Author Archives: Suzi

Istina ume da zaboli.

Ali nikada ne dolazi bez razloga.

Govore je ljudi koji te vide i kad nisi savršen/a.

Oni koji te samo maze rečima često čuvaju sebe, ne tebe.

Ljubav se prepoznaje po hrabrosti da se kaže istina.

Sju 🩵

Ljudi provedu život stegnutih šaka čuvaju svaki dinar, svaku sitnicu, svaki dah, kao da će sutra biti velika poplava pa će ih spasiti baš to što su se juče odrekli sebe. A onda ih pregazi vreme. Pregazi ih život koji nisu živeli.

Jer čemu služe pare ako ti duša ostane prazna? Čemu služi bogatstvo ako si ga stekao siromašeći sebe? Videla sam ljude koji su umrli bogati, a živeli bedno. Štedeli su kao da gomilaju zlato, a trošili sebe kao da su ničiji. A na kraju uživa neko drugi. Neko ko nije ni znao za njihove nedelje bez kafe, za zime bez grejanja, za odricanja koja su postala navika.

U životu moraš da daš. Moraš sebi da napraviš gušt, da budeš malo hedonista, da osetiš da si živ. Pare se vraćaju, vreme ne. “Bolja vremena” su često samo izgovor jer kad napokon dođu, možda ih ti više nećeš umeti ili moći dočekati.

Ne možeš poneti ništa sa sobom. Ali možeš ostaviti trag da si živeo, voleo, trošio na radost, na put, na muziku, na kolač podeljen sa dragom osobom, na sebe. Na život.

Uštedi na glupostima, ali nikad na radosti. Ona je jedina investicija koja se zaista isplati.

Sju 💛

Uvek je tu, u tom uglu parka, kao da nikada ne žuri i nikada nema obaveza. Drvena klupa, obična na prvi pogled, ali meni danas teža od pola sveta.

Sednem na nju i uhvatim sebe kako očekujem da čujem onaj tihi, smireni glas. Onaj njegov pozdrav, jednostavan: „Dobar dan, komšinice.“ Uvek sa blagim osmehom, kao da je u tom trenutku sve u redu i sa njim i sa svetom.

Nema ga. Otišao je, baš kao što sve ode kad mu vreme dođe. I klupa sada nosi senku njegovog prisustva, kao da je čuva, kao da pamti svaki put kad je seo da odmori noge i dušu. Gledam je i mislim kako je sve prolazno i kako retko primetimo ono što nam je tu, pred nosom, dok je još tu.

Mnogi prođu, ne vide ništa posebno. Samo klupu. Samo dan. Samo još jedan život koji prolazi pored njih. Ali ja danas vidim sve i njegove oči što su se smeškale i one kratke razgovore što su mi popravljali jutro. Vidim kako vreme ne pita nikoga ništa, samo teče, kao reka bez obale.

I možda baš zbog toga treba da grabimo svaki trenutak. Da kažemo „dobar dan“ dok još imamo kome. Da se nasmejemo, pa makar i sebi. Da stanemo na minut kraj nečije klupe, da pustimo da nam srce bude meko.

Jer sve je prolazno. Ali trag dobrog čoveka ostane u jednom parku, na jednoj klupi, u jednom sećanju koje danas malo zaboli, a mnogo podseti.

Sju 🦋

Mnogo je stvari u životu koje ne biramo. Ne biramo roditelje, niti mesto na kom ćemo se roditi. Kao deca, ne biramo državu u kojoj ćemo odrastati, ni okolnosti koje nas oblikuju.

Kasnije, kada odrastemo, nešto nam se ipak vraća u ruke. Možemo da biramo prijatelje  a vreme će pokazati ko je bio dobar izbor, a ko samo prolazna lekcija. Možemo da biramo partnera, možemo da biramo s kim ćemo deliti dane, a sa kim nećemo. Možemo da biramo koliko ćemo dece imati, ako ćemo ih uopšte imati.

Ali postoji nešto što ne možemo da biramo: ne možemo da biramo da li ćemo biti srećni svojim izborima.

Sreća je, izgleda, rezultat hiljadu sitnih stvari koje ne vidimo odmah, trenutaka, odluka, slučajnosti, unutrašnjih promena.

Na kraju, mnogo toga zaista zavisi od naših izbora, ali ne i sve. Ponekad je potrebno samo da zastanemo i priznamo sebi da je život mešavina onoga što smo birali i onoga što nam je dato. I da u toj kombinaciji, uprkos svemu, nekad uspemo da pronađemo sebe.

Sju 🦋

Možeš da voliš sećanja do mile volje, ali ona ti nikada neće uzvratiti.
Treba da pronađeš nekoga koga ćeš voleti dok si još dovoljno mlad za to, a sve one koji nisu pored tebe nosićeš u sećanju zauvek.
Jer neki ljudi ne nestaju samo prestanu da budu tu. Sa razlogom. 🦋

Nisam od onih žena koje spuste glavu i prećute. Ako nešto imam da kažem reći ću. Mirno, direktno, ili kroz osmeh koji više zaboli nego uvreda.

Retko kad umem da odglumim ravnodušnost. Samo ako je neko toliko nezanimljiv da mi ni energiju ne vredi trošiti.

Ali ako me dotakne, ako pređe granicu dobiće odgovor, onakav kakav je zaslužio.

Znam da umem da budem “kulturno neprijatna” i to mi je, priznajem, jedna od lepših osobina.

Neću da ćutim kada neko pokušava da me ponizi, a neću ni da se spuštam na tuđ nivo.

Nasmešim se, kažem svoje jednom, možda dvaput i odem.

Ne zbog slabosti, nego zato što sam naučila da moja tišina vredi više od svake tuđe galame.

Sju 🦋

Čini mi se da se sve menja, iz dana u dan, neprimetno, a opet naglo.

Kao list koji je nekad bio zelen, mekan i živ, a sad leži sasušen na zemlji, uvijen u sebe i čeka da ga vetar odnese. Nekad je šuštao na grani, pravio hlad, imao smisao. Sad samo svedoči o vremenu koje je prošlo.

Danas sam srela kolegu koji je otišao u penziju pre tri godine.

I nisam mogla da verujem koliko se promenio. Kao da je tih par godina stalo u jedan treptaj oka. I tu sam negde pomislila kako starimo svi. Ne odjednom, nego pomalo, svakog dana, po jednu misao, po jedan osmeh, po jedan san manje ili više.

Čini mi se da su sve te godine stale u jedno „juče”.

Da smo odrasli neprimetno.

Da sam, evo baš danas, malo ostarila.

Sad imam 57.

Čini mi se da život samo klizi, ode, ne pita, ne zastaje.

A ja se i dalje ponekad nerviram. Zbog gluposti. Zbog stvari koje ne traju duže od trenutka.

I znam da ne bi trebalo.

Ali valjda je to deo života jer ako se nikad ne nerviraš, možda i ne živiš stvarno.

Ipak, nekad se bojim.

Bojim se da ću se jednog jutra probuditi, pogledati u ogledalo i ne prepoznati ženu koja me gleda sa one strane.

Kao da će sve proći u trenu.

Zato se borim.

Da ostanem mlada duhom, radoznala, nasmejana, pomalo buntovna.

Jer možda telo stari, ali duša, ona može ostati večito mlada, ako je pustiš da diše.

Videćemo.

Za sada, dišem.

Sju ✨

U jednom trenutku samo… shvatiš.

Ne možeš da promeniš nekoga.

Možeš da se nadaš, da pokušaš, da veruješ u bolje ali na kraju, svako ostaje ono što jeste.

I tad prestaneš da se pridružuješ.

Prestaneš da objašnjavaš, da tražiš smisao u stvarima koje odavno nemaju smisla.

Umesto toga, sagledaš sve malo šire.

Kao da se odmakneš pola koraka unazad, pa vidiš jasnije.

I kažeš sebi:

„Dobro. Takav je. A ja biram šta ću od toga da uzmem.“

Uzmeš samo ono što ti prija.

Ono što te ne troši.

Sve ostalo pustiš da prođe kao voda niz kamen.

Jer prihvatanje ne znači da si se pomirila.

Znači da znaš gde prestaješ ti, a gde počinje on.

I da si dovoljno mirna da ideš dalje. Pod svojim uslovima.

Sju ❤️

Gledam sebe u ogledalu i vidim ženu koja lagano stari.

Ne žalim se – naprotiv. Vidim i jednu novu boru, onu koju do juče možda nisam ni primetila. Gledam je, pa se nasmejem.

Jer jutros sam videla sliku moje unuke kako se smeje onim svojim beskrajnim, iskrenim osmehom i pomislim: neka je ta bora tu.

Zaslužila je da bude.

Iza mene stoje tri najveće radosti mog života.

Moja ćerka – divna, pametna, vaspitana žena.

Moje dve unuke, jedna već zna da mi kaže da me voli, druga još muca prve reči.

I treća, koja tek treba da nas sve obraduje u februaru, već sada greje srce.

Zato i neka starim.

Neka mi svaka bora bude mapa života, trag radosti, tuge, brige i ljubavi.

Jer sve što jesam, sve što sam preživela i podnela, sve to je utkano u moj pogled i osmeh.

Ja sam temperamentna, brza, zvrkasta, svoja.

Padala sam, ali nisam dala da me ništa slomi.

I kad sve saberem – ja sam srećna žena.

Jer imam rašta stariti.

I rašta se smejati.

I rašta ići dalje. 🩷

Ponekad, i kad imaš sve što ti treba, srce se oseća prazno.

Nije pitanje stvari, ni komfora, ni sigurnosti.

Praznina dolazi od onih sitnica koje otkrivaju ko je čovek pored tebe.

Jedan hladan gest, jedna odbijena ruka pomoći, jedna šifra koju neće da podeli i svet postane ravna linija.

Neko bi rekao: „Sitnica.“

Ali sitnice čuvaju ljude. I sitnice ih gube.

Razočaranje je tiha ruševina u delu duše, i dok ti se ne vrati boja, svet je samo senka onoga što bi mogao biti.

Ali boja se vraća. Kroz tvoje misli, kroz muziku, kroz reči koje pišeš samo za sebe.

I u toj boji, ti si svoja niko te više ne isprazni, niko te ne sruši.

Sju 🦋