Pitala sam se uvek zašto se neke stvari, loše, dešavaju nama. Čime li su moji a i ja to zaslužili. Ispitivala sam majku, tražila tu mrvu crnog da ispravim ali nisam našla.
Odrasla sam u porodici koja ne bi mrava zgazila. Moj pokojni deda i baba su bili uvek tu za svoje tri ćerke i nas unučiće. Radili su mnogo, pomagali koliko su mogli i bili dobri prema svima.
Nije postojao čovek koji je bilo kada ružnu reč rekao o njima. Baba je bila oniža ženica koja nas je svakoga dana obradovala svežim hlebom ili pogačom. Domaćim pitama, sirom, mlekom.
Njen život nije bio lak nimalo ali je samo ljubav davala nama. Besnu je nisam videla.
Upravo zbog toga mi je bilo pretužno kada je otkriveno da boluje od karcinoma debelog creva. Mnogo pregleda, operacija i ništa.
Umrla je kako ne zaslužuje. Bolno.
Deda je bio vredan čovek. Umeo je babu da iznervira ali je ona dobijala najbolje od ručka. Muškarci.
Preminuo je od preslabog srca koje je godinama propadalo. Ponekad mislim da sam od njega nasledila da budem glasna ponekad i kažem u besu i što ne mislim.
Umro je sa šoljom čaja u ruci koju mu je moja majka spremila.
Moj dobri deda.
Otac je bio dobra duša jedna. Moj oslonac, moj svet, moje utočište i neko zbog koga imam prelepe oči.
Godinama smo pokušavali prve naznake demencije da korigujemo vitaminima i prirodnim lekovima.
Nije tu bilo pomoći.
Nakon moždanog udara bio je kao biljka 6 godina. Pelene, hrana kao da je beba….muka.
Odmorio se kada je preminuo.
Majka je imala infarkt par mesecu nakon njegove smrti. Preživela.
Bivši muž imao dva infarkta.
Preživeo.
Ćerki rekli na rodjenju da ima problem sa srcem. Srećom prošla bez operacije. Alopecija. Teška trudnoća i još teži porodjaj.
Ja…. Imala mnogo toga. Pet operacija. Krajnici, tri puta štitna žlezda zbog karcinoma, jednom lice zbog karcinoma. Težak prelom skočnog zgloba.
Nikada niko od nas loše nije nikome pomislio. Pomagali svima kome je trebalo.
I kada se zamislim ovako shvatim da smo možda i dobro prošli. Možda bi bilo gore? Ne znam.
Valjda je svakome zapisano sve.
Svaki naš korak i naše delo su negde i čekaju da ih napravimo.
Bude mi žao ponekad mnogo toga ali shvatim da je sve baš kao što i treba da bude.
I da su svi oni sišli na stanici koja je njihova.
Ja se još vozim i grabim od života ono dobro.
Ružne stvari umeju da me potresu jer nisam naučena da budem zla, da želim zlo i da me ono hrani.
Moja ruka je uvek otvorena. Da dam ljubav i da je primim. Da dam pomoć i da mi pomogne neko.
Zahvalnost za sve što sam uradila ne tražim.
I moje ruke su otvorene sa razlogom. Stisnute ruke ne pružaju ništa.
Odoh….život me vozi polako.
Ne bih da propustim nešto.
Ne ide.
🦋 SuziSju 🦋 