Poslednji pogled 🧚‍♀️

Zvala se Mileva. U našoj kući bila je Milika i tako je ostalo. Nekako je to ime više ličilo na nju. Tiho, nežno, nenametljivo.

Živela je sa nama, a kao da nije. Imala je svoju malu sobu u koju se povlačila, kao u neki svoj svet. Retko je izlazila. Ne zato što nije mogla, već zato što je tako želela. Govorila je da ne želi da smeta.

A mi smo je zvali.

Donosili joj stolicu za sto, tanjir više, molili je da dođe da sedi sa nama. Samo bi se blago osmehnula i rekla:

„Volim ja ovako… otvorim prozor i gledam.”

I gledala je. Dugo. Strpljivo. Kao da vidi nešto što mi ne umemo.

Došla je iz sela. Tamo je rodila petoro dece. Tamo je ostavila život. I tugu koju nikada nije izgovorila naglas, sina koji je poginuo sa devetnaest godina, u ratu. Takve tuge ne traže pažnju. One se usele u čoveka i postanu deo njega.

Milika je bila baš takva. Tiha. Neprimetna. A duboka.

Jednog dana rekla je da želi da ode u svoje selo. Da ga vidi još jednom.

Otac je oklevao. Možda joj se samo čini. Možda to nije poslednji put. Možda će biti još prilika.

Bio je Prvi maj, nekoliko slobodnih dana i otišli smo.

Njena kuća bila je prazna, pomalo zaboravljena. Niko više nije tu živeo. Spavali smo kod ujaka, ali smo tog dana svi zajedno otišli u njeno dvorište.

Hodala je polako, uz oca, uz mene i mog brata.

Gledala je sve.

Prag. Drvo. Zemlju.

Kao da dotiče vreme.

I bila je srećna.

Onako kako su srećni ljudi koji ne traže mnogo samo još jedan pogled na ono što su voleli.

Mesec dana kasnije moja baba Milika je umrla.

I danas verujem da je znala.

Zato danas drugačije slušam stare ljude kada tiho izgovore neku želju. To nisu sitnice. To su poslednje veze sa životom koji su živeli.

Treba ih čuti.

Treba ih odvesti.

Treba im dati još jedan pogled.

Jer to ne radimo samo za njih.

Radimo i za sebe da jednog dana ne ostane ono najteže pitanje:

„Zašto nisam?”

Za moju babu Miliku.

Sju 🧚‍♀️