Author Archives: Suzi

Zovite me tako a ova žena koja piše mi je dala ime ali je tajna.

Rodjena sam u podrumu i znam da nas je majka nosila tamo vamo ne bi li nas spasila. Troje njih nije ali smo nas dve sestrice preživele. Majka nije. Sakrivale smo se i tražile mrvice hrane. Nešto i pronalazile ali smo obično zaspale gladne. Kažu da se mačka snadje, da luta, da je radoznala. Jeste tako ali mnogo toga nas je plašilo. Psi koji su prolazili, ljudi kojima smo smetalo. Deca su nas nosila a niko da nas odnese u topli dom. Davali su nam hranu, mrvice ali smo bile zahvalne.

Obližnji podrum nam je bio dom. Tople dečije ruke su nas malo mazile i mi smo prele kao dva traktora. Noć je bila najgora. Mnogo zvukova, vetar i odvratna kiša. Dani su nekako i prolazili ali noć….nikako da ode. I onda novo jutro i nova nada.

Sestra je otišla jedno jutro pre mene. Nije se više vratila. Videla sam je posle. Ležala je na ulici….nije se pomerala.

Ostala sam sama.

Hranila me jedna žena, njena ćerka….jedna baka.

Uspele su i dom da mi naprave. I uživala sam.

Godine su prolazile. Ljudi se odsele, neki dosele i opet se upoznajem sa mirisima novim.

A onda jednog dana u naš kraj stiže čovek koji je stalno vikao na pse, na nas mačke, na druge ljude.

Nije mi se svideo. Nisam ni ja njemu.

Ne znam zašto.

Udario me je jako jednim štapom iznenada. Nisam mu ništa radila. Žena koja me je hranila odvela me kod nekog čike koji me je mazio i stavio na neki metalni sto.

Videla sam kako žena plače i osetila ruke koje me maze. Nešto mi je pričala, plakala…prepoznajem ja to. Stavila mi je glavu na njenu ruku. Pogledala sam je, gledala je i ona mene.

Oprosti – kaže. A šta da ti oprostim kada si me uvek volela. I znam, da me sada drži dok odlazim da ne budem sama.

Opraštam i onom čoveku sve. Proletele su mi slike majke, braće i sestara. Zaspala sam. Voljena.

Neću biti ista posle svega ovoga. Ne želim da mislim negativno. Nisam mislila ni kada su mi sa 29 god rekli da imam karcinom štitne žlezde, pa metastazu, tri operacije, nije metastaza, šetanje po onkološkom, ćerkin prvi razred u to vreme.

Nisam “pala” ni kada su nas bombardovali… bila jaka… tako je trebalo. Nisam plakala ni nakon trostrukok preloma skočnog zgloba, ni nameštanje zgloba nakon 15 dana da izbegnem operaciju. Bila jaka i kada je moj otac doživeo moždani udar i ostao nepokretan.

Preživela i bila jaka kada je muž imao dva infarkta u roku od tri dana. Pregurala razvod, ćerkino opadanje kose. Nisam pala ni kada su mi otkrili karcinom lica. Jeste da me doktorka isekla pošteno ali hvala. Bila podrška majci koja je dobila infarkt 10 meseci nakon smrti oca.

I tu nije kraj…. 17 sati strepela dok se ćerka poradjala…. ali dobih prelepu unuku pa nema cenu ništa. Ukočila sam se pre 6 meseci i opravljala se lagano. I sad korona oko svih nas. Pola duše mi je u Sweden kod ćerke a pola ovde. I neću biti ista nakon svega.

Umorila sam se iskreno a tek se zahuhtava sve. Uvek tražim to nešto dobro da me gura napred. I dok ovo pišem mislim na dve moje princeze. Na ćerku koja je moj ponos i na osmeh najlepši na svetu koji me tako slatko zove “baba” da bih joj sve dala.

Iza mojih 50 godina je bilo dosta toga i dobrog, ma odličnog. Kad pogledam malo bolje moj andjeo čuvar je dobro uradio posao. Samo neka nastavi ❤️

Kada smo mladi ne razmišljamo mnogo o budućnosti. Kad odrastemo shvatimo da su sitnice, na koje ne obraćamo pažnju, veoma uticale na naš život. I ne zaboravite – bez ljubavi smo usamljeni i zato volite. Nije isto kada je čovek u pustinji i kada je pustinja u čoveku. 🦋

Ne želim da skidam zvezde sa neba drugima da bi me udostojili svojim prisustvom. Ako je cena samoća, prihvatam i teram dalje. Takva samoća je uvek bolja od večite potrage da ne budemo sami.