Luna ima trinaest i po godina.
Kad to izgovorim naglas, zvuči mi nemoguće. Kao da govorim o nekom drugom psu, o nekoj dalekoj starosti koja se dešava nekom drugom. Jer ja svoju Lunu još uvek vidim kao onu malu pudlu koja je jednog dana došla kod nas. Kao psa kojeg niko nije hteo.
A mi smo je hteli.
I možda je baš zato od prvog dana znala da je kod nas bezbedna.
Luna je oduvek imala svoje strahove. Mnogo njih. Neke je nosila sa sobom kao da su joj bili ušiveni ispod kože. Plašila se ovoga, plašila se onoga, trzala se, osluškivala, gledala. Ali onda smo počele da živimo zajedno. Dan po dan. Zagrljaj po zagrljaj. Pogled po pogled.
I naša ljubav je, polako, lečila ono što je strah ostavio u njoj.
Ne znam kako se to tačno objašnjava.
Znam samo da je jednog dana Luna prestala da se plaši svega.
Jer je znala da sam ja tu, da je moja ćerka tu.
Danas je drugačije.
Luna više ne vidi dobro uveče. Zapravo, sve manje vidi. Pre neki dan sam izašla s njom, a ona je išla pored moje noge, kao i toliko puta pre toga. Samo što više nije videla banderu ispred sebe.
I udarila je u nju.
Samo sam stala.
Ona je zacvilela i legla.
A ja sam pomislila: Bože, Luna, gde nam je otišlo vreme?
Polako me i ne čuje.
Ponekad me gleda, pa me njuši, kao da pokušava da otkrije jesam li stvarno ja. Kao da joj oči više nisu dovoljne, pa me prepoznaje nosem. Po mirisu. Po nečemu što samo ona zna.
I onda me pogleda tim svojim plavim očima.
I ja u njima vidim sve.
Sve godine.
Sve strahove.
Sve naše dane.
Sve što smo jedna drugoj bile.
Gledam joj leđa i vidim pegice koje se pojavljuju sa godinama. Nekada ih nije bilo. Sada su tu, jedna po jedna, kao male mape vremena.
I ja ih volim.
Volim svaku.
Jer su njene.
Luna je ušla u svoju četrnaestu godinu.
Hrabro.
Kao da ne zna da bi čovek trebalo da se plaši brojeva.
Ja znam jer smo već izgubili Eli. Otišla je iznenada, sa jedanaest godina.
Dora je otišla sa jedanaest, posle srčanog udara.
A Mazu sam udomila iz azila. Ostala je sa nama skoro deset godina i po proceni veterinara, dočekala je gotovo petnaest. I onda je i ona otišla, usred bolesti.
Zato ja sada gledam Lunu i mislim da ne može.
Ne sme.
Rekla sam joj da mora da bude večna.
Stvarno sam joj rekla.
Ne znam da li me razume.
Ali mora da razume.
Mora.
Jer kako da objasnim srcu da jednog dana neće biti tih šapica pored moje noge?
Kako da objasnim rukama da više neće imati šta da maze?
Kako da objasnim kući da jedan zvuk više neće biti tu?
Kako da objasnim sebi da je jedan mali pas, kojeg niko nije hteo, postao neko bez koga ja ne znam kako bih?
Zato neću.
Neću sada.
Sada ću samo da je gledam.
Da je pomazim.
Da je pozovem, čak i ako me sve manje čuje.
Da joj priđem kad me gleda kao da me traži.
Da joj dozvolim da me onjuši, da bude sigurna da sam to ja.
I da joj ponovo kažem:
„Luna, moraš da budeš večna.“
A ona će možda samo da me pogleda tim svojim starim, plavim očima.
I možda u tom pogledu neće biti nikakvog odgovora.
A možda će biti sve.
Jer ne znam koliko života jednog pas može da stane u trinaest i po godina.
Ali znam koliko ljubavi može.
Znam da je Luna u moj život stala cela.
Zato još uvek ne brojim dane.
Brojim njene poglede.
Njene korake.
Njeno disanje.
Njene pegice na leđima.
Njen miris.
Njenu glavu pod mojom rukom.
I sve ono što još uvek imamo.
Jer Luna nije samo stara pudla.
Luna je ono malo biće koje je nekada niko nije hteo.
A onda je našla moju ćerku i mene.
I ja sam našla nju.
Od tog dana više nikada nije bila nečiji neželjeni pas.
Bila je moja Luna.
I još uvek jeste.
Moja mala, hrabra Luna.
Dok god me bude gledala tim plavim očima, ja ću verovati u jednu stvar – Da neki psi zaista moraju da budu večni.
Sju ❤️
🦋 SuziSju 🦋 