Kada se zatvore vrata doma ono što ostaje sam ja. Moje misli, moji otkucaji srca, moj osmeh, moj strah, moja suza.
Sve sam to upakovala u život koji volim. Da nije tako odustala bih od pesme čim otvorim oči. Od igre u stanu dok me ljubimci gledaju. Moji verni drugari. Čuvari mojih tajni.
Pitam se ponekad da li sam dobro prošla do sada? Nema tu mnogo razmišljanja – jesam.
Čim me volja i želja da krenem napred guraju, znači da sam dobro.
Uhvatim sebe ponekad da bih pustila sve ali na šta bi to ličilo. Obećala sam jednom čoveku da će uvek biti ponosan što me ima, što me je imao. I znam da me posmatra i prati šta radim. Sigurna sam da je ponosan na sve što sam uradila. Na ono što sam postala.
Naučena sam da se radujem tudjoj sreći kao da je moja. Tudjem uspehu kao da je moj.
Samo tako mogu da budem neko ko je oslobodjen predrasuda i loših misli. Samo takva mogu da budem nekome vredna. I jesam.
Od mene je svako dobio deo moje duše. Taman da me ne zaborave. Nekome sam prijala, nekome ne, ali nikoga nisam ostavila ravnodušnog.
Zato volim svoj život i ples po kome igram. Tera me da svakim danom budem što bolja sebi.
Jednog dana možda i tebi.
🦋 SuziSju 🦋 