Author Archives: Suzi

tamtamthemom ❤️

Stižem na posao. Pijem kafu. Jedan sasvim običan utorak, datum prvi septembar. Pre tri godine sam se na taj dan spremala za posao i stavila novu maramu sa leptirićima koju sam dobila od koleginice na poklon. Siva, lagana i lepa a leptirići raznih boja. Isto to veče sam sa tvojim tatom izašla. Renovirali smo stan koji smo uzeli, majstori su uradili grub posao ali znaš tvog tatu, on to najbolje sam uradi. I tako i bude uvek. Pre dve godine sam ti na taj dan nakupovala gomilu šarenih igračaka dok si ti igrala u mom stomaku. Tvoj tata i ja smo ušli u radnju a ja sam pokupila svaku moguću igračku sa željom da se ti i ja baš sa njima igramo kada malo porasteš. Pre godinu dana sam se pakovala za put, noseći jedan kofer koji je bio namenjen samo dekoraciji za tvoj rodjendan i tvojim haljinicama. Sve sam do detalja isplanirala. Od malih čokoladica sa tvojim imenom, do svake slike koja je visila na ukrasnoj zavesi, do tatinih šarenih čarapa i mog kaiša. Gudački kvartet je svirao „Tale as old as time“ a ja sam uživala, upijala svaki momenat.

Znam da vreme leti. To sam naučila kada si se rodila. Isto tako sam i naučila da svaki trenutak dobro upamtim jer se više nikada neće ponoviti.

Ove godine za taj isti datum, početak septembra, ja pijem onu istu kafu sa početka priče. Poklone sam ti kupila, neke i naručila. Ukrasi su tu. Papir za uvijanje tu. Sav materijal za tortu je spreman. Nedelju dana pre tvog drugog rodjendana ja sam sve imala spremno i krenula sam da pravim figurice od marcipana, baš one koje ti voliš. Prošle godine nisam bila dobro. Nisam shvatala neke stvari. Čekala sam „još samo ovo da se desi, samo to da uradim, samo ovo da nadjem“ i nisam bila prisutna. Ove godine sam bila i umom i srcem tu, jer je to sve opet moje.

Kada kroz nekoliko godina, decenija možda pročitaš ove moje reči, razumećeš. Svemu ovome ću da te učim. Svet u kojem rasteš je surov. Ljudi nisu dobri. Zato smo mi, mama i tata, tu da tvoj život bojimo bojama ljubavi jer si ti našem životu dala jedinstvenu boju koja do sada nije postojala. Ona je magija. 14.09.2020.

Volim te.

http://www.tamtamthemom.com

„I ne brini za mene ako se ikada budeš uplašio da sam se izgubila u ovom surovom svetu. Ne brini, jer sam dovoljno snažna da ustanem i ubrzanim korakom krenem ka boljoj budućnosti. Ne brini ni onda kada budeš znao da mi je teško, jer ti si uvek bio onaj koji se divio mojoj sposobnosti da se osmehom branim od svega. Ali, ako ikada zastaneš u mislima negde između prošlosti i sadašnjosti, ako te ikada umore poznata lica i pomisliš koliko smo mogli zajedno – tada ćeš sigurno shvatiti šta si izgubio i tada ćeš imati razlog da se zabrineš, ali ne za mene, već za sebe!“

Nepoznat autor

Od Deda Mraza ne tražim ništa. Isto kao i prošle a i pretprošle godine. Neka me iznenadi Nova pa kako god. Ne mogu da menjam tok sudbine već samo sebe. Pa koliko uspem. Zato Nova godino od volje ti. Šta smatraš da sam sazlužila neka bude tako. 🎄✨🥂🌹❤️

Pitala sam se uvek zašto se neke stvari, loše, dešavaju nama. Čime li su moji a i ja to zaslužili. Ispitivala sam majku, tražila tu mrvu crnog da ispravim ali nisam našla.

Odrasla sam u porodici koja ne bi mrava zgazila. Moj pokojni deda i baba su bili uvek tu za svoje tri ćerke i nas unučiće. Radili su mnogo, pomagali koliko su mogli i bili dobri prema svima.

Nije postojao čovek koji je bilo kada ružnu reč rekao o njima. Baba je bila oniža ženica koja nas je svakoga dana obradovala svežim hlebom ili pogačom. Domaćim pitama, sirom, mlekom.

Njen život nije bio lak nimalo ali je samo ljubav davala nama. Besnu je nisam videla.

Upravo zbog toga mi je bilo pretužno kada je otkriveno da boluje od karcinoma debelog creva. Mnogo pregleda, operacija i ništa.

Umrla je kako ne zaslužuje. Bolno.

Deda je bio vredan čovek. Umeo je babu da iznervira ali je ona dobijala najbolje od ručka. Muškarci.

Preminuo je od preslabog srca koje je godinama propadalo. Ponekad mislim da sam od njega nasledila da budem glasna ponekad i kažem u besu i što ne mislim.

Umro je sa šoljom čaja u ruci koju mu je moja majka spremila.

Moj dobri deda.

Otac je bio dobra duša jedna. Moj oslonac, moj svet, moje utočište i neko zbog koga imam prelepe oči.

Godinama smo pokušavali prve naznake demencije da korigujemo vitaminima i prirodnim lekovima.

Nije tu bilo pomoći.

Nakon moždanog udara bio je kao biljka 6 godina. Pelene, hrana kao da je beba….muka.

Odmorio se kada je preminuo.

Majka je imala infarkt par mesecu nakon njegove smrti. Preživela.

Bivši muž imao dva infarkta.

Preživeo.

Ćerki rekli na rodjenju da ima problem sa srcem. Srećom prošla bez operacije. Alopecija. Teška trudnoća i još teži porodjaj.

Ja…. Imala mnogo toga. Pet operacija. Krajnici, tri puta štitna žlezda zbog karcinoma, jednom lice zbog karcinoma. Težak prelom skočnog zgloba.

Nikada niko od nas loše nije nikome pomislio. Pomagali svima kome je trebalo.

I kada se zamislim ovako shvatim da smo možda i dobro prošli. Možda bi bilo gore? Ne znam.

Valjda je svakome zapisano sve.

Svaki naš korak i naše delo su negde i čekaju da ih napravimo.

Bude mi žao ponekad mnogo toga ali shvatim da je sve baš kao što i treba da bude.

I da su svi oni sišli na stanici koja je njihova.

Ja se još vozim i grabim od života ono dobro.

Ružne stvari umeju da me potresu jer nisam naučena da budem zla, da želim zlo i da me ono hrani.

Moja ruka je uvek otvorena. Da dam ljubav i da je primim. Da dam pomoć i da mi pomogne neko.

Zahvalnost za sve što sam uradila ne tražim.

I moje ruke su otvorene sa razlogom. Stisnute ruke ne pružaju ništa.

Odoh….život me vozi polako.

Ne bih da propustim nešto.

Ne ide.

Sanjala sam noćas i zapamtila. Ne dešava se često.

Negde sam krenula držeći nekog za ruku. Lik ne vidim. Samo znam da mi ta šetnja prija. Znam da idemo negde ali ne znam gde smo krenuli.

Noć je i Mesec obasjava put. Zvezde su tu.

Srećna sam i taj dodir ruke mi prija. Topla ruka, nežna a opet jaka.

Pričala sam kako dugo nisam bila na moru.

Odjednom naša šetnja nije u mraku. Kao da smo za tren prošli mnogo.

I dalje ne vidim kome sam dala ruku. Nije ni važno dok mi prija.

Pijemo sok, hodamo i dalje napred. Odjednom sam na krovu kuće i gledam u zemlju. Osećam strah ali me njegova ruka još jače stisnu i čujem glas koji kaže – Ne brini, ja te pazim da ne padneš.

Verujem mu.

Razmišljam da mi nije važno ni ako padnem. Osećaj miline i sreće je tu.

Lagano hodamo po krovu i shvatam da mi pomaže da sednemo. I dalje mu verujem.

Pogledaj sada napred, kaže.

Kad ono u daljini nešto sija. Vetar mi lagano miluje lice, lišće blago šušti, ptice mi pokazuju da sam im uzela mesto.

More 🏖

Suza mi se lagano spustila niz obraz i osećam da mi on steže ruku.

Jesam li ti rekao da ćemo otići zajedno jednog dana? Nisi verovala.

Srce mi lupa kao ludo. Ej, luda ženo….pa ovo je super. Iznenadio te. Ko je još to uradio? Niko.

Brišem suze i odjednom smo blizu vode.

Jutro je, Sunce lagano izlazi i pokazuje da će biti lep dan. Ma i da je kiša meni je svejedno.

Puštam njegovu ruku, trčim, uzimam kamenčiće i pravim “žabice” na površini vode. Nisam zaboravila. I peškir je tu, sendvič, mali roze termos koji sam davno kupila mojoj Tam i u njemu kafa.

Dolazi i staje iza mene. Ne vidim ga i dalje. Nije mi ni važno.

Žmurim, okrećem se i opipavam lice.

Visok, proćelav, brada je tu. Rekla bih da znam ko je ali otkud on u mom snu? Nisam ga videla dugo. Zaboravila na njega.

Setih se i da ima dve tetovaže. Taman da otvorim oči….moja mačka je poželela da me poljubi.

Ne pamtim da sam imala lepši a čudniji san.

Njegovo ime je Vuk. Možda mi podsvesno život govori da nastavim kao vučica da se borim.

Možda.

Svakog decembra se lagano pripremam za prazničnu euforiju. Nekada sam sa majkom kupovala sitne poklone jer sam to volela. Volim i danas. Sa ocem smo brat i ja išli na Novogodišnji vašar. Nikada nije bilo para za nešto mnogo ali su mi te sitne radosti u srcu. Obavezno par vožnji u zabavnom parku i sladoled od šećerne vune pamtim i danas. Jedne godine smo kupili dve slike. Na jednoj uplakana devojčica a na drugoj uplakani dečak. Gde god da smo se selili to je bilo prvo što sam spakovala.

Sa godinama su i ti odlasci prestali. Porasli smo i vašar sam obilazila sa društvom.

Svako od nas željno očekuje Novu godinu. Verujemo da će nam doneti ostvarenje naših želja, da će ukloniti probleme.

Nekome se i to dogodi a neko se i razočara. Mix života nas tako nosi i kako se kome zalomi u podeli životnih karata.

Trudim se da Novu godinu gledam kao još jedan stepenik. Još jedan u nizu. A mnogo ih je iza mene a verujem da će ih biti dovoljno ispred mene.

Kada sam učila opet da hodam nakon, preloma skočnog zgloba, stepenice su mi bile cilj. Svakim danom da ih predjem što više.

I nije mi svaka stepenica bila ista. Iako su iste širine i visine pojedine su mi bile bolne. Pojedine lagane. Nekih se rado sećam, neke bih zaboravila.

Kao i godine.

Kako ćemo ih doživeti zavisi od nas samih. Zato se radujem svakom novom koraku. Svakom novom stepeniku napred. Ne kažem da su obložene zlatom i srećom ali ću ih ja tako gledati.

Zato volim da ukrasim dom.

Da kupim sitne poklone i ukrasim svaki sa mašnicama. Volim da poklanjam dragim ljudima nešto od srca. Nešto da ih nasmeje i dodirne dušu.

Poslednjih par godina Novu godinu dočekujem u društvu ljubimaca. Sama a opet srećna.

Verujte mi da je tako.

Poželim svim dragim ljudima i sebi isto – mir u duši, osmeh koji greje srce i ljubav. Zdravlje se podrazumeva.

Šta će doneti Nova godina?

Saznaćemo.

“Sve što ti nisam rekla…
Nisam ti rekla da me strah. Tebe. Mene. Nas. Našeg odnosa. Njegove dubine. Moje želje da te razumem bolje.
Nisam ti rekla da nisam uvek jaka i da me to ljuti. I da ne volim sebe krhku. I da se bojim ponekad poraza i da sam se bojala odbijanja i da me mučilo da li ti zaista nešto značim.
Nisam ti rekla da nemam uvek odgovor. I da imaš neku snagu prodirati kroz moje zidove ma koliko da uspešno i brzo gradim nove.
Nisam ti rekla da se osećam nemoćno, dok gledam tvoje poruke i čitam sve što piše između redova. I da sam besna kad izgovoriš jedno, misliš drugo a zapravo osećaš nešto treće.
Nisam ti rekla da ih brišem, jer bi te to povredilo. A brišem ih jer od tebe bežim. Sve vreme, dok zapravo pričam kako si ti taj koji je podigao zidove. Bežim, jer prvi put ne želim pobeći, ne zaista. I to me plaši.
Nisam ti rekla da te čitam. Po tvojim rubovima i u nutrini. Da mi je jasno sve, da sve znam i da te ne osuđujem.
Nisam ti rekla da iako ne odobravam ni način ni razloge zbog kojih si me probao od sebe udaljiti, to ne menja činjenicu da mi je stalo. Možda previše.
Nisam ti rekla da ćeš osetiti moju odsutnost, ne kao kaznu već zato što iskreno ne znam šta bih s tobom? Jer ja ne znam nikoga voleti na pola. Ne znam biti pola osobe i pola prijatelja i pola žene i pola ljubavi i pola oslonca i pola duše. I radije sam negdje daleko no da ti budem išta na pola.”

Nepoznat autor

Kada je srce puno tuge svako od nas se sa tim nosi kako ume. Moj način je tišina.

Prosto zaćutim i pustim vreme da me izleči. Da li mi je uspelo? Jeste.

Ne znači da će svako moći isto ali sam svoje umorno srce spasila mirom. Nečinjenjem mnogo toga što obično kažemo da “se nama to nikada neće desiti”.

Moj bol me je naučio da ne dajem sebe tek tako. Da volim ovu ludaču koju vidim u ogledalu.

Vremenom sam otupela na mnogo toga. Praveći štit napravila sam da teško verujem bilo kome.

Nije to put kojim trebate da krenete. Uvek ali uvek gledajte kako da pomognete sebi. I ako se saplete pa šta? Ustanete i samo napred. Nazad vas ništa ne čeka.

Bol me je napustio kada me naučio da živim sa tim. Da živim onako kako nisam ni mislila da mogu. U neku ruku me je spremio za sve naredne boli, koji će doći, a bilo ih je, verujte mi.

Ne znam ponekad šta je gore. Bol koji nastaje delima ili onaj koji nastaje ravnodušnošću. Oba udaraju u sve pore našeg tela.

Mislila sam da neću moći da vratim osmeh iz tišine ali sam potcenila sebe.

Vratila sam osmeh, vratila i suze ako treba i obećala sebi da me NIKO više neće povrediti.

E vala ne dam ni mrvu duše, ni mrvu emocija, ni mrvu pažnje unapred.

Pogrešila sam jednom i povredila čoveka koji me je istinski voleo. Tada nisam umela da prepoznam. Još je sve bilo sveže i povukla sam potez zbog kojeg se kajem. Ono što sam ja tišinom izlečila uradio je i on.

Bol….

Ponekad je pretežak i vuče na dno ali ako vas ne nauči nečemu uzalud sve.

Nisam ti se nadala i kada pogledam sada – odlično je. Preskakala sa tobom ogradu, skakala i trčala po dvorištu. Išli smo u Budimpeštu nas četvoro (ti si bila peta ali nismo znali) da vidimo kakav je Mek tamo.

Dva meseca niko nije znao šta mi je. Lečili me protiv tebe ali si ti čvrsto odlučila da ti ja budem majka i hvala ti na tome. Bila si nevidljiva i bila si misterija.

Nemirna u stomaku a mirna i svoja kada si ugledala svet. Sa 2,8 kg i 48 cm si rešila da pokoriš svet.

Kod tebe ništa nije bilo jednostavno. Morala si da nam pokažeš da si stigla. Prodrmala si nas dobro ali ne želim danas o tome da pišem.

Nikada sa tobom problem nismo imali. Uvek dobro dete, ma odlično. Iskrena pre svega jer smo tako učile. Istinom ne moraš da pamtiš ništa. Poslušala si me.

Moj dupli strelac.

Nisi znala da govoriš još sve reči ali si mi objasnila da se “Ne saze ta boja” majice sa lambada suknjicom.

Obrazovana si zbog sebe i da danas niko ne može da te drži u šaci. I to smo naučile.

DANAS PUNIŠ 31-u GODINU i žao mi je što nismo zajedno. Tako se desilo. Ludo vreme. Ali smo zajedno u mislima. Zajedno svaki dan preko video poziva.

Hvala ti za to što nikada zbog tebe glavu nisam spustila. Hvala ti za rame koje mi je više puta bilo jedini oslonac, za Nove godine koje nisi morala sa mnom da sačekaš.

Posebno ti hvala za malenu šmizlu koju vaspitavaš kao i ja tebe. Da bude čestit i valjan čovek sutra.

Na tebe nisam dala mrva da padne. Isto mislim i dalje.

I da ne bude ovaj dan preozbiljan idemo uz plazma tortu, salate razne i proju da popijemo koktel koji tako dobro praviš.

Živa bila, nasmejana, srećna, voljena i svoja UVEK.

Ljubi te i voli mama Sju 🎂❤️🌹⭐️✨

Teško početi kada stoji naziv ovakav ali idem polako.

Znala sam, osetila da se menja sve izmedju nas. Od ljudi koji su bili bitni jedno drugom postali smo stranci.

Prećutno pristali na to.

Da je bilo volje borili bismo se za to nešto ali su sve niti veze izmedju bile u fazi pucanja.

Bilo je pitanje dana ko će prvi preseći.

Volim porodicu, volim taj osećaj brige jedni o drugima. Tako sam naučena, to sam videla u svom domu. Otac je voleo moju majku iako je umela da bude teška ponekad. Skoro nadjem sliku gde on gleda u nju sa toliko ljubavi da sam otplakala. Od sreće.

Upravo zbog svega sam krpila i grčevito držala niti svog braka iako sam i žuljeve dobila. Od bola otplakala više puta ali sam uporna bila da to ne pukne. A onda lagano popuštala. Prestala sam da se smejem, prestala sam da volim sebe, prestalo je da mi bude bitno sve. Osim da moje dete ne bude srećno. U njoj sam nalazila razlog da idem dalje.

Sa njim je bio problem sve. I na koju stranu sam krenula, šta sam kupila, gde sam pogledala.

Kada neko reši da vas zgazi radi to temeljito.

Ja nisam učena tako i nisam prepoznala odmah. Kada jesam bilo je kasno da se kockice slože.

I onda sam pustila one niti. Prosto sam se umorila.

A on se zaljubio.

Ako je. To sam mu i rekla.

Postala sam jedna od ostavljenih žena zbog druge žene.

Mislite da je lako to sve podneti? Nije, ali zar iko od nas ima drugi izbor? Padanje nije moj način života. Probleme rešavam kako umem i znam ali idem napred.

Pamtim i dobre stvari jer ne bih bila fer prvenstveno prema sebi da je drugačije. Sa godinama i one blede ali su tu.

Zato kada neko kaže da je u braku a voleo bi budemo nešto više ja osetim gadjenje. Šta više? Da provede par sati i onda vrati u toplo porodično gnezdo sa prstenom na ruci?! Taman posla.

Svako neka raščisti svoje dvorište pre neko što krene dalje. Kod mene se neće provesti.

Ali i za to je potrebna snaga koju većina nema.

Da, ja sam ostavljena i nije me sramota da to napišem.

Da, ja sam žena koja nikada ne bi uzela tudje.

Da, ja sam ona koja može da ti zavrti mozak da želim.

Da, ja sam sama jer tako hoću.

Ostavljena.