Author Archives: Suzi

Sve nekako možemo da nadoknadimo sem vremena. A toliko je potrošeno na lažne veze, brakove, prijateljstva, bitke bez smisla i želje koje su nas samo gurale nazad. Tada to nismo znali.

Život je, kako god da gledamo, skup lepih i neobjašnjivih stvari, skup snova za hrabre i skup pravila za kukavice.

Kako god da okrenemo svako od nas je priča za sebe i poseban na svoj način. Niko nije savršen i svako se kroz život bori kako najbolje ume.

Dok smo mladi grabimo od svakog dana što više možemo. Jurimo, istražujemo, učimo, shvatamo, patimo, smejemo se.

Ponekad mislimo da je nepravda sve što nam se dešava ali vremenom shvatimo da iz svega dobijamo iskustvo.

Naučite decu da uživaju, ne kočite ih ali ih usmeravajte. Neka im vaš zagrljaj bude sigurna luka iz koje će odleteti kao ptići.

A onda posmatrajte taj let sa punim srcem jer je deo vas. Deo vaše duše kome sta dali krila da nastavi vašim putem i da budu i bolja od nas.

Ponosna sam na let svog deteta. Ponela je iz doma sve. Vaspitanje, ljubav, znanje i naučila je ona mene mnogo toga. Dozvolila sam joj da svoja krila gaji od prvog udaha. Da zna kod koga uvek može glavu da spusti ali i da ima slobodu da misli istom.

Naučila je i zbog nje sam ponosna, ma preponosna.

Vreme je potrebno i da opet zavolite nekog. Da zavolim nekog.

Koliko dugo smo bili stegnuti, nepoverljivi? Mnogo. Ništa se preko noći nije desilo. Zato polako.

A brzo bih.

Zato uživajte u trenucima.

Trenutak je dovoljan. Trenutak se pamti. Dani dodju i prodju ali ako nisu ispunjeni trenucima koji nam prožimaju telo, sve je uzalud.

Maštati mogu i ovaj devojčurak u meni me gura napred. Ne da mi da stanem, da se predam. A i zašto bih….. Vreme ispred mene želim da iskoristim kako najbolje umem. 🌹

Zašto spašavam pse ili mačke? Zato što moja duša to želi i da im kažem izvini za sve neljude oko njih.

Februar 2012-te. Hladno neverovatno, mislim da je temperatura išla do -15. Nekako odlazim na posao, vraćam se i žurim.

Upravo tog jednog hladnog dana zove moja Tam i plače. Mama, našla sam psa sa usečenom ogrlicom ali ne mogu da joj pridjem. Smrdi i na daljinu.

Ok, krećem a ti budi blizu nje.

Glad je naterala da pridje i pokušavamo da je nateramo da krene do kola. Taj prizor ću pamtiti dok sam živa. Vrat krvav skoro, inficiran, smrdi na daljinu.

Ne možemo da je ubacimo u auto.

Velika je. Ćerka zove druga da nam pomogne.

Ostalo je istorija.

Pregledana, rana sredjena.

Ostaje preko noći kod veterinara.

Nalazimo pansion i sutradan je odvozimo. Čovek divan.

Stavio je na posebno mesto i mazao vrat svaki dan.

Oglasile smo je i odlazile da je vidimo redovno.

Svako naše udomljavanje je bilo neverovatno. Tako je bilo i sa njom.

Dobila je ime Lepotica. To je i bila. Mix labradora i malinoa.

Na dan kada smo našu prvu pudlu Eli uspavali 08.04. ljudima iznenada umire pas. Zlatni retriver Tara.

Tog istog dana zvoni telefon mojoj Tam i vidim suze.

Sluša razgovor i meni traži ruku da je držim.

Čujem deo priče i čekam kraj.

Mama, ljudi žele da udome Lepoticu. Uginuo im je pas i zaljubili su se u njenu sliku.

Nakon par dana smo u pansionu. Ljubav na prvi pogled.

Možemo da joj dodamo ime uz ovo Lepotica? Naravno.

Za nas će biti Lepotica Nera.

Ulazi u auto kod njih a mi ih pratimo.

Kuća, dvorište, raj.

Da smo birale ne bismo izabrale bolji raj.

I mačka Gata je tu bez jednog oka.

Slobodna kao i uvek šetala je po dvorištu i imala druga u kući pored.

Bože koliko su je ljudi zavoleli.

Lepotica Nera ili Neca.

Divan ali uplašen pas.

Ko zna odakle se ona pojavila. Ko zna njenu priču.

Ko zna njenu muku.

Samo ona.

Dani i meseci su prolazili.

Putovala je sa svojim ljudima svuda.

Imala je i maramu oko vrata.

Imala je i svoju kućicu.

Imala i svoj krevet u kući.

Imala je sve.

Jednog dana je neko ukrao.

Za manje od 15 minuta je otvorena kapija i dok se žena okrenula nije je bilo.

Pobegla nije.

Od čega bi?

Živela je kao princeza. Voljena do koske.

Taj bol i suze svih nas ne mogu da opišem.

Tražena mesecima, oglašavana ali ništa.

I danas pamtimo njeno spašavanja. Njeno udomljavanja.

Želimo da verujemo da je negde srećna. Da je voljena kao što je mi volimo.

Odnela je deo duše nas četvoro.

Na slikama je ona i mislim da možete da shvatite tu ljubav.

Neco, Lepotice Nero…. I dalje te vidimo u svakom psu.

On mirna voda, ona voli da uzburka tu mirnu vodu. On ne priča mnogo, ona priča za oboje. On voli a pokazuje drugačije od nje. On se ne smeje često ali voli nju da nasmeje. A ona uživa kada mu vidi iskren osmeh. Ne mora ništa da kaže, ona ga razume. On oseća kako ona diše. Ljubav.

Ne znam ni kako da počnem ovu priču o njemu. Ime smo mu dali Deda jer mu je najbolje pristajalo. Videle smo ga slučajno ćerka i ja. Izašle smo sa našim psima a njega je čovek (hmm…) izveo iz podruma. Sedi brkovi, koračao je zbunjeno.

Prišla sam i pitala ko je to.

Čovek reče – očev.

A gde ti je otac?

U domu za stare a ovo je njegog pas. Držim ga od juče u podrumu jer ne mogu da ga odvedem u stan. Zvali smo azil.

Niz obraze mi već idu suze, moja Tam stoji pored i trese se.

Ne! Ne! Ne!

Daj da ga uslikamo na svetlu i ide na udomljavanje. Ne zovi azil nikako nijedan.

Kreće borba da Dedu smestimo u dobar dom ali se niko ne javlja iako je objavljen u milion grupa.

Naša drugarica u Jagodini vidi oglas i kaže – dovezite ga.

Hoćeš? Da.

Radosti našoj kraja nema.

Za dva dana krećemo.

Izvodi ga čovek iz podruma i bez imalo emocija daje povodac meni u ruke. Pogledala sam ga i zastala. Meni je bilo žao.

A on duša zbunjen.

Njegov čovek je ko zna gde.

Miris svog doma više ne oseća.

Nema one radosti jer je star ali je zavrteo repom kada ga je Tam zagrlila. Sela je pored njega i krenusmo na put.

Mogu samo da zamislim šta se njemu vrzmalo po glavi.

Od stana, do podruma, do auta, do puta.

Pevale smo mu, red je bio da i on zna šta slušamo.

Stižemo lagano.

Izlazimo iz kola i vidimo lepo dvorište i kuću. U jednom delu boks gde je crni labrador. Aleksandra nas grli, mi grlimo nju a ona se saginje i kaže: Deda, imaš dom sada. ❤️

Nećeš spavati napolju da znaš. Unutra sa nama jer si tako navikao. Tada sam prvi put videla suze kod psa. Te oči i tu tugu neću nikada zaboraviti.

Šta je on znao srce moje? Niśta.

Ostajemo par sati i krećemo ka Beogradu. Sedim da vozim i ne mogu da krenem. Znam da smo uradile sve najbolje ali….

Narednih dana se Deda prilagodjavao nekako. Mi smo dobijalo slike. Samo je sedeo u fotelji i izlazio što mora.

Tako su prolazili meseci. Ta fotelja mu je bila spas.

Bez obzira na negu nije bio srećan.

Prosto se predao.

Jeo je pomalo, nije ni to hteo ali je drugarica bila uporna.

Kuvala mu da pojede toplo. Trudila se.

Džabe.

Izlazio je ponekad ali se brzo vraćao u kuću.

E Deda….

Jednog dana je izašao i nije se više vratio.

Obišli su sve, plakali smo svi zbog njega. Danima je tražen i ništa.

Nikada nije pronadjen.

Ostaje mi samo srcu drago da je bio voljen, mažen i pažen.

Pas koji je plakao je našao gore negde svog čoveka.

Verujem da su srećni zajedno.

Deda….ovo je za tebe 💙

Umem ja da budem fina, slatka, mazna….da trepnem okicama…da sam emotivna jako ali te uvek više privlači ona druga ja. Ona koja ti kaže NEĆU, koja te uhvati za bradu i pita gde si pošao, koja te ugrize za usnu ako me iznerviraš, kojoj ne možeš da odoliš. 🌹

Nikako da odustanem od tog drugog jastuka pored jednog na kome ja spavam. Nekada je na njemu bila glava mog muža. Vremenom je to mesto zamenila glava moje ćerke.

Kako su godine prolazile shvatile smo da je red da imamo svoje sobe i svoje jastuke u krevetu.

Ja sam i dalje imala dva.

Taj drugi mi je pomagao da prihvatim da na njemu više niko neće spavati.

Ponekad se pas popne i hrče pored mene i slatko me nasmeje.

Ćerka je otišla, njena soba je postala moja ali su navike ostale iste.

Juče sam opet namestila dva jastuka.

Osećala bih se potpuno prazno da njega nema. Razmišljala sam o tome i shvatila da mi je on utočište. Da me seti na vreme koje je bilo lepo i bez suza.

Zato je tu.

Da mi pomogne uveče da lakše zaspim.

Kao klinka sam volela sa sestrom od tetke da se ušuškam i da tako do jutra pričamo. Ona je starija od mene i upijala sam svaku reč. Vremenom sam i ja

pričala dok je svaka grlila svoj jastuk.

Godine su prolazile, nismo više provodile dane zajedno kada je raspust ali se neke noći, neke priče i bežanje od buba ne zaboravlja.

Sa ćerkom je to bilo nešto što me čini posebno srećnom. Razne strahove smo zajedno prebrodile gledajući jedna drugu. Mnogo tajni poverile jedna drugoj, mnogo suza zbog neke drugarice ili nekog dečka pamte ovi jastuci.

Bilo je tu i smeha, mog spavanja polusedeći, njenog slikanja mene. Uspomene.

I zato neka ih u mom krevetu.

Jedan za mene a i drugi za mene.

Jedan da sanjam a drugi da maštam.

U tome sam nepogrešiva.

Sentimentalnost nije sudbina slabih. Biti emotivan, osećajan, pun razumevanja nije slabost. Doduše ume da iznervira ali bih uvek birala ovu emotivnost i empatiju nego da sam nečovek.

Okrutnost je suprotnost sentimentalnosti a to nisam ja. Ne umem i ne želim. 🌺

Ne umem sa tugom. Bežim od nje i ne dam joj da me stigne. Trčim i kao dete koje beži od batina samo ubrzavam. Ponekad me stigne, preplavi celu i boli me svaki mišić. Želudac mi se zgrči, u grlu osetim kamen a suze same idu. I pustim ih…. Da li mi bude lakše nakon toga? Ne.

Ne umem sa tugom. Ponekad me i sreća zbuni. Ipak gazim kako moram. Na ovome svetu nismo ništa od običnih prolaznika. Naša misija je da čvrstim korakom gazimo dan po dan. I da sutra, kada nas više ne bude, postanemo uspomena zbog koje će neko pogledati u nebo i reći HVALA. 💛❤️💙

Kada je trebalo da odem ja sam ostala. Kada je trebalo da ostanem ja sam otišla. Ponekad svoje postupke ne umem da objasnim u trenutku ali mi vreme pokaže da sam bila u pravu. Negde sam ostala previše, negde sam prebrzo presekla ali su odluke samo moje. Vozim se kroz život lagano.

Moja baba je skromna žena. Žena starog kova. Ona koja me je učila kako da upašem potkošulju i koja me je uvek čekala sa šoljom toplog čokoladnog mleka iz škole.

Žena koja nije dala da dedu stavimo u dom kada je imao moždani udar već je želela da brine o njemu. A to nije lako. Svi smo pomagali, kupljen je medicinski krevet, stolica za vršenje nužde i u prvih par godina deka nas se sećao ponekad. Onda je sve to prestalo. To više nije bio on.

Ali moja baba Vera je njega čuvala najbolje – i doručak i uživa i ručak i voće u večera i dezert i masaže i priča. Kada je deda umro ona više nije ista osoba. Izgubila je svoju ljubav. Istog onog Radeta sa kojim se upoznala kod rafa za šećer u lokalnom diskontu.

Tada smo joj našli Mazu, psa kojoj je vlasnik ostavio u azilu jer je više nije hteo. I ona i Maza su naučile jedna drugu kako da opet budu srećne.

Kada sam otišla za Švedsku mnogo sam patila. Kad god bi me neko pitao kako sam briznula bih u plač jer nisam bila svoj na svome. Svi su mi falili, i mama i baka i prijatelji i ljubimci. Ali eto, živ se čovek na sve navikne. Prošlo je tako godinu dana, moj se život opet promenio iz korena. Onda mi je došla mama u posetu. I donela mi Coca Cola ceger koji mi je baba poslala. Taman dovoljan da mi stane u torbu i dovoljan da u njega stavim stvari koje mogu ja da nosim. Kada sam se čula sa babom, zahvalila sam joj se i ona mi je rekla: „E ćero neka svi ti Švedjani vide taj ceger i neka se pitaju šta piše na njemu! Eto im!“

Juče sam skoro sat vremena pričala sa njom, davala mi je recepte, čula je za nekog našeg čoveka koji je ginekolog ovde pa da odem ja kod njega, slušala je šta je sada u modi pa mi kaže šta da kupim od stvari i tako. Svi ti trivijalni razgovori a ustvari oni su najbitniji.

Danas sam otišla da prošetam sa ćerkom i negde usput mi je ispao ceger sa kolica. Počelo je srce da mi lupa, panika, strah „Kako ću bez kekinog cegera sad?“. Vratila sam se rutom kojom sam išla i nadjem ga. U bari, blatnjav ali moj. I to je to. Sva ta ljubav i svo to nedostajanje stalo je u taj ceger i verujte mi ne bih ga menjala ni za šta.

Sutra punim 30 godina. Ne slavim rodjendan, niko ne dolazi, provešću ga sa ćerkom i dečkom. A u torbi će stajati taj ceger za koji nisam ni znala koliko mi znači. I uvek se vratim slici moje bake i ćerke. Stalno je gledam.

I jedva čekam da se ovo stanje u svetu stabilizuje da mogu lepo sa babom da odem i da prošetam pa sednemo ispred zgrade i popijemo kafu. A onda da odem kod dede na grob i da mu sve ispričam.

Zagrlite svoje voljene danas malo jače. Molim vas 💞

Napisala Tamara 💜

http://www.tamtamthemom.com

Franz Kafka (1883-1924), koji se nikada nije oženio i nije imao decu, prošetao je parkom u Berlinu, kada je sreo devojčicu koja je plakala jer je izgubila svoju omiljenu lutku. Ona i Kafka bezuspešno su pretaživali park ne bi li našli lutku.

Kafka joj je tada rekao da će sutra opet doći i da zajedno opet traže lutku.

Sledećeg dana, iako nisu pronašli lutku, Kafka je devojčici poklonio pismo koje je lutka napisala „ Molim te, ne plači. Otputovala sam da vidim svet. Pisaću ti o svojim avanturama”

Tako je započela priča koja se nastavila do kraja Kafkinog života. Tokom njihovih sastanaka, Kafka je čitao lutkine pažljivo ispisane avanture i priče koje je devojčica smatrala božanstvenim.

Napokon, Kafka je doneo lutku (kupio je) koja se vratila u Berlin.

“To uopšte ne liči na moju lutku”, rekla je tada devojčica.

Kafka joj je, onda, predao još jedno pismo u kojem je lutka napisala: “Putovanja su me promenila.” Devojčica je zagrlila novu lutku i sva srećna je odnela kući,

Godinu dana kasnije Kafka je preminuo.

Mnogo godina kasnije devojčica koja je bila već devojka je u lutki pronašla pismo. U malom pismu koje je potpisao Kafka bilo je zapisano:

“Sve što volite verovatno će biti izgubljeno, ali na kraju će se ljubav vratiti na drugi način.” ❤️❤️❤️

Nepoznat autor