najveća hrabrost ne boriti se više za pogrešno mesto, nego otići iz nečega što nas polako briše. Jer znakovi pored puta nisu tu da ih ignorišemo, nego da nas sačuvaju pre nego što se izgubimo u dokazivanju onima koji već odavno nisu na našoj strani.

Na kraju, život je jedan, i u njemu nema mesta za ponižavanje ni za čekanje da nas neko jednom možda vidi, kad smo već odavno prestali da budemo primećeni.

I najvažnije: ono što ostane iza svega nije koliko smo voleli druge, nego koliko smo sebe imali hrabrosti da ne izgubimo.

Sju 💚

Moja majka i ja smo kao dve strane iste priče koje nikada nisu bile slične, ali su se uvek prepoznavale.

Ona je oštra, direktna, žena koja ne voli duga objašnjenja i koja u jednoj rečenici ume da kaže sve što treba. Ja sam uvek negde između u mislima, u sumnjama, u tihim preispitivanjima. Ona sa onim svojim čistim, plavim očima koje kao da sve vide jasno i bez zadrške. Ja sa svojim maslinastim, koje više gledaju unutra nego spolja.

I sve u nama je različito, čak i način na koji volimo i način na koji ćutimo. Ali kad god zazvoni telefon i kada vidim da je ona, uvek zvuči isto.

„Pusti sve,“ kaže. „Skuvaj kafu. Dođi. Zapali cigaretu.“

Ja nisam pušač. Nikada nisam bila. Ali u njenom glasu ta cigareta nije navika to je pauza. Mali prekid svega što pritiska. Nešto kao dozvola da staneš, da udahneš, da ne moraš u tom trenutku da budeš jaka.

I ja je slušam. Kao i uvek. Ne zato što moram, nego zato što njen glas i dalje ume da me smiri, čak i kad smo potpuno različite.

Ponekad pomislim da će jednog dana najviše nedostajati upravo to ne njene reči, nego način na koji je sve delovalo jednostavno kad bi rekla da sednem, da popijem kafu i da svet može malo da sačeka.

I možda je to ljubav između nas ne u sličnosti, nego u tome što se i različite i dalje uvek čujemo, mimoilazimo u stavovima ali zapalimo tu famoznu cigaretu i razumemo.

Sju 🧚‍♀️

Luna ima trinaest i po godina.

Kad to izgovorim naglas, zvuči mi nemoguće. Kao da govorim o nekom drugom psu, o nekoj dalekoj starosti koja se dešava nekom drugom. Jer ja svoju Lunu još uvek vidim kao onu malu pudlu koja je jednog dana došla kod nas. Kao psa kojeg niko nije hteo.

A mi smo je hteli.

I možda je baš zato od prvog dana znala da je kod  nas bezbedna.

Luna je oduvek imala svoje strahove. Mnogo njih. Neke je nosila sa sobom kao da su joj bili ušiveni ispod kože. Plašila se ovoga, plašila se onoga, trzala se, osluškivala, gledala. Ali onda smo počele da živimo zajedno. Dan po dan. Zagrljaj po zagrljaj. Pogled po pogled.

I naša ljubav je, polako, lečila ono što je strah ostavio u njoj.

Ne znam kako se to tačno objašnjava.

Znam samo da je jednog dana Luna prestala da se plaši svega.

Jer je znala da sam ja tu, da je moja ćerka tu.

Danas je drugačije.

Luna više ne vidi dobro uveče. Zapravo, sve manje vidi. Pre neki dan sam izašla s njom, a ona je išla pored moje noge, kao i toliko puta pre toga. Samo što više nije videla banderu ispred sebe.

I udarila je u nju.

Samo sam stala.

Ona je zacvilela i legla.

A ja sam pomislila: Bože, Luna, gde nam je otišlo vreme?

Polako me i ne čuje.

Ponekad me gleda, pa me njuši, kao da pokušava da otkrije jesam li stvarno ja. Kao da joj oči više nisu dovoljne, pa me prepoznaje nosem. Po mirisu. Po nečemu što samo ona zna.

I onda me pogleda tim svojim plavim očima.

I ja u njima vidim sve.

Sve godine.

Sve strahove.

Sve naše dane.

Sve što smo jedna drugoj bile.

Gledam joj leđa i vidim pegice koje se pojavljuju sa godinama. Nekada ih nije bilo. Sada su tu, jedna po jedna, kao male mape vremena.

I ja ih volim.

Volim svaku.

Jer su njene.

Luna je ušla u svoju četrnaestu godinu.

Hrabro.

Kao da ne zna da bi čovek trebalo da se plaši brojeva.

Ja znam jer smo već izgubili Eli. Otišla je iznenada, sa jedanaest godina.

Dora je otišla sa jedanaest, posle srčanog udara.

A Mazu sam udomila iz azila. Ostala je sa nama skoro deset godina i po proceni veterinara, dočekala je gotovo petnaest. I onda je i ona otišla, usred bolesti.

Zato ja sada gledam Lunu i mislim da ne može.

Ne sme.

Rekla sam joj da mora da bude večna.

Stvarno sam joj rekla.

Ne znam da li me razume.

Ali mora da razume.

Mora.

Jer kako da objasnim srcu da jednog dana neće biti tih šapica pored moje noge?

Kako da objasnim rukama da više neće imati šta da maze?

Kako da objasnim kući da jedan zvuk više neće biti tu?

Kako da objasnim sebi da je jedan mali pas, kojeg niko nije hteo, postao neko bez koga ja ne znam kako bih?

Zato neću.

Neću sada.

Sada ću samo da je gledam.

Da je pomazim.

Da je pozovem, čak i ako me sve manje čuje.

Da joj priđem kad me gleda kao da me traži.

Da joj dozvolim da me onjuši, da bude sigurna da sam to ja.

I da joj ponovo kažem:

„Luna, moraš da budeš večna.“

A ona će možda samo da me pogleda tim svojim starim, plavim očima.

I možda u tom pogledu neće biti nikakvog odgovora.

A možda će biti sve.

Jer ne znam koliko života jednog pas može da stane u trinaest i po godina.

Ali znam koliko ljubavi može.

Znam da je Luna u moj život stala cela.

Zato još uvek ne brojim dane.

Brojim njene poglede.

Njene korake.

Njeno disanje.

Njene pegice na leđima.

Njen miris.

Njenu glavu pod mojom rukom.

I sve ono što još uvek imamo.

Jer Luna nije samo stara pudla.

Luna je ono malo biće koje je nekada niko nije hteo.

A onda je našla moju ćerku i mene.

I ja sam našla nju.

Od tog dana više nikada nije bila nečiji neželjeni pas.

Bila je moja Luna.

I još uvek jeste.

Moja mala, hrabra Luna.

Dok god me bude gledala tim plavim očima, ja ću verovati u jednu stvar – Da neki psi zaista moraju da budu večni.

Sju ❤️

Ne mora svaki razvod da bude ruševina.

Pre neko veče sedeli smo zajedno moj bivši muž, moj sadašnji partner i ja. Video poziv, običan razgovor, bez težine, bez gorčine. Dva muškarca koji su se upoznali prošle godine na krštenju naše unuke, sada razgovaraju kao poznanici. Bez nadmetanja. Bez neprijatnosti. Samo normalno.

I to je za mene uspeh.

Ne zato što je sve bilo lako. Nije. Nego zato što smo izabrali da ne budemo neprijatelji. Da ne nosimo prošlost kao oružje, već kao nešto što je bilo i prošlo.

Uspeh je i to što naša ćerka i dalje traži savet. I od mene. I od njega. I od čoveka koji je sada uz mene. Jer poverenje nije nestalo razvodom. Samo je promenilo oblik.

I možda je to poenta svega.

Da kraj jednog odnosa ne mora da znači kraj poštovanja.

Da porodica ne mora da se raspadne može samo da se preoblikuje.

Da deca ne moraju da biraju strane, ako im mi ne damo razlog za to.

Nekad je dovoljno da ljudi odluče da budu – ljudi.

I da ne kvare ono što su nekad zajedno stvarali.

Dovoljno.

Sju ❤️