Author Archives: Suzi

Kao devojčica sanjala sam da imam troje dece. Život je hteo drugačije i naučio me da za takve snove nije dovoljna samo želja, već i dvoje koji žele isto.

Danas gledam svoju ćerku kako živi ono što sam ja nekad sanjala – uz čoveka koji stoji uz nju.

I shvatam: neki snovi se ne ostvare kako smo zamislili, ali se ipak ostvare, kroz našu decu i njihovu sreću.

Zato ne brojim ono što nisam imala, već blagosiljam ono što imam.

Srce koje ume da se raduje tudjoj sreći nije ostalo bez svoje.

Sju 🩷

I onda shvatiš da ćeš ostati sama.

Ne zaboli onako kako si mislila da hoće.

Prihvatiš to tiho, jer nije svakome suđeno da ostari sa nekim.

Neko ostari u dvoje, neko sam. Ja sam među ovima drugima.

Život je i lep i težak,

ali najvažnije je da budemo iskreni prema sebi.

Sju 🦋

Jutros sam se probudila sa slikom sebe od sedamnaest godina.

Leto. Jul. Dedino selo. Dom kulture u kom peva Nada Topčagić sa kasete.

Smešno mi je danas, jer je nisam slušala, slušali su je drugi.

Meni je bilo važno samo da sam tu u društvu, u smehu, u toj večeri koja je mirisala na leto i mladost.

Imala sam sedamnaest i gledala sam u zvezde.

I žurila sam da porastem.

Danas znam koliko su te godine brzo otišle. Koliko je vremena stalo u jedan treptaj između tog doma kulture i ovog jutra.

Desilo se mnogo lepog. I ružnog.

Bilo je smeha koji zaboli stomak i suza koje se kriju.

Bilo je zagrljaja koji leče i odbacivanja koja ostavljaju trag.

Ne žalim ni za čim.

Zaista ne.

Ali ponekad dođe neka tiha seta.

Jer ona devojka od sedamnaest je verovala u mnogo toga.

I jesam postigla mnogo.

Imam mnogo.

Imam život.

A ipak, negde postoji mala praznina.

I mislim da je to normalno.

Valjda je to taj balans da nije sve savršeno. Da je drugačije bi bilo dosadno.

Mora nešto da ostane nedorečeno, da nas podseća da smo živi.

Ono na šta sam ponosna, možda i najviše, jeste to što sam ista.

I tada i sada.

Emotivna.

Tvrdoglava.

Zrk.

I neka sam.

Sju 🧚‍♀️

Kad bih se ponovo rodila, išla bih istom ulicom. Napravila iste greške. Ne zato što su bile pametne, nego zato što su bile jedine koje sam tada znala. Možda jedino ne bih pala one zime kad je bio led i slomila skočni zglob. Sve ostalo bih ponela opet.

Sve što me je lomilo, naučilo me je nečemu. Iskustvo ne ulepšava čoveka, ono ga razotkrije. Danas, sa 57, imam i padove i uspone, osmeh i suze. Ne dugujem objašnjenja. To je moj život i moje ime stoji ispod svega.

Nisam planirala mnogo toga što se desilo. Ali jesam znala jedno: neću trpeti život bez ljubavi. Radije ću biti sama nego pogrešno vezana. I to ne bih menjala. Razvela sam se i izabrala sebe, iako to nikad nije najlakši put.

Da li će se neko pojaviti iza ćoška? Možda. Ako se pojavi, neka zna da dolazi u gotovu priču, sa pukotinama i snagom. A ako se ne pojavi i to je u redu. Jer ja već živim život koji je moj.

Sju 🦋

Za vikend smo moja starija unuka i ja pravile kiflice. Ne one obične, nego naše. Jedne sa viršlom, druge sa sirom. Ja sam razvlačila koru, sekla je na jednake delove i na svako parče pažljivo stavljala ono što mu pripada, a ona je uvijala. Da bi joj bilo lakše da razume, rekla sam joj da pravimo paketiće – da upakujemo viršlu u testo, isto kao i parče sira, da sve bude lepo i mekano, kao mali poklon. Oduševila se. “Jao, baba, pravimo paketiće!”, rekla je i u tom trenutku sve je dobilo smisao.

Ona ima 7 godina.

Ređale smo ih na pleh, nekad zajedno, nekad je ona sama dodavala ili stavljala, ponosna i ozbiljna kao da radi najvažniji posao na svetu. Na kraju sam razmutila dva žumanca, a ona je mazala kiflice, pažljivo, sa osmehom koji se pamti. Bila je presrećna. A ja još više jer smo bile zajedno, jer nam je uspelo, jer je sve bilo baš kako treba.

I onda, sasvim prirodno, bez plana i bez žurbe, legle smo na pod, ona, moja mlađa unuka od dve godine i ja i radile vežbe, smejale se, disale, bile tu. Pomislila sam: ako postoji savršeno popodne, onda izgleda baš ovako. I ne može biti idealnije od toga.

Sju 🍡

Interesantno je kako se čovek navikne da kroz život hoda sam.

Da se bori sam.

Da može sve sam.

Navikneš se da ti ničija ruka ne treba.

I onda, kad ti je neko pruži, ne znaš šta bi sa njom.

Ne zato što ne želiš pomoć,

već zato što nikada nisi naučio da je tražiš  niti da je primiš.

To je teško.

I pomalo tužno.

I gotovo nemoguće objasniti onima koji nikada nisu morali biti svoja jedina snaga.

Sju 🦋

Nijedan razvod nije lak.

I slagala bih kad bih rekla da jeste.

Ali iz ugla mog bivšeg muža i mene, verujem da je za razvod, ako već mora da se dogodi, potrebna jedna tiha zrelost: hladna glava, vaspitanje i poštovanje  čak i tada kada boli.

Naš razvod bio je rezultat razgovora i svesnosti da više ne možemo zajedno. Da je poštenije stati nego ostati u nečemu što ne funkcioniše. Oboje smo znali da kraj braka ne mora da bude kraj poštovanja.

Venčali smo se mladi, dobili dete jako mladi i godinama se razvijali pre svega kao prijatelji. Prošlo trinaest godina od razvoda. Imamo divnu ćerku, dve unuke i treću na putu. I ono što smatram najvećim uspehom jeste to što smo ostali ljudi jedno prema drugom.

Kada se vidimo, ručamo zajedno. Delimo hranu, znamo šta onaj drugi ne voli. Pričamo o ćerki, o unukama, o životu. Bez gorčine, bez vraćanja unazad. Svako živi svoj život, uz puno pravo onog drugog da živi svoj.

Nikada mi nije palo na pamet da se mešam u njegove veze, da zovem, pišem, uznemiravam. Ne zato što nisam mogla, već zato što nisam želela. Jer zrelost je izbor.

Bili smo dvoje svesnih ljudi koji su odlučili da prekinu ono što nije valjalo, ali da sačuvaju ono što jeste – ljudskost.

I zato danas mogu da kažem ovo:

veliki je uspeh kada iza braka koji je trajao dvadeset dve godine ne ostanu ruševine, već mir.

Kada razvod ne postane rat, već tiha odluka da se ide dalje dostojanstveno.

Ako je kraj morao da se dogodi onda je ovakav kraj pobeda.

Sju 🌹

Kako rasteš i odrasteš, shvatiš da Nova godina zapravo nije bila praznik.

Bila je mama.

Mama je pakovala poklone.

Mama je motala sarmu.

Mama je ukrašavala kuću.

Mama je vikala da se obučemo ako je sneg, da se ne prehladimo.

Mama nas je ujutru čekala sa toplim čajem ili kakaom zavisno od toga šta smo brat i ja tog jutra želeli.

Nova godina je, u stvari, bila moja mama u mom domu.

A onda sam ja postala ista takva u svom domu.

Isto. Isto. Isto.

I moja ćerka je to ponela dalje.

Jer sve se nosi iz kuće.

Sve.

Hvala, mama.

Sju ❤️

Nekako se uvek isto desi.

Ljudi iz mog života, bivše veze, pokušaji, priče koje su imale početak ali ne i nastavak – posle nekog vremena ponovo se jave.

Posle godina.

Tiho.

Nenametljivo.

Samo da pitaju kako sam.

Nedostajala sam im.

Ne zato što sam bila savršena.

Već zato što sam bila žena koja stoji čvrsto na svojim nogama.

Koja zna šta hoće ali još jasnije zna šta neće.

Koja ne pristaje na manje od onoga što daje.

Koja ume da ćuti, da se ne javi, da ode bez objašnjenja.

Koja može sama da sedne u auto i ode bilo gde.

Koja bez problema ruča sama u restoranu i pije piće bez publike.

Takve žene se pamte.

I takve žene se traže tek kad odu.

Svi su se javljali.

I javljaju se i danas.

A odgovor je uvek isti – ne.

Jer ono što je trebalo da traje, trajalo bi.

Sve ostalo je završeno tačno onda kada je trebalo.

Najvažnije je ovo:

vrata nikada nisam zatvarala ružno.

Nisam ostavljala pepeo za sobom.

Ostajali smo lepa uspomena dok je bilo moguće.

Ali…

uvek postoji taj neko.

Onaj koji dobije više nego što zaslužuje.

Onaj kome se da poverenje, prostor a vrati se praznina.

Za takve postoji samo jedno mesto:

tišina.

I blok koji traje zauvek.

Ne iz inata.

Ne iz besa.

Već iz samopoštovanja.

Oko vrata nosim lančić sa priveskom Zvončice.

Ne zato što ne znam da porastem, 

već zato što znam da sačuvam ono najvažnije: slobodu, dostojanstvo i veru u sebe.

Mnogi neće dobiti ni mrvicu onoga što sam nekada davala.

I to je u redu.

Jer žena koja zna svoju vrednost

ne vraća se tamo gde je bila potcenjena.

Ona ostaje zapamćena.

Ali više nije dostupna.

Sju 🩷

Ljubav i seks često se stavljaju u istu rečenicu, kao da jedno automatski podrazumeva drugo. A istina je da to nisu iste stvari. Povezane jesu ali nisu nerazdvojne.

Ljubav bez kvalitetne bliskosti ne opstaje. Može da traje iz navike, iz straha, iz obećanja, ali vremenom postaje tišina koja počne da pritiska. Jer bliskost nije luksuz u odnosu, ona je njegov temelj.

S druge strane, može da postoji snažna hemija bez ljubavi. Dešava se da se dvoje ljudi sretnu, prepoznaju nešto u pogledu, u dodiru, u načinu na koji dišu isto u istom trenutku. Bez planova, bez obećanja, bez velikih reči,  samo prisutnost i usklađenost. I ponekad je to dovoljno makar trajalo jednu noć.

Postoje susreti koji su kratki, a ostave utisak potpune povezanosti.  Postoje pokušaji odnosa u kojima je bilo emocija, brige i želje da se uspe ali tela nikada nisu pronašla zajednički jezik. Ljubav nije uspela da nadomesti ono što nije postojalo prirodno.

Ono što se unese među četiri zida ne može da se objasni spolja. Tamo nema uloga, nema publike, nema opravdanja. Ili postoji usklađenost ili ne. I nijedna količina emocije ne može da je izmisli ako je nema.

Idealno je kada se ljubav i bliskost sretnu. Kada emocija ima gde da se smesti, a dodir ima smisao. Ali život nas često uči da te dve stvari ne dolaze uvek zajedno. I to nije poraz već spoznaja.

Jer nije svaka hemija ljubav.

I nije svaka ljubav dovoljna.

Sve zavisi od onoga što dvoje ljudi unesu u odnos i koliko su spremni da budu iskreni prema sebi.

Sju 🦋