Author Archives: Suzi

Ne možemo u životu sve da merimo i ne treba. Ono što sam dala ne očekujem da dobijem nazad. Prosto se vodim da je bitno pružiti od srca i o tome ćutati. Vreme odlično sve posloži kako treba. Samo treba sačekati.

I nema da ne možemo. Možemo itekako.

Kantar služi da izmerimo nešto i kao malu me uvek zanimalo kako to deda razmerava povrće, voće, sir….

Volela sam da mu pomažem i zapisujem.

E onda sam porasla. Shvatila da na taj isti kantar mogu da stavim emocije, osećanja, brigu, radost, tugu. I taj deo samo ja vidim kada premerim u svojoj glavi.

Ponekad prevagne na stranu koja je pametnija ali kakav bi mi život bio da radim sve po planu. Kada me povede osećaj džabe sve. Uradim kako mi u trenutku prija i ne žalim za tim.

Radost ili tugu možemo da merimo ali je izvesno da je na nama koliko će nas obradovati nešto ili neko. Koliko će nam tuge pripasti. Majka mu stara nikako sa tom tugom ne umem. Protrese me celu ali se ne dam.

Zapnem kao da mi je poslednje u životu da je izbacim iz sebe. Otplačem ako treba ali idem dalje.

Jedino gde ne mogu da budem ravnodušna je moja ćerka. Kada njoj nije dobro osetim bez obzira gde se nalazi. Oči je dovoljno da joj vidim i sve prepoznam. I onda je pustim da sama kaže. Pitam samo jel vredno toga? Onda predjem na drugu priču.

Prijateljstva sam premerila dobro i sa nekim ljudima se prećutno rastala. Nekima sam morala da objasnim da se ne takmičimo, da ne merimo ko je kome više pomogao. Svako je radio kako je mogao. Ali merim bezobrazluk i sebičnost. To mi je okidač da nekome kažem zbogom.

Što se tiče partnera tu merim samo količinu mira u dušu koju dobijem zagrljajem ili poljupcem. Merim po načinu na koji me neko gleda, grli, želi. Po načinu na koji mi sklanja kosu sa čela, ljubi oči i vrat. Jedan divan čovek je rekao: Moja sreća je da tebe vidim nasmejanu i moj zadatak je da pored mene takva budeš.

Sve ostale sam lagano sa tog kantara stavljala daleko od sebe.

Ne trebaju mi nezreli ljudi.

Moje borbe nisu za jedan život ali tako se zalomilo.

Ali se trudim da idem napred. Pa dokle stignem.

Ubacim u petu pa lagano.

Na kantar života stavljam mnogo toga da meni bude lakše ali kako god uvek je stvar trenutka. Suze ne merim. One dodju iznenada. Dodju i odu.

I sada dok pišem vidim sebe u staroj kući kod dede gde me on uči da dobro razmerim sve jer će mu gospodje na pijaci vratiti ako nije dobro.

Ne merim otkucaje srca i to sam naučila. Neka kuca i neka me seti da sam živa. Nešto nije za kantar.

***Kada udomite životinju niste samo spasili njen/njegov život. Time ste oplemenili svoj život, jer ne postoji ništa lepše od srca koje kuca zbog vas na poseban način.

***Ne pravim planove u životu. Nekako mi je lakše da verujem u to nešto dobro sutra ako se danas nije desilo. Ponekad se iznenadim prijatno.

***Ne pravim kompromise više. Ne cenjkam se sa emocijama, ne ubedjujem bilo koga da vredim ili da vredi. Nikada ne zaboravljam naučeno. Lekcija sam imala mnogo.

***Jednog dana ćemo stajati na terasi i gledati u Ajfelov toranj. U ruci čaša vina i obećanje da ćemo se tu vratiti i sledeće godine.

***Računam da umeš da saznaš sve iz pogleda.

***Ako te voljena osoba ne nasmeje šta će ti? Realno

***I onda sam lagano odustala. Ne od sebe. Od tebe. Da, od nekog tebe. Postalo mi je svejedno da li ćeš me primetiti. Da li ćeš me razumeti. Jer ne postojiš.

***Razmazim svako živo biće koje mi je drago i ne zažalim nijednog trenutka zbog toga.

***Sve je lako kada si zdrav.

***Smatram da je učenje osnova svega jer nam život svakog dana daje nove lekcije.

Ne pravim nikada planove jer se od istih brzo desi da ne bude ništa. Tako je bilo i decembra koji je prošao. Pustila sam da me vodi pa gde god. I malo mi je ubacio zrna svetlosti i na tome sam mu zahvalna.

Januar.

Čudnog li meseca.

Obično bih krenula da mislim kako bi možda bilo dobro ovo ili ono ali odmahnem rukom. Nema toga.

Mesecima osećam teret koji me pritiska. Neka tuga u duši se vrzma tu već dugo. Kada ne mogu ni muzikom da je oteram otplačem. I ne bude mi lakše ali tako umorna zaspim.

Majka mu stara, sigurna sam da ovo sve nisam ovako zamišljala. Presabiram se po mozgu ali nema tih nekih glupih želja. A možda sam trebala da ih imam. Ne znam.

Meni nije nikada teško da napravim nekome gušt. Da obradujem drage ljude sitnicama. Da kupim kinder jaje ili pez bombone da se nasmejemo iz duše.

Računam da je svakome potreban osmeh.

Dugo me niko nije obradovao do čoveka koji je vozio 1300 km u oba pravca da bi me video.

Mnogo kilometara je izmedju nas ali mu to nije smetalo da krene ka meni. U ponoć je stigao, nasmejan i kao da nije toliko vozio. Zbog duše tvoje sam krenuo, znaš to? Znam. Ostalo je za nas dvoje….. da pamtimo dok smo živi. Poljubac u čelo je tu. ❤️

Suzu sam pustila i dok sam ga ispraćala pogledom.

I to je to.

Nastavili smo gde smo i bili. Svako na svom poslu, u svojim državama.

Ne mogu tako više.

Treba mi neko da ostane. Neko da trajemo. Danas, ovog trenutka.

Dok se ne pojavi taj neko ja ću biti sama ali nikako usamljena.

Šetaću pse, juriti mačku da se mazimo. Udomljavati ulične životinje. Neko treba da dobije deo moje duše, mog srca, moje ljubavi jer je imam na pretek.

Neko.

***Neću ni počinjati nešto sa tobom ako bi naša veza imala unapred rok trajanja.

***Volela bih da imam taj nivo bola u zadnjici kao moja mačka. Koliko smireno skoči sa vrha kuhinje dok ja razmišljam da li me je infarkt strefio od šoka.

***Svakim danom sam starija i neka sam. Ima mnogo toga lepog i kada imate 50+ verujte mi.

***Razlika u godinama ne znači ništa ako se ljudi zavole. Nisu godine prepreka za ljubav već hrabrost da se ista pokaže.

***Ako misliš loše o meni samo nastavi. To dokazuje da misliš na mene i dalje.

***Malo je ljudi koje sam izgubila svojim ponašanjem. Više je onih koji su mene izgubili jer su tako hteli. A ja sam pustila, da me nema više medju njima. Namerno.

***Samo se nasmeši i reci da si dobro. Ionako nas većina pita kako smo reda radi.

***Ne mogu da promenim ono što sam rekla, uradila. Jedino mogu da promenim ono što ću uradit.

***Mogu da ti čestitam na uspehu. Nisam više deo tvog života.

***Ne dozvoli da budeš nikome “ponekad”.

***Zato što me retki mogu pratiti i biti deo mog života……zato sam i sama.

🦋 Neke stvari u životu su nemerljive. Nikako ne možemo da izmerimo količinu radosti ili tuge koju izaziva naše ponašanje…. kao i ponašanje drugih prema nama. Na kantar ne idu emocije, suze, smeh 🦋

❤️ Sve je u životu stvar izbora…. Nekad pogodimo, nekad pogrešimo ali nam radost ili osećaj nezadovoljstva postanu prijatelji.

I onda vagamo, merimo na kantar života mnogo toga. A dovoljno je, verujem, da živimo ❤️

Neko je rekao da od glave zavisi koliko ćemo ići u visinu. Verujte u to. Mada je i za to potrebna sreća, ogromna sreća.

Sebe nisam nikada smatrala nekom neobičnom ženom. Na komplimente sam uvek odgovarala zbunjeno. Više volim ja da pohvalim druge nego neko meni da udeli lepe reči.

Ne treba mi provokativna odeća da bih bila sexy. Kažu da to moje oči same rade za mene. Ne znam.

Uvek sam se vodila time da je iskrenost ono što treba da me vodi. Da je emocija ono što je deo mene. Nekome smešno, nekome patetično a nekome dar. Kako me ko doživi.

Razum je nešto što uvek ide prvo, srce ne uključujem jer je to jedna varalica da vam ja kažem. Umelo je da me prevari, da poverujem a onda prašina i bum. Zato se čuvam. To je razlog što ne verujem….. Na žalost.

Jednom mi je jedan divan muškarac rekao da sam sve što je ikada želeo, jednom mi je taj isti čovek skidao sa čela i ono malo kose što padne. Jednom mi je objasnio da vredim od malog prsta na nozi do temena. Trebalo je mnogo da u to poverujem. Delima mi je pokazao sve.

“Previše si ti dobra u moru aždaja a britkog si jezika. Umeš da me iznerviraš ali znam, samo ja znam, koliko emocija se krije iza tih očiju. I zapamti – samo onaj koji bude voleo svaku tvoju nesavršenost – te je vredan.”

Zapamtila sam svaku reč.

Sebe smatram običnom ženom i tako se i ponašam. Ne volim laž i nepoštovanje ali veoma lako zaplačem na nešto dobro. Suzu pustim i kada sam povredjena ali se trudim da je niko ne vidi.

Uglavnom se ne uklapam u stereotipe. Ne kafenišem ako mi ne prija društvo. Nikada ne ogovaram. Kažem šta mislim i ne tapšem nikoga po ramenu.

Neću se promeniti ni zbog koga. Jer sam upravo ovakva, obična, draga bliskim ljudima.

Ono što nosim u srcu nije na prodaju. Ono što me čini ranjivom je vidljivo. Neko kaže da sam osveženje u moru istih i to mi je drago.

Ponekad umem da budem divlja, impulsivna, brza…. Da presečem u trenutku. Ali ono što volim kod sebe je što se i dalje radujem praznicima, sitnicama, toplini svoga doma.

I da, ja sam jedna obična žena pomalo neobična. Obična za sve a neobična za ljude koji ne vide dalje od nosa.

Otac je umeo da kaže da sam zvrkavo rodjeno ali da bi uvek birao da ima ćerku koja je ovakva. Otac 💙

Devojčica u telu žene.

Obične žene.

Kako smo pozatvarali korzoe, tako nas je korona strpala u zatvor virtuelnog sveta.

LAŽEMO mi SAMI SEBE
To su mesta obećana, Eldorado sreće.. Svi su tamo lepi, bogati, srećni, pametni do prvog susreta, kad sve to ko kula od karata pada. Ima tu i tamo, ponekog izuzetka. Nova realnost, prepuna je laži, a k’o da stvarni život daleko je od toga?! Dobra udaja i zvanično postaje najplaćeniji posao. Besplatno gledamo pozorišne pretstave srećno zaljubljenih.. do ponoći, kad zavesa pada, i uloge brižnih supružnika menjaju se brzo Zoro zavodnicima i mističnim damama.. Svetla se gase, počinje avantura. Adrenalin traži zabranjeno voće, samo da bi pobegli, onima u sebi. A lažemo – svako svakog, pa i.. sami sebe!

LJUBAV ZAHTEVA, ZAVOLETI SEBE
Sva misterija odrastanja, svi naši lomovi, traume napuštanja, odsustva majke il oca, neželjeno Ili prezaštićeno dete, nasilje u porodici… su osnov naših ljubavnih brodoloma. Ponavljanjem istih obrazaca, tražimo isti tip partnera, i po pravilu, završavamo odnos, na isti način. Niko nije kriv za to, koliko su to kompulsivne misli straha od napuštanja, želja za dominacijom, Ili submisivnost, stid, sumnje, osećaj krivice.. još od najranijeg doba. Princ na belom konju neće nas spasti tih naših ožiljaka, mi same moramo izbaviti princezu iz toga. Tražimo izgubljeni deo nas kod drugih, a ne tamo gde smo ga ostavili. Nedostajenje tog dela sebe „zakrpimo“ zakrpom, koje uvrzo padne, a mi uporno vraćamo je tamo. ZAVISNOST od „zakrpe“ rađa novi pakao.. strah od napuštanja, kontrole, prevare i laži, beg od samih sebe, zavisnosću od drugih, ili nečeg drugog.. Nedostajanje sebe, uz brdo kokica, hranili bi omiljenim likovima seksa end dsiti ja, dinastijama, španskim i turskim sapunicama. Ubismo se tražeći se tamo gde nas nema, dok sve je to bilo zarobljeno duboko u nama.
Kad si na površinu mora, ti si samo jedan od talasa i igraš igru – biti viđen, skokom uvis. Zaroni u dubine svoga mora. Tamo nema buke talasa, nema takmičenja. Ti si more – tamo nisi talasa, tamo si CELINA. U tišane sebe potraži sva ta nedostajanja kroz totalno ogoljenje u razgovore s onim, kojeg si izvukla iz dna sebe.. Zakaži taj susret sa sobom! Nežnešću i poverenjem, strpljivo upoznaj sve strahove njene, šta je usrećuje, kojim jezikom ljubavi govori – voli li pažnju tvoju, zaštitnika u tebi, starijeg brata.. Il nežnost joj treba, neke sitne poklončiče..ludosti u tebi, priredi joj ugođaj. Kupi joj knjigu, doteraj se. Odigraj joj najluđi ples, ikada. Ukradi je, zavedi je. Budi svedok najlepše Ljubavi, koja se ikada desila tebi. Nakon toga svi odnosi biće drugi! Nećeš biti usamljena, ostavljena…Imaćeš sebe, uvek uz sebe! A to su ta krila za let u visine…I na tim frekvencijama, sva umrezavanja samih Sebe. Nema leta bez spoznaje svojih dubina.

LJUBAV je INTIMNI DODIR DUŠA
Kad ljubav nije zahtevna, ona ne stvara obaveze, već potrebu vladanjem nekim, pretvaraš u sreću bivanja sebe. Samosvest sebe je ta koja privlači, zavodi.. osvaja, predaje se drugoj strani. Kad si voljena od Onoga u sebi… ti zračiš. Ima li lepše od tebe, kad u toj haljini od SAMOPUZDANJA, zakoračaš u svoj Zivot?! Svako ima svoju Bliznačku DUŠu.. prepozna je kad se bude vratila svome domu. Duša Dušu prepozna I na kraju sveta. Energijom osvajaj, ne pravilima zavođenja! Kosmička Ljubav je puno više od strasti, od fizičke privlačnosti. To je susret duša, krunisan dodirom tela. SVE se može sprečiti: grom – gromobranom, voda – branom, glad – hranom sve, sem ENERGIJE ljubavi. Ona uvek nađe put sebi. Susret DUSA je najnezniji dodir JEDNOTE, kad nova zvezda čitavi svod nebeski obasja❤️

Milijana Danevska
Buđenje izobilja ljubavi

Nikada ništa nisam tražila od života, od ljudi, od bilo koga.

Naučena sam da se borim sama kako znam. Pomoć tražim kada ne mogu dalje, kada mi je preteško breme koje nosim. A i onda to radim stidljivo, uplašeno….kao dete.

Kada vas roditelji gledaju kao kap vode na dlanu imate osećaj da su svi ljudi takvi. Nisu.

Jedva sam prihvatila da to što bih ja pomogla, podelila, ugostila nije osobina svih ljudi.

Zbog toga volim da se osamim.

Da u svojoj porodici tražim mir. Uvek sam ga tu nalazila.

A onda sam porasla.

Postala supruga, potom majka.

Sve ono što sam ponela iz doma mi je pomoglo da idem dalje. Da budem primer dobre žene, dobre majke. Uspela.

Vremenom je postalo nedovoljno ali sam išla dalje. Padala, ustajala, bila srećna, bila tužna…..plakala, smejala se.

I onda dok su se godine nizale mnogo toga više nije bilo isto.

A ja sam uvek govorila “Biće bolje”.

Oči imam ali sam više puta bila slepa pored njih. Namerno.

Da ne povredim druge, povredila sam sebe.

Ovih dana mi mnogo toga pada teško. Osećaj da sam možda mogla mnogo toga bolje je prisutan.

A i da sam mogla nema vraćanja.

Sve što nas snadje podnesemo kako umemo. Zato uvek kažem da će biti bolje jer hoće. Možda ne danas, možda ne sutra ali će biti.

U pravo vreme.

Svako u naš život dodje sa razlogom. Negde je tako zapisano i mi samo pratimo taj put. Neko dodje da nas učini radosnim, neko nas razočara, od nekih ljudi naučimo mnogo toga. Ponekad nam potpuni neznanac ispriča svoju životnu priču i mi iz nje naučimo mnogo.

Ja sam od onih ljudi koje vole da podele svoj život jer računam da će nekome pomoći a ne iz razloga što nemam kome da ispričam.

Svako ostavi trag a i dar koliko god da je taj neko u našem životu dugo.

Sigurna sam da se život nekako sam postara da dobijemo u odredjenom trenutku ono što nam treba. Bilo da bismo nešto naučili, bolje upoznali sebe, shvatili druge i prosto nastavili dalje.

Ljudi su različiti i nikada ne smemo da polazimo od nas. Ja ne bih ovako, ja ne bih onako…. Samo ih propustite kroz život bez zadržavanja ako vam ne trebaju. I to je vid učenja. Ko ume naravno. Ko ne ume on/ona će dokazivati da su bolji od vas. Samo pustite. Nisu vredni.

Čovek je istinski bogat kada ima mnogo toga što novac ne može da kupi. To neka vas vodi.

Bitno je da svakim korakom ostavimo trag za sve one koji koračaju iza nas. Vremenom će nas i preteći a mi ćemo biti ponosni i punog srca. Naša deca. Ona koju smo gajili kao kap vode na dlanu rastu lagano.

Zbog njih se ne sramotite nigde jer ako ne idu uzdignute glave zbog nas…..džabe sve.

Nikada ne reci ima vremena.

Živi, jer kada živiš i boriš svaki dan shvatićeš da je prirodno i da odeš….tiho.

Svako ostavlja trag u vremenu. Neko dublji, neko tanji ali postoji.

Otisak mojih pasa čuvam u stanu. Otisak moje mačke takodje.

Kada ih sutra ne bude da me sete koliko ljubavi su mi dale sve tri.

I ne samo one.

Svaka duša koja je prošla kroz moj dom je ostavila trag.

Na kraju putovanja zvanog život ostaju nam fotografije da nas sete na sve divne i manje divne predele koje smo prošli, na ljude koje smo sretali, na one koje smo puštali u naš život.

Zato pomozi koliko možeš. Menjaj sebe iz dana u dan. Ne živimo samo zbog sebe na ovoj planeti. Svi smo mi ljudi ali je retko ko čovek.

Dokle god se moja duša puni osmehom i srećom ljudi, životinja odlično je.

Znam, sigurna sam da sam do sada ostavila otisak koji znači mojim dragim ljudima, meni.

Jer kakav bi to život bio da me se sutra niko ne seti? Nikakav.

I da…..ljubite i volite bez kočnica i predrasuda.

Život je jedan.

Vreme je praznika, paketića za decu, planiranje šta kupiti, šta spremiti.

Kada sam bila mala, brat i ja smo dobijali paketiće iz očevog preduzeća. Sećam se jednog voza na baterije i naše radosti. Doduše brat je bio glavni a ja pomoćnik.

Meni je te godine pripala lutka. Radovala sam se.

Sledeće godine je bio najbolji poklon.

Dobili smo telefone i mogli da zovemo jedno drugo iz sobe. E koliko je radosti bilo.

Tada smo živeli kao podstanari i sećam se naftarice koja je grejala divno a nas dvoje oko nje živeli svoj san.

Deca.

Namučili su se roditelji u toj kući. Vode nije bilo pa su njih dvoje donosili iz bunara. Imali smo na verandi malo metalno burence sa česmom pri dnu.

Tek sada shvatam muke da se okupamo svi, da se opere veš, da se skuva ručak i operu sudovi.

Tada nam nije bilo bitno.

Imali smo skuvano, bili okupani i čisti. Ostalo je da uživamo u poklonima.

Kada je otac dobio stan preplakali smo. Ali se čovek na dobro brzo navikne. Nije bilo više naftarice, u stanu je bilo vode, kupali smo se kad smo hteli. U kuhinji je bilo uvek tople vode.

Te godine smo poklone otvarali u našem stanu.

Upoznali divno društvo. Igrali smo se danima.

Goste imali svake Nove godine a ja sam to obožavala. Poklone kupovala sa tetkom, šetale sa majkom. Jele pizzu u centru grada, kupovale čestitke i slale svima.

Lepih li i dragih vremena.

Zato volim Novu godinu.

Vrati me u period kada smo bili zajedno svi. Kada smo bili srećni zbog prskalica, bombona koje idu na jelku, ukrasa i tetkinog poklona.

Sa ćerkom sa uspela da nam svaka Nova bude kao bajka.

Taj duh radosti i zajedničkog sedenja do duboko u noć, me je uvek pokretao. Ukrašavanje stana, jelke, pripremanje hrane.

Ona je nastavila baš kako sam je i učila. Da ukrasi dom i uživa sa svojim detetom. Da joj napravi te sitne a jako važne životne radosti. Da prave kolače, crtaju, kupuju poklone i uživaju.

Jer kako god, život je da se živi.

Da se uživa u svakom danu pa gde god bili.

Da li nas grejala naftarica ili radijator. Da li imali vodu ili ne. Da li imali jelku ili ne. Ukrasite dom ljubavlju, mirisom kolača i smehom.

Jer vam sem toga ništa više ne treba.