Danas je nedelja. Dan koji nikada nisam volela. Uvek mi je bio težak, spor, nekako previše tih ili previše glasan, nikad po meri.
A opet, danas je bio drugačiji.
Bila sam kod majke. Polupokretna je i svaki put kada odem kod nje, znam da me čeka posao, ali i nešto što ne može da se nazove samo obavezom. Oprala sam veš, presvukla je, sredila sve što treba, obrisala prašinu, napravila da joj bude lakše koliko mogu. Pre toga sam svratila u prodavnicu, uzela ono što voli. Posle još jedna nabavka. Sitnice koje na kraju nisu sitnice.
Vratila sam se kući posle nekoliko sati, umorna, ali ne ona prazna umornost nego ona koja ima smisao. Skuvala sam kafu. Izvela Lunu, a ona, kao da ništa na svetu ne postoji osim tog trenutka i njene loptice.
I onda sam sela.
Gledam u drveće. Lišće šušti. Deca se smeju u parku, neko doziva, pas laje, grad diše. I sve to, što bi nekome bilo buka, meni danas zvuči kao mir. Kao potvrda da život ide, da postoji, da sam tu.
I u tom trenutku ništa mi ne fali.
Možda bih mogla da imam više. Možda sam mogla drugačije. Možda sam mogla lakše.
Ali nisam.
I znaš šta? U redu je.
Jer postoje dani kada ne tražiš više. Kada ne meriš šta nemaš. Kada ne sabiraš nepravde, niti prebrojavaš umore.
Postoje dani kada samo sediš, piješ kafu i slušaš svet oko sebe i shvatiš da je to dovoljno.
Danas je takav dan.
I možda se nedelje i ja nikada nećemo voleti, ali ova današnja neka ostane zapamćena kao nedelja koja je bila dovoljna.
Sju 🌷
🦋 SuziSju 🦋 