Mnogo stvari u životu nam se dese neplanirano, a mnogo toga sami isplaniramo ubeđujući sebe da držimo sve pod kontrolom. Mnogo odluka donesemo iz straha da nešto ne izgubimo, a mnogo iz radosti koja brzo prođe, pa ostane samo pitanje da li je vredelo.
I nije svaki čovek koji uđe u naš život tu da ostane. Neki dođu da nas zagrle i ostave trag topline, a neki da nas nauče kako boli kada predugo ostajemo tamo gde odavno nismo poželjni. I najteža lekcija nije kada neko ode, nego kada ostane, a prestane da bude tu za nas.
Zato je ponekad najveća hrabrost ne boriti se više za pogrešno mesto, nego otići iz nečega što nas polako briše. Jer znakovi pored puta nisu tu da ih ignorišemo, nego da nas sačuvaju pre nego što se izgubimo u dokazivanju onima koji već odavno nisu na našoj strani.
Na kraju, život je jedan, i u njemu nema mesta za ponižavanje ni za čekanje da nas neko jednom možda vidi, kad smo već odavno prestali da budemo primećeni.
I najvažnije: ono što ostane iza svega nije koliko smo voleli druge, nego koliko smo sebe imali hrabrosti da ne izgubimo.
Sju 💚
🦋 SuziSju 🦋 