Author Archives: Suzi

Potičem iz radničke porodice, otac je bio vozač tramvaja a majka domaćica a kasnije čistačica. Brat i ja nismo išli na letovanja ili zimovanja. Dva i po meseca smo provodili u selu kod dede i babe. Mogu vam reći da sam uživala. Pamtim daj deo odrastanja kao nešto predivno.

Niti sam patila za morem jer sam znala koliko novaca moji roditelji imaju. Pomagala sam ali i odmagala dedi, ponekad smetala babi i majci ali sam bila srećna. Išla sa braćom i sestrama svuda. Na slave, vašare i na njivu. Brala kruške, šljive, pasulj, papriku i paradajz spremala za pijacu. Pakovala sir sa babom. Pomagala oko krava, svinja, kokošaka, bežala od ludog petla.

Prvi put sam otišla na more sa drugaricom sa 18 godina kod njene rodbine u Omiš. Tamo sam pojela najbolju pizzu na svetu i popila domaće vino božanstveno.

Nikada nisam bila ljuta na roditelje jer sam znala koliko možemo da se pružimo.

Sećam se da me je otac vodio kod krojača da mi šiju pantalone. Sećam se i naftarice i oca koji nosi naftu.

I nije to tema. Baš me briga, nisam bila nesrećna nimalo

Svoje roditelje i sebe sam obradovala odličnim uspehom u školi i na fakultetu posle.

Sve ono što nisu mogli da priušte meni i bratu je bilo potpuno nebitno jer smo imali ljubav. Imali smo roditelje za primer. I znam da su jedva odvojili za školu stranih jezika i nisam ih razočarala. Zato kada napišem da ne idem nigde na odmor, ne želim da shvatite da sam očajna jer nisam. Naučila sam da je mnogo važnije nešto drugo. Mir u domu i ljubav kojom sam bila okružena. To nema cenu. ❤️❤️❤️

Godinama sam izbegavala da dobro pogledam ženu u ogledalu. Nekako mi je bila bezlična, bez neke volje da se bori a bila je fajter.

Toj ženi je rečeno da nije lepa a ona poverovala. Glupa bila, više nije.

Prelazila sam preko svega jer prokleto volim porodicu. Volim da brinem o toplom domu, da dočekam drage ljude….volela sam.

I onda sam sebi nalazila te iste mane gledajući se. Predala sam se i poverovala. Nisam nikada mislila da će se sve srušiti kao kula od karata. Greška. Zbog toga nisam bila spremna na sve što pad tih karata donosi. Imala sam osećaj da se vrtim u krug, da tražim delove sebe. Godinama sam se tražila.

I onda se pojavio ON koji mi je pomogao da uzmem to isto ogledalo i pred njim pogledam.

Obrisao mi je suzu i rekao: Možeš ti to lepa ženo.

Lepa? Ja?

Da, ti. Prelepa ženo jedna. Probudi se i ajmo.

I gle čuda. Sa druge strane me je gledala jedna srećna plavuša. Voljena, mažena, pažena.

I neka te suze sada. Valja to tako. Oprati oči da bolje vide.

Zavolela sam je jako.

Obećala toj ženi da se neće više desiti da iz straha, da ne bude sama ili da ne pukne bruka u selu, zgazi sebe. Nema toga više. Zato sada režem u trenutku i to bez trunke žaljenja. Namorala sam se u životu. Koračam sama i grabim od dana uvek ono najlepše. Pokušava ono loše, ponekad, da me rastuži ali nema toga. Samo se nasmejem, pogledam iza sebe, oko sebe i budem zadovoljna.

Odrasla, naučila, ozdravila i volela. 🌹

Bila jednom jedna Radica. Obožavala sam njene domaće rafaelo kolače i uvek sam „držala slovo“ na slavljima koje je pravila. Njen sin, najbolji prijatelj mog tate mi je oduvek bio kao drugi otac. Onda je jednog dana Radici dijagnostifikovan rak. Tada sam bila previše mala da bih razumela. Čula sam tu reč pre jer je moja mama isto imala rak. Isto tako mi je, dok sam bila mala oduvek bilo čudno kako to imaju rak. Rak valjda živi na moru, na plaži, ne? Ne. Rak se uselio kod Radice u matericu i kako je vreme prolazilo zahtevao je sve više prostora. Počeo je da dovodi sebi slične i što je više njih bilo sve manje je Radice ostajalo sa nama.

Nisu mi dali da je vidim kao ni moju mamu kada se borila sa rakom. Radicu još uvek pamtim po njenoj kosi, njenoj sredjenoj kuhinji j špajzu i njenoj spavaćoj sobi sa belim toaletnim stočićem. Sa ljubičasto plavim zavesama.

Sećam se i prozora u obliku polumeseca u toj sobi na koje je uvek lepo padalo svetlo kroz lepe bele providne zavese. Pamtim je po tome da mi je uvek davala da budem tu kad spremaju kolače za slavu. Pamtim je što mi je uvek davala da kradem lešnike dok je spremala. Sve su to sad samo sećanja. Žive negde duboko i tek ponekada ih se setim. I poželim da sam samo na sekund opet tamo. U toj kuhinji sa sredjenim špajzem sa gomilom polica i raznih tegli i začina. Da sam opet tamo za tim stolom koji je išao iz trpezarije ka dnevnoj i bio pun gostiju. A mala Tam drži slovo i uvek nešto ima da ispriča.

Ta ista mala Tam koja je našla mamino oproštajno pismo napisano na papiriću sa Simbom koje smo zajedno kupile jer sam obožavala taj crtani. Pismo sakriveno medju stvarima u gornjoj polici iznad kreveta. Da, napisala ga je jer je imala tri operacije štitne žlezde da bi joj spasili život u 29-toj godini. Medjutim, niko nije znao kakav će ishod biti. Ali, uspeli su. Zato ja danas imam mamu i dalje.

Ali znam da je mnogi nemaju zbog tog raka koji nije ostao na moru gde je trebao.

Oktobar je obojen roze bojom da bi se podigla svest o raku dojke. Molim vas žene, idite na kontrole, ne samo mamografije, proverite sve. Ja redovno proveravam hormone štitne zbog raka u porodici.

Radica nažalost nije stigla da upozna svoju unuku, jednu slatku malu kovrdžavu Vasiliju koja je zaljubljena u Duleta i koja je sada počela da igra balet. Sećate se da sam spomenula da se Radice sećam, izmedju ostalog i po kosi. Da, po kovrdžama.

Setite se danas svoje mame, bake, sestre, tetke, ćerke, komšinice, drugarice, radnice iz radnje i dajte im ljubav.

Nikada ne znate ko se sa čime bori. Neka svaki mesec bude roze, obojen ljubavlju. Na svetu ionako ima previše mržnje.

Promenite bar jedan deo, onaj koji možete, vaš. 💗🧸🌸🎀💗

http://www.tamtamthemom.com

Umori se čovek od mnogo toga. Od ljudi, od sebe. Od neispričanih priča, od ispričanih priča.

Umorila sam se od borbe da dočekam dan, to novo jutro koje će mi pružiti nadu.

A za čim?

Mnogo godina je iza mene.

Uz sve što je bilo dobro, uz sve osmehe i radost bilo je i tuge.

A kakav bi bio život da je drugačije? Nikakav.

Godinama sam mislila da je mogao život da me za neke situacije obidje. Bila i ljuta na njega. Nepravedno.

Tok života me vodio gde je negde zapisano.

Dok sam to shvatila suze sam prolila.

Umorila sam se od obećanja koje nisu ispunili neki dragi ljudi. Od mojih očekivanja sam umorna.

Onda udjem u svoj dom i zaćutim. Pustim muziku da me ljulja, zatvorim oči i odlutam. Mnoga mesta sam tako obišla. Maštom.

U tome sam nenadmašna.

Ova devojčica u meni se grčevito bori da mi izmami osmeh svako jutro. Moja mačka se igra sa njom i ljubi je da što pre ustane.

Dobro jutro svete, idemo i danas u novi dan. Gazimo svaki minut.

Mada bih ponekad da zaustavim sat. Da sačuvam momenat. Onda slikam i tako mnogo toga čuvam od zaborava.

Realno ništa ja od ovoga nisam ovako zamišljala. Ništa.

Ponekad se umorim od svojih misli.

Kažem sebi da zaslužujem nekog pored sebe ali ne bilo koga. Nekog sa kim mogu da ćutim a da se razumemo, nekog ko će mi staviti ruku preko stomaka i reći “Spavaj sada mala”. Nekog ko će umutiti nes i doneti u krevet. Zaslužujem znam.

Odmahnem rukom i idem dalje.

A koliko sam samo borbi dobila? Previše.

Tako da ne očekujem ništa. Puštam da me vodi svaki sekund, svaki minut….svaki sat.

Moj Andjeo čuvar sedi na ramenu i svaki put mi lupi čvrgu kada kažem da ne mogu. Zato volim igru, muziku, ples na kiši, Sunce i koktel na Adi kao da je more.

I sve mogu znam.

Čak i više od onog što znam.

Iznenadim i sebe ponekad.

Umorna? I to je ok 🙂

I jutros su ulični psi gledali u ljude tražeći mrvicu hrane i topli dom.

Nekome se sreća osmehnula ali je većina ostala na istom mestu godinama.

Poneka ruka ih pomazi, neko nahrani, neko izgrdi… to je sudbina psa kome je dom ulica. Ako se desi da ostanu u nekom kraju kao verni čuvari, naviknu se ljudi na njih… naviknu se psi koji imaju vlasnike na njih.

Dok godine prolaze, godišnja doba… oni su i dalje tu.

A onda jednog dana ne vidimo više Žutog, Reksa, Gare, Žujke… negde su zaspali i našli najzad svoj dom.

Lutalice su psi neodgovornih vlasnika.

Kažu da svi psi idu u raj i znam da je tako. I tamo ih čeka moja Eli, vaši psi koji nisu sa vama više i trčkaraju svi slobodno. ❤️❤️❤️

(Svim ljudima koji su morali otići odavde, da nađu sreću)

Kada te bijeli drumovi odvedu tamo. Kada se tvoja sreća ispuni sjetom. Kada motiv preraste žal, ti se sjeti nas prijatelju.. Sjeti se naših šala. Naših nadanja.. Sjeti se onih dugih telefonskih razgovora u kojima smo tražili tračak onog što se zove nada. Godine su to, prijatelju moj. Nije lako uzeti torbu naslaganih uspomena i podići je na rame.. A torba teška. Preteška. U njoj su gusto poredane dosadašnje godine.

I sjećanja.. I nadanja.. Prvi napravljen korak u odlasku. Bolan. Mučan. Pretežak..

U grudima tegoba… Ali, bolje sutra je tamo.. Daleko..I čovjek mora prelomiti.. Ostaviti iza sebe protekli dio života..Tako to rade životni putnici tražeći sreću.. Svako od nas misli da je sreča tamo…A sreća ko sreća.. Ona je možda i tu, ali je neprimjetna, stidljiva. Nju često sputava nepravda da se pokaže u svoj svojoj ljepoti.. A nepravda je teška tmina koja razdire. Koja tjera ljude od svega njegovog. I zemlje i porodice.

I uspomena.. Nepravda nas često tjera da tražimo ono što se zove sreća negdje…tamo.. Među drugim ljudima..

U nekim tuđim zemljama, a opet svojim ako znamo da će nas tamo dočekati sreća..

Prijatelju moj, kada budeš umoran od posla u tuđini..Sjeti se da imaš prijatelja ovdje.. Koji te podržaju.. Pomisli u samoći stana da ovdje mislimo na tebe.. Da željno očekujemo naša druženja i šale.. Da željno očekujemo naše poslijepodnevne kafe..

Pa ipak, želimo ti, iako nas nakratko napuštaš, da tamo pronađeš ono što si ovdje tražio.. Sreću u svoj svojoj punoći..

I da ti duša bude spokojna jer znaš da si našao ono što si tražio a da te ovdje čeka ono čega tamo , možda nedostaje.. Iskreni prijatelj.. U svakom trenutku..

Elvir Peštalić

Hvala ti za godine koje su bile lepe. Za trud oko svega. Za divnu ćerku koju imamo. Za divnu unuku.

Hvala ti što si pomogao mojim roditeljima kada je trebalo jer su i oni tebi.

Hvala ti što si umeo da me iznenadiš ponekad. Da mi pokažeš i tu neku emociju koja je zaspala.

Hvala ti za sve ono dobro.

Ne zaboravlja ova glava ništa.

Hvala ti što me NISI voleo i što si dozvolio da ti njene plave oči budu lepše od mojih zelenih. Razumem te, ljudi smo.

Hvala ti što nisi primetio koliko sam bila fer i iskrena uvek.

Hvala za svaku suzu nakon toga. Zbog njih sam ojačala. Postala možda i hladna ali ne za svakog.

Hvala ti što si me ostavio. Da to nisi uradio ne bih odsamovala i presabrala sebe. Ne bih upoznala čoveka koji mi je pokazao kako može da se voli žena. O kako bih umrla glupa.

Ne bih sela u auto i otišla na večeru u NS, u etno selo sa drugaricom…..ne bih znala da to sve postoji. Ne bih otišla na bazen i odličnu klopu nakon toga. Prosto ne bih, jer sam znala za posao, dom, dete, roditelje, ljubimce.

Hvala ti što si me pitao da ti se vratim kada ti sa njom nakon pet godina nije više bili lepo. Hvala MENI što sam rekla NE.

Hvala ti što sam nakon tebe opet vratila osmeh na lice. Hvala tvojoj majci i sestri što su me nakon dvadeset godina najzad pohvalile. Dobra žena – kažu. A bila sam to uvek samo su videle nešto drugo. Ono što ste zamislile.

Hvala ti za sve ono dobro a i za loše. Naterao si me da odrastem u 45-toj opet. Da shvatim da sam gradila kulu od peska. Vetar je kulu srušio i meni su zrnca peska upala u oko. Otplakala, izvadila ih i krenula dalje.

Sama.

Hvala ti i za to.

“Znaš me, ne mogu ja da odglumim. Ni bol, ni bes, kamoli ljubav. Ja sam od onih žena koje sve transparentno pokažu – sve što mislim, sve što osećam, sve što želim. Ja kažem ono što mi je na umu, pa nek’ pukne kud pukne, to baš i nije moja stvar.

Ja ću otići na kraj sveta zbog onih koje volim i kada nešto naumim u stanju sam planinu da pomerim, al’ biće po mom pre ili kasnije.

Znaš me, ja neću igrati prljavo da bih dobila ono što želim, al’ dovoljno sam snalažljiva da to dobijem na pošten način.

Znaš me, ja neću odustati tek tako, al’ ako mi pukne film i dodje do tačke pucanja. Sve i da si mi najrodjeniji, sve i da si mi

„iz oka ispao“

.. Ti si kraj, ti si nula, ti si

završena priča. Ti si ime koje ne želim da pomenem, ti si osoba koju ne poznajem.

Znaš me, ja nisam od onih žena koje se svete, za mene je to prevazidjeno, nepotrebno i smešno.

Nema gore osvete od toga da ti

okrenem ledja, jer uvek kada sam od nekoga otišla – tek je onda taj neko shvatio šta je imao.

Znaš me, ja ne mogu da odglumim ravnodušnost.

Ako mi je stalo – pokažem.

Ako želim – borim se.

Ako zamislim – dobijem, ali ako ćutim , ako mi u ocima ne vidiš onaj drski sjaj…. To ti je to, kraj, ispričana priča.

Znaš me, preći cu preko najvećih

gluposti, a onda ce se desiti jedna sitnica i ja ću, ovako luda, zaboraviti da postojiš.

I niie vazno ko si, ni da li si moja krv, ni da li si voljeni ili prijatelj.

Važno je to da ja za prave ljude rušim planine, okrećem svet naopako, al’ ako me ti ljudi povrede.

Sve i da su mi iz

oka ispali – za mene su postali nebitni, nepoznati, ništavni. “

Sandra Rašić

Kada se zatvore vrata doma ono što ostaje sam ja. Moje misli, moji otkucaji srca, moj osmeh, moj strah, moja suza.

Sve sam to upakovala u život koji volim. Da nije tako odustala bih od pesme čim otvorim oči. Od igre u stanu dok me ljubimci gledaju. Moji verni drugari. Čuvari mojih tajni.

Pitam se ponekad da li sam dobro prošla do sada? Nema tu mnogo razmišljanja – jesam.

Čim me volja i želja da krenem napred guraju, znači da sam dobro.

Uhvatim sebe ponekad da bih pustila sve ali na šta bi to ličilo. Obećala sam jednom čoveku da će uvek biti ponosan što me ima, što me je imao. I znam da me posmatra i prati šta radim. Sigurna sam da je ponosan na sve što sam uradila. Na ono što sam postala.

Naučena sam da se radujem tudjoj sreći kao da je moja. Tudjem uspehu kao da je moj.

Samo tako mogu da budem neko ko je oslobodjen predrasuda i loših misli. Samo takva mogu da budem nekome vredna. I jesam.

Od mene je svako dobio deo moje duše. Taman da me ne zaborave. Nekome sam prijala, nekome ne, ali nikoga nisam ostavila ravnodušnog.

Zato volim svoj život i ples po kome igram. Tera me da svakim danom budem što bolja sebi.

Jednog dana možda i tebi.

Moj pradeda Lazar Nesic (prvi sa leve strane) Solunski borac. Bio 7 godina u ratu, prešao Albaniju peške i pravo na ostrvo Krf 🙏 Slika je, koliko sam uspela da vidim, iz 1911. god. ✨

Te velike ljubavi 😔❤️ Bio je 7 god u ratu a voleo je prababu neverovatno. Nakon njene smrti nije izdržao o tuge. Tri meseca je tugova i preminuo. U familiji se priča o tome i danas. Izrodili petoro dece. Tri sina i dve kćerke.

Prošao sve što je moglo, ratovao i voleo jednu ženu. Da sam rodila sina dobio bi ime po njemu.

Tamo daleko – na grčkom ostrvu Krf je januara 1916. godine oko 150.000 srpskih vojnika pronašlo „jedini put“, koji je za mnoge bio i poslednji.

Čuvam te od zaborava i želim ti da počivaš u miru. Ponosna što sam tvoja praunuka. 💙

„Tamo daleko, gde cveta limun žut, tamo je srpskoj vojsci jedini bio put.“