“Znaš me, ne mogu ja da odglumim. Ni bol, ni bes, kamoli ljubav. Ja sam od onih žena koje sve transparentno pokažu – sve što mislim, sve što osećam, sve što želim. Ja kažem ono što mi je na umu, pa nek’ pukne kud pukne, to baš i nije moja stvar.
Ja ću otići na kraj sveta zbog onih koje volim i kada nešto naumim u stanju sam planinu da pomerim, al’ biće po mom pre ili kasnije.
Znaš me, ja neću igrati prljavo da bih dobila ono što želim, al’ dovoljno sam snalažljiva da to dobijem na pošten način.
Znaš me, ja neću odustati tek tako, al’ ako mi pukne film i dodje do tačke pucanja. Sve i da si mi najrodjeniji, sve i da si mi
„iz oka ispao“
.. Ti si kraj, ti si nula, ti si
završena priča. Ti si ime koje ne želim da pomenem, ti si osoba koju ne poznajem.
Znaš me, ja nisam od onih žena koje se svete, za mene je to prevazidjeno, nepotrebno i smešno.
Nema gore osvete od toga da ti
okrenem ledja, jer uvek kada sam od nekoga otišla – tek je onda taj neko shvatio šta je imao.
Znaš me, ja ne mogu da odglumim ravnodušnost.
Ako mi je stalo – pokažem.
Ako želim – borim se.
Ako zamislim – dobijem, ali ako ćutim , ako mi u ocima ne vidiš onaj drski sjaj…. To ti je to, kraj, ispričana priča.
Znaš me, preći cu preko najvećih
gluposti, a onda ce se desiti jedna sitnica i ja ću, ovako luda, zaboraviti da postojiš.
I niie vazno ko si, ni da li si moja krv, ni da li si voljeni ili prijatelj.
Važno je to da ja za prave ljude rušim planine, okrećem svet naopako, al’ ako me ti ljudi povrede.
Sve i da su mi iz
oka ispali – za mene su postali nebitni, nepoznati, ništavni. “
Sandra Rašić
🦋 SuziSju 🦋 