Moja majka i ja smo kao dve strane iste priče koje nikada nisu bile slične, ali su se uvek prepoznavale.
Ona je oštra, direktna, žena koja ne voli duga objašnjenja i koja u jednoj rečenici ume da kaže sve što treba. Ja sam uvek negde između u mislima, u sumnjama, u tihim preispitivanjima. Ona sa onim svojim čistim, plavim očima koje kao da sve vide jasno i bez zadrške. Ja sa svojim maslinastim, koje više gledaju unutra nego spolja.
I sve u nama je različito, čak i način na koji volimo i način na koji ćutimo. Ali kad god zazvoni telefon i kada vidim da je ona, uvek zvuči isto.
„Pusti sve,“ kaže. „Skuvaj kafu. Dođi. Zapali cigaretu.“
Ja nisam pušač. Nikada nisam bila. Ali u njenom glasu ta cigareta nije navika to je pauza. Mali prekid svega što pritiska. Nešto kao dozvola da staneš, da udahneš, da ne moraš u tom trenutku da budeš jaka.
I ja je slušam. Kao i uvek. Ne zato što moram, nego zato što njen glas i dalje ume da me smiri, čak i kad smo potpuno različite.
Ponekad pomislim da će jednog dana najviše nedostajati upravo to ne njene reči, nego način na koji je sve delovalo jednostavno kad bi rekla da sednem, da popijem kafu i da svet može malo da sačeka.
I možda je to ljubav između nas ne u sličnosti, nego u tome što se i različite i dalje uvek čujemo, mimoilazimo u stavovima ali zapalimo tu famoznu cigaretu i razumemo.
Sju 🧚♀️
🦋 SuziSju 🦋 