Kada sam bila mala deda me je naučio da do sveže i dobre vode iz bunara moram da se pomučim malo. Da balansiram da ne prospem sve iz kante, da budem oprezna da me ne povuče bunar. Tako vam je i sa ljubavlju. Morate da balansirate, da ponekad ne kažete u besu sve … jer vas on može odvesti na stranu koju ne volite. Možete rečima da povredite dragu osobu. Može i on/ona vas.
Samo ako ste iskreni prema sebi i prema drugima nećete uzalud prosipati kapi te sreće. Naučila sam da se povučem kada osetim da me ta ista ljubav može povrediti.
I ne žalim nijednog trena onda. Bude mi žao tih kapljica koje su prosute ali kako kaže izreka: Za prosutim mlekom ne treba žaliti.”
Sve ono što me je u jednom trenutku činilo srećnom je vredelo. 🌹
Kažu da brod nije napravljen da stoji. Poenta njegovog stvaranja je da se otisne i zaplovi. Da otkrije svet.
Tako je i sa ljudima. Nismo stvoreni da tapkamo u mestu. Nismo odgajani da ne radimo ono što srcu prija. Nismo na ovom svetu u prolazu.
Ako ne ostavimo neki trag onda se nije imalo rašta i roditi.
Nije trag vredjanje drugih. Niti je trag svadja zbog imovine. Ponajmanje je trag samoživost i bahatost.
Ako sutra na pomen našeg imena nekome ne zasuzi oko sve je džabe. I manite se strahova šta će reći selo ili komšija pored.
Zaboravite na njih.
Idite do ogledala. Šta vidite? Srećne oči ili tužne? Ukoliko u njima nema sjaja šta vam je?
Gde ste sebe na putu zaboravili. Gde ste zapeli.
Voleli smo i patili pa šta? Bili ostavljeni i ostavljali. Pa šta!
Bez mixa suza i smeha nema života.
Zatvorim oči tako ponekad i vratim sebe u dane kada sam brinula zbog pokidanog kaiša na sandali, na to da li će me pozvati jedan Saša, u petom razredu osnovne, da pečemo kukuruz kod njegove babe.
Na maline iza ujakove kuće. Na drvo sa kog me deda jedva skinuo.
Svi smo porasli i lagano otisnuli svako na svoju stranu. Učili na greškama, plakali zbog gluposti i sazrevali.
I danas, nakon svega, u meni i dalje jedan devojčurak luduje. Natera me da budem impulsivna, da jedem prstima, da se smejem glasno i da ljubim jako da puca.
A vala neka. Dva života nemam.
Zato ljubite koga vam duša želi, ne budite moralisti, ne osudjujte. Ne upirite prstom jer su nas mame davno naučile da se to ne radi.
Otisnite jedra i zaplovite. Prvo istražite sebe, volite sebe a onda će vas i drugi voleti. Mislite da je teško? Samo ako vi nemate snage jeste. Ne postoji neosvojiva tvrdjava već su loši osvajači.
Eh taj slog, glave će ti doći – reče razredna iz srpskog Radmila.
Sastav fantastičan ali sam ti dala 4-ku da naučiš ovo.
Sećam se svega ovoga kao da je juče bilo. A šta da radim. Moj temperament i kada krenem sa pisanjem ne razmišljam mnogo o podeli reči na slogove. Znala je ona to sve i znala je da ću se uvek prva javiti nakon zadate lektire kao što su znali i drugovi iz odeljenja.
Ko se javlja? Ja, naravno. Pola njih nije pročitalo knjigu i po dogovoru spašavam ih tako što ću odugovlačiti. Razredna bi se obično nasmejala i odmahnula rukom. Ajde da te čujem. Šta ti je ovde bilo zanimljivo?
Izmedju ostalog rečenica: Tamo gde vojska prodje ne niče ništa ali niču djeca.
Uvek sam znala da izvučem nešto zanimljivo i o tome da 45 min pričam da ne bi pitala više nikoga.
Volela je ona mene jer sam se uvek bunila za prava nas djaka i što sam uvek branila slabije. Bila sam joj draga. Na času fizike sam dobila dve jedinice, pored dve 5-ice, jer sam drugu Zokiju šaputala odgovore. I neka sam. Dobio je 2-ku a ja na dopunsku namerno i tamo znala sve. Zaključila mi je 4-ku ali mi nije bilo važno. Zoki je bio miran, tih i nenametljiv. Otac mu je preminuo a majka je radila kao čistačica. Dolazio je u dva ista džempera tokom cele zime, dva ista duksa ili sve majice. Eskurzije nikada nije plaćao a svi smo mu pomagali koliko smo mogli. Upravo zbog toga mi nije bilo žao tih jedinica.
“Rekla mi je profesorka fizike šta si uradila i sve znam. Ajde da popunjavaš knjižice jer lepo pišeš.”
Nasmejala sam se a ona je samo vrtela glavom. Neopravdane sam smanjivala drugima i ludela je od mene ponekad. Opet si odlična? Jesam 😁
Ko li tebe daje te petice? Cccc 😁
Volela sam i umela da pronadjem u svakoj knjizi nešto što bi zapisala.
Tako sam poslednjeg časa u četvrtoj godini napisala na tabli jednu od najlepših rečenica.
“Nikada se više nećemo sresti svi mi koji se sada rastajemo ali ovo malo Sunca što smo ga jedno drugome dali, niko nam više ne može uzeti’ – Lelejska gora (Mihajlo Lalić).
Ušla je razredna, mi smo stajali, pročitala, pogledala u mene i po prvi put za četiri godine pokazala emociju. A i mi sa njom. Kroz suzne oči mi je pokazala kao da me grdi.
To smo zapisali svi i mislim da niko iz razreda nije zabpravio. Vreme nas je nakon toga odvelo na razne strane. I ovo je samo mrvica onoga što se dešavalo.
Zahvalna sam joj na onoj 4-ci zbog sloga jer i dan danas pamtim razlog.
Čudno, kada pišem obavezno se setim njenih reči. Kao da mi je na ramenu i prati sve što moja ruka radi.
Ako je neko išao u Prvu ekonomsku školu u Beogradu verujem da je se seća.
Otac je satima igrao šah. Ode u neki svoj svet i zaboravi na sve. Naučila sam pored njega i ja. Bila ljuta ako me pobedi. Rekao mi je da tako vežbam koncentraciju, pratim pokrete suprotne strane i matiram na kraju.
Poslušala sam ga, naučila i zahvalna sam za svaku odigranu partiju. Nikada ne žrtvujte kraljicu ali pobednička strategija zahteva žrtvu ponekad. Kao i u životu. ❤️
Volim da maštam. Odlutam tako ponekad u mesta gde nisam bila ili zamislim sebe na obali mora, na vrhu planine, na obali jezera. I ne radim ništa, bacam kamenčiće, mazim svoje pse i ćutim. Upijam zrak Sunca, osmehnem se ptici dok leti.
Poželim da sam na njenom mestu i da pogledam svet raširenih krila. Da uživam u vetru koji me nosi.
A onda ustanem i potrčim dok me moje dve drugarice na četiri noge verno prate.
Maštala sam kao klinka o troje dece, o kući i psu ali…
Lagano sam precrtavala i docrtavala. Danas, sa 53 godine, sam pustila da me vodi život. Ne mogu da utičem na dosta toga ali mogu da biram da budem srećna ili tužna.
Ono na šta mogu da utičem su ljudi koje puštam u svoj svet. Njih je malo ali taman za dušu.
Ostale precrtam, ponekad grubo, ponekad fino ali je bitno da ne trpim nikoga jer ne moram. 🌹
Danas sam sebe zamislila kod komšinice Ruže koja je volela da dodjem i prošetam sa njom po dvorištu. Imala sam 7 godina i uvek me privlačio miris kolača sa višnjama. Moja majka nije imala vremena da pravi ali je zato teta Ruža uživala u tome.
Sećam se metalne kapije i reda raznih boja ruža, dok ne dodjem do verande. A tamo stakleni bokal sa sokom od višnje i dve prevrnute čaše. Kad god sam imala vremena samo odem do nje. Nije mi bilo teško da slušam o cveću, o ćerki koja ne dolazi, o mužu koji više nije živ.
Umela je ponekad da mi kaže: Mnogo si bre nemirna i pričaš kao navijena… ali me je volela. I onda sipanje soka iz bokala i parče kolača koje je uvek ukrasila šećerom u prahu.
U kuću sam retko ulazila jer je veranda bila divna.
Ne znam koliko puta mi je ispričala priču o ružama ali sam je uvek uredno saslušala. I najviše je volela šarene pa mi ih je uvek davala po tri da odnesem majci.
Jednog dana je otac rekao sa osmehom da smo dobili stan i da je vreme da odemo.
Umesto da se radujem ja sam plakala. Prvo jer neću videti teta Ružu, njen bokal i kolač. Što neću više slušati priče koje su njoj, sada shvatam, značile sve.
Napravila mi je i malu ljuljašku od debelog kanapa i stavila ćebe da me ne žulja dok sedim.
Na današnji dan, 26.10. davne 1936. godine rodjen je moj otac. Kako je on znao da kaže, bio je najlepša beba u porodilištu, a rodjen je ispod drveta u placu pored kuće.
Teško je živeo, bio je peto dete svojih roditelja, ali je bio srećan i pored svega.
Sećam se kako je pričao o svom probušenom uvetu, o danima kada je išao (kao i većina u to vreme) bez gaća u nekoj kučinjavoj haljinici jer se nije imalo. O proji na vodi koju posle toga nikada više nije hteo da proba 😞
Rano je ostao bez oca, rodjeni brat mu je poginuo, za vreme Drugog svetskog rata, sa 19 godina, a baba je ostala sama sa četvoro dece.
Ali i pored svega ostao je vedrog duha, uvek spreman za šalu i smeh. Čovek sa najlepšim zelenim očima.
Tam i ja se nadamo da je zaista, negde gore, konačno srećan kao zdrav čovek.
Danas, 26.10. bi napunio 85 godina da je ovde sa nama 😢
Ne želim da skidam zvezde sa neba drugima da bi me udostojili svojim prisustvom. Ako je cena samoća, prihvatam i teram dalje. Takva samoća je uvek bolja od večite potrage da ne budemo sami.
Koliko je ljudi usamljeno a niko neće da popusti. Šta je to? Pa reprize nema, život je jedan. Čega se bojite? Zar samoća nije veći strah od zagrljaja? Zar poljubac nije bolji od bilo čega? Opekli smo se svi ali popustite malo. ⭐️🌹
🦋 SuziSju 🦋 