Postoje ljudi koji umeju da slušaju ili makar da izgledaju kao da slušaju. A to, priznaćeš, ponekad dođe na isto.
Dvadest dve godine sam pričala sa jednim Bikom. Stabilan, prizeman, tvrdoglav kao stena i tih. Ja rečita, rasuta, brza, sa mislima koje preskaču kao kamenčići po vodi. Totalno različiti, rekli bi svi. I bili bi u pravu. Ali postoji jedna čudna ravnoteža između onih koji govore i onih koji ćute.
On je imao dar. Ne da odgovori nego da ćuti u pravom trenutku. Da klimne glavom, da pogleda dovoljno ozbiljno da poveruješ da si shvaćena. Da pusti da rečenice izlaze iz tebe kao da si otvorila prozor posle duge zime.
A ja sam govorila. O svemu. O sitnicama, o velikim stvarima, o nebitnom i o onome što me jede iznutra. Rečenice su se nizale, priče granale, emocije rasipale po prostoru. I negde usput sam verovala da me razume.
A možda nije imao pojma o čemu zborim.
Možda je u tim trenucima mislio o nečemu sasvim drugom o poslu, o sutrašnjem danu, o nekoj svojoj tišini koju nikad nisam uspela da dosegnem. Ali nije prekidao. Nije gasio. Nije umanjivao. I to je, na neki način, bila njegova vrsta ljubavi.
Jer nisu svi ljudi tu da te razumeju do kraja. Neki su tu samo da te puste da budeš glasna, da budeš svoja, da se razliješ bez straha da ćeš biti prekinuta.
I možda je istina da smo bili potpuno različiti. Ja reč, on tišina. Ja oluja, on zemlja. Ali između te dve krajnosti postoji prostor u kom se ljudi sretnu – ne savršeno, ne potpuno, ali dovoljno da traje.
Dovoljno da se pamti.
I ponekad se zapitam – da li je zaista važno da li je znao o čemu pričam… ili je bilo dovoljno to što me je pustio da pričam.
Sju 🌷
🦋 SuziSju 🦋 