Kada mnogo toga preživite, pa ostanete na nogama kao da vas ništa nije šibalo, bude vam presmešno da se bilo kome dokazujete. U mojim godinama odlično znam ko sam, šta želim, šta mogu da pružim a šta ne želim. Svaka seda vlas i bora je tu sa razlogom. Kao devojčurak od 18 leta sam mislila da se ljudi preko 40 god ne ljube, da ljudi preko 50 god misle o penziji.
O kakva greška.
Ne zna taj devojčurak od 18 da sam nakon 45+ udahnula kao beba…..slobodno. Ne zna da sam sela u auto i otišla u pola noći gde sam htela. Ne zna da sam ručala u etno selu jer sam tako tog dana poželela.
I ne treba da zna. Seks nam nije stran, obožavamo ga.
Nisam o njoj namerno pisala. Nekako sam je čuvala za dan kada to budem mogla.
Mislim da je red.
Ona i deda Miloš su roditelji mog oca. Izrodili su petoro dece, tri ćerke i dva sina.
Pričalo se u selu da je brat mog oca, Dobrivoje, bio veoma plašljiv. Prosto se tako rodio.
Moj otac je najmladje, peto dete. Rodjen je u njivi u blizini kuće. Umeo je više puta da se našali i kaže da je bio najlepša beba u porodilištu.
Oni su bili prosečna familija po imetku. Imali su za njih i trudili su se da zarade. Koliko su uspeli.
Drugi svetski rat je odneo dosta mladih života iz sela. Medju njima i mog strica Dobrivoja.
Plašljiv a rešen da bude junak odlazi u rat.
Nakon izvesnog vremena dobijaju poruku da je ranjen negde kod Banja Luke. Pokojni deda odlazi po njega, dovodi ga takvog kući u nadi da mu ima pomoći. Prodali su sve što su imali da ga izleče ali je sve bilo uzalud. Preminuo je sa 18 godina.
Mnogo godina kasnije, kada sam bila svesna svega, na seoskom groblju pronalazim spomenik dedin i njegov. Gledam sliku i ostajem nema. Kao da sam gledala u rodjenog brata. Moj otac je bio oniži čovek ali je brat visok i ima nos specifičan. Isti pokojni stric.
Neverovatno kako su se geni promešali ili je sudbina htela da on živi kroz mog brata.
Drugo objašnjenje nemam.
Da se vratim unazad.
Nakon njegove smrti od tuge i nemoći ubrzo umire i deda.
Baba Milika ostaje sa tri ćerke i sinom.
Radila je na nadnicu, trudila se da imaju. Veoma teško su živeli. Moj otac se sećao kučinjavih haljina koje mu je oblačila.
Proje koju su jeli svaki dan. Zato je retko kada hteo kasnije i da je proba.
Godine su prolazile. Sestre su se udale po okolnim selima, jedna je otišla u veliki grad. Otac je završio srednju rudarsku školu. Sestra koja je otišla za Beograd mu je bila od velike pomoći kada se on uputio ka velikom gradu. Radio je kao kondukter a onda do penzije kao vozač tramvaja.
Baba je ostala sama.
Umela je da skida uroke i postala je poznata i u okolnim selima. Nije nikada uzela novac ali su ljudi ostavljali šta su hteli.
Godine su prolazile i nije više bila sposobna da brine o sebi.
Došla je kod tetke a nakon par godina je prešla kod nas. Nenametljiva žena, mirna i tiha. Provodila je dane na stolici pored prozora kada nije išla u šetnju. Sedela i pričala sa ljudima, bacala hleb pticama, jela uglavnom mleko i hleb. Sve ostalo ako je htela. Vodu smo joj otac, majka ili brat i ja donosili u staklenoj flaši. Volela je mali bokal pored flaše, čašu i parče hleba.
Nije nikada poželela da se gura medju ljude nakon svega. Vrata sobe su uvek bila otvorena ali je ona sedeći na toj stolici gledala u brdo Straževica.
Vremenom je postala dementna. Imala dve operacije lica.
Pazili smo je koliko smo umeli i znali.
Kada je doživela moždani udar imala je 86 godina. Hitna pomoć je stavila u kolica a ja sam otrčala do nje da je uhvatim za ruku. Lice joj je bilo iskrivljeno ali se nekako nasmejala.
Znala sam da je tada poslednji put vidim.
Preminula je nakon 15 dana borbe.
Gledano sada ceo njen život je bio borba. Ali se nije predavala. Mislim da imam deo tog njenog ludila i hrabrosti.
Na dan sahrane opet gledam sliku pokojnog strica, kopajući za nju izvadili su trubu koju je voleo. I tu na tom mestu, tog dana sam se raspala jednim delom.
Uhvatila sam brata za ruku i rekla da me ne pušta. I nije me puštao.
Od nje sam nasledila mnogo toga, od drugog dede da budem oštra, od oca da budem emotivno drska. Od druge babe da volim da ugodim dragim ljudima. Od majke da brinem ali sam to dozirala.
Od same sebe sam naučila da sve to sklopim u celinu i da budem ovo što jesam.
Naslednica dobrih ljudi, čestitih i odmerenih.
Baba Milika ovo je za tebe.
Počivaj u miru pored svoje petoro dece, pored muža. Verujem da ste najzad srećni kako treba.
Voli vas vaša unuka, ćerka, bratanica, ona mala crnokosa neumorna Suzi.
Nosila 9 meseci, rodila, gajila i volela kako sam najbolje umela. Vaspitali jednu divnu mladu ženu. Odškolovali i dali krila.
A onda je moj ptić odlučio da je ljubav ono glavno i odoše u beli svet.
Na početku mi se činilo da je to ok tako. Poštujem njene želje i sreću.
Obećavamo jedna drugoj da ćemo se vidjati često. Šta je let od 2,5 sata? Ništa.
Kreće pandemija glupa.
Letova nema. Zatvara se sve.
Poslednjim avionom skoro dolazim u Srbiju.
I onda ostajem sama sa ljubimcima.
Ne odlazim kod majke.
Čuvam je.
Zbunjena kao i svi prestajem da vidjam ljude.
Psi su mi postali društvo koje je uvek tu.
Nakon šest meseci odlazim kod ćerke i unuke. I to na par dana jer je opet ludilo od korone.
Vraćam se.
Svaki taj odlazak i dolazak otplačem. Mislim da sam jedina osoba koja plače tih 2,5 sata, koja plače u taxiju od aerodroma.
Malo se presaberem pa trkom po ljubimce. Čekaju me duše moje.
I onda video pozivi opet i opet.
Gledam dete svoje koje mi postaje tako blizu a tako daleko.
Unuka me zove baba Suzi.
Svakim danom je sve starija, veća, raste srce milo.
I ja shvatam koliko je sve ovo tužno u neku ruku.
Zdravi smo i to je ok ali gde smo?
Nisam nikada bila sebičan roditelj, nisam to ni sada.
Nedostajanje je uvek tu.
Moje što mi fale svakog dana, njeno/njihovo što propuštam mnogo toga.
A propuštam.
I rodjendan unuke, rodjendan ćerke, praznike, ljuljašku u parku, kolač u kafiću.
Sarme moje ćerke koju smo učile zajedno kako da zavija.
Pasulj sa suvim mesom.
Proju tako lepu.
Propuštam i njene kolače od banane.
I dok se okrenuh šmizla mala ima 3,5 godine.
Jednom je jedan čovek napisao: Biće mi žao kada porastu što neću znati da li noću plače u jastuku a ja ne znam.
Tako se osećam i ja.
Živim dan za danom.
Svoje dane od njihovog odlaska sam popunjavala ponekim izlaskom, pojedenim kolačem, popijenom kafom. A onda se vratim u svoj dom i sve je isto.
Ja sam ista. Svesno srećna i tužna.
Taj mix emocija vam ne mogu opisati.
Ono kada vam se telo bori da ne padne a boli vas sve iznutra. Pa se pogledam u ogledalo i kažem sebi – Ajd ne budali, njima je super.
Skuvam kafu i odćutim.
Čekam da dodju.
Ćerka se uželela Srbije, mirisa Beograda, dragih ljudi i šetnje na Adi. Uželela se svoje sobe i šetnje pasa.
A i psi su se nje uželeli.
Tako raštrkani živimo iako nismo ništa ovako zamišljali.
Trudimo se da nedostajanje ubijemo video pozivima.
Bojim se samo da vremenom ne postanemo stranci iako sam sigurna da sam odlično ćerku vaspitala.
Zna ona kako smo se nas dve borile, kako smo grabile od života sve. Zna da je Swan hill mesto iz kog je poletela. A ptić se rado vraća tamo gde mu je ostao deo srca.
Šta god da sam propustila je zanemarljivo jer sam vaspitala ćerku kako treba.
Prava ljubav se desi samo jednom. Samo jednom je sve moguće. A kada ona prestane sve ostale joj nisu ni do kolena. Mogu da liče, mogu da budu emocije jake ali to više nije vaš film. Samo jednom vas “boli” sve. Druga prava ljubav ne postoji. 🥰
Nisam nikada bila zaljubljenik u zlatni nakit. Ni u srebrni.
Kao mala sam znala da nismo imali parice za takve stvari ali mi uopšte nisu nedostajale. Imala sam ono što se parama ne kupuje – srećno detinjstvo.
I verujte mi da je tako.
Leta sam provodila u selu kod dede i babe kome se uvek rado vraćam mislima.
Pravila sam od drške maslačka narukvice sa sestrom i to je bilo to. Jedina stvar koju sam volela je mali ručni sat. Dosta.
Naša porodica nije imala te običaje deljenja nakita i prvo zlato je od mog dede u familiji dobila moja ćerka.
Moj deda Lala, duša od čoveka, je poželeo da baš moja Tam ima zlatni lanac i privezak u obliku sidra.
Otplakala sam taj poklon.
Znala sam šta stoji iza toga.
Želeo je da bar neko od sve njegove dece i unučića, kojima nije dao ništa od nakita, ima uspomenu na njega.
I ima.
Tamara se ne odvaja od tog lanca i priveska. Samo je dodala neke uz taj glavni. Zna ona koliko je nju pradeda voleo.
Kako mu je rekla: Focica Tanović i Bogada. (Devojčica Stevanović iz Beograda) on je sa druge strane žice zaplakao. Majka je bila pored njega i to su otplakali u duetu.
Da se vratim na početak priče o zlatnoj ogrlici.
Od roditelja sam dobila zlatne mindjuše kao malena devojčica. I to sam znala da su jedva kupili. Nosila sam ih sa ponosom. Vremenom sam odrastala i jednog dana skinula, stavila u kutiju da me sete na detinjstvo.
Godine su prolazile i nikada mi nije palo na pamet da sem mindjuša bilo šta imam kao uspomenu. Nije me zanimalo.
A onda mi je život lupio par šamara, slomio, bacio na kolena i ustajala sam lagano.
Na vratu ožiljak od tri operacije sam skoro godinu dana pokrivala malenom maramom.
Kupila tri i menjala.
Valjalo je uklopiti iste uz garderobu.
Jednog dana majka uz kaficu kaže: Tata i ja hoćemo da ti kupimo zlatnu ogrlicu da ne stavljaš marame a i da bude uspomena od nas.
Suze su mi krenule.
A majka, ne treba.
Ne smata meni ovako.
Nama smeta.
Izaberi i ne brini.
Otplakala i nakon nedelju dana izabrala lepu ogrlicu.
Zbog njih jer im je značilo i zbog mene jer znam razlog.
Godine su prolazile i mnogo toga se izdešavalo.
Čudne neke karte sudbina promešala i ja sam igrala sa njima najbolje što sam mogla.
2015-te odlazim na operaciju lica. Zlato koje smo ćerka i ja imale, prodato je da bismo platile bitne stvari tokom par godina. Tako je moralo biti. Ali nismo nikada nikome bile dužne. Krećem za dva dana u bolnicu i otvaram kutiju gde nam je stajao nakit.
Uzimam tu ogrlicu i gledam.
Znam da će mi otići deo duše ali znam da ne mogu da ostavim račune i Tam bez novca kada odem.
Sedam u auto, razmišljam…. Ne krećem. Ćutim. Čujem misli svoje.
Odlazim i prodajem najdražu zlatnu oglicu.
Završavam sve što treba.
Uzimam koverat i pišem Tamara.
Stavljam novac i ćutim.
Ostavljam joj da ima za sve što nam treba. Nije znala o tome dugi niz godina.
Ne bih da ovo ode u patetiku jer nije to moj film i nisam to ja.
Uradila šta sam morala i ne žalim.
Danas imam dva prstena koja nisam stavila preko 15 godina.
I to je sve.
Ali imam nešto mnogo bitnije. Imam nju kao podršku za sve, imam divnu unuku koja me nasmeje svaki dan.
Ponekad se Tam seti i kaže da joj je žao ali joj uvek odgovorim: Ćero, glava je na ramenu, biće. Ako i ne bude a koga briga.
Moj emotivac bi i to otplakao ali joj ne dam.
A ja?
Nosim sa ponosom svaki svoj ožiljak, svaku boru, svaku striju. Moje su i dokaz da sam živela.
Ovo je priča o zlatnoj ogrlici koja je pomogla meni/nama na više načina.
Život mi se promenio iz korena kad sam počeo da bivam iskren prema sebi, i samim tim prema drugima. Jako je bitno nazvati stvari pravim imenom, naočito kad staneš ispred ogledala. Propalica, raspad, lenjo govedo, onda udahneš tri četiri puta, zažmuriš jako, pa kad se slika pred tobom ne promeni kad tvoriš oči, onda rešiš ti da je promeniš. Korak po korak, kamen po kamen, kao da gradiš Rim.
Jebiga, život ne bi bio život kad ti kroz neke ljude ne bi udario šamar ili te šutnuo u jaja, ali to je samo iz razloga da naučiš nešto. Nisu svi ljudi oko nas tu da bi nam udovoljili ili da bi otišli, neki su tu da bi nas naučili nešto i da bi ostali.
Jer istina je da svi ipak naučimo, a do nas je da li ćemo naučiti kad bude kasno.
Ne mogu pisati o vernosti za druge već samo o sebi.
Svako doživljava to na svoj način.
Neko i ne doživi.
Od malih nogu sam gledala starije od sebe i upijala nenamerno.
Deda i baba su mnogo radili i često su se prepirali ali je to bilo tako simpatično.
Mislim da mi je pojam vernosti zapisan u nekom genetskom kodu. Moja prababa je čekala pradadu Lazara koji je bio SEDAM godina u ratu i pazila na petoro dece. Moj ponos od pradede je prešao Albaniju peške i kakva bih ja bila osoba da ga izneverim? Loša.
Gledala njih ali ih se kroz maglu sećam.
Sve što mi je nedostajalo u priči dodala je majka.
Deda je nadživeo babu.
Koliko je samo plakao tog dana kada je umrla. Nisam verovala da on ume suzu da pusti. Sahranjena je sa parama, haljinama, češljevima, čarapama, cipelama….da njega čeka. Kako je želeo tako je uradjeno.
Nisam znala ko mi više nedostaje tog dana.
Da li ona, da li tuga što ostaje sam.
Tak sada shvatam bol koji je on osećao.
Četiri ćerke su izrodili. Malo li je? Nikako.
Od pradede Lazara, prababe Desanke, deda Radomira, babe Miroslave sam videla kako se sa nekim ostaje ceo život, kako se bori za sve ali opstaje.
Onda sam to isto videla od svojih roditelja.
Nepokretnog oca je pazila majka. Mi smo bili prisutni ali je ona bila ta koja ga je gledala kao malo vode na dlanu.
I kako sam ja mogla da budem drugačija? Nikako.
Smatrala sam da je moj brak za ceo život. Pogrešila sam.
I nije mi žao danas nimalo.
Imam sada ono što mi greje srce i dušu. Imam tako potreban mir, toliko ljubavi u pogledu, u zagrljaju, u pogledu, u poljupcu.
Vernost nije moranje. Ne moram ja ništa ali znam da je to moj put. Nijedne sekunde nisam posumnjala u njega, nijednog trenutka nije posumnjao u mene.
Bivši predsednik Urugvaja Hose Muhika važio je za najskromnijeg predsednika na svetu. A skroman je ostao i kao penzioner, nedavno je odbio da prima penziju, a svoj dom i posed je poklonio oko stotinu dece koja su ostala siročići tokom Sirijskog rata. Svojevremeno kao “najsiromašniji predsednik na svetu”, nije imao telohranitelje, vozio je “bubu”, živeo je na farmi, a oko 90 odsto od svoje mesečne plate koja je iznosila oko 12.000 dolara donirao je u dobrotvorne svrhe. Tu nije kraj, predsedničku palatu koristio je samo za sastanke i susrete s državnicima, ali tokom hladnih dana tamo su boravili beskućnici i njihove porodice. Tokom njegove vladavine Urugvaj je bio treći po razvijenosti na kontinentu i jedna od retkih država koje su uspele da izbegnu recesiju i zadrže pozitivnu stopu rasta.
Danas živi u seoskoj kući zajedno sa svojim tronožnim psom. Kaže da živi kao većina, a ne kao manjina urugvajskog naroda i da tako treba da žive i svi ostali lideri, odnosno životom običnog građana. Sve ostalo je besmisleno i lažno. I smatra ako predsednik ne može da se prošeta slobodno ulicom bez telohranitelja, znači da je nešto zgrešio.
Muhika je navikao na skroman život. Nakon što se borio za slobodu svoje nacije, u mladosti je proveo 14 godina u zatvoru kao vojni zatvorenik.
Njegov moto je: „Mržnja i pohlepa vas čine glupim“.
Bilo bi dobro da manje znam, manje osećam, manje razumem, manje shvatam….ali ne ide to tako.
Mora ova moja glava stalno nešto da čita, da uči, da pita i nikako da pustim ove sive ćelije da odmaraju.
Valjda me to i drži svih ovih godIna. To što znam gde bih mogla da se sapletem, što znam da prepoznam laž.
Nije dobro što mi previše razmišljanja odvede mozak na mesta koja ne volim pa počnem da se preispitujem.
Koju ja borbu imam kada biste znali.
E ovo je super ovako. A možda bi moglo i onako.
I onda se nasmejem i kažem sebi da popustim malo i uživam u životu. Onda pustim muziku pa zaigram koliko me noge nose. Otpevam ljudski i malo zbunim ljubimce. Nije njima lako sa mnom.
Umem da budem daleka, nepristupačna, zatvorena i tudja.
Tako neki dan mi donese takve misli. Tada napišem najbolje tekstove. Oslobodim misli potpuno.
Ponekad me i blokiraju ali je to veoma retko.
Ume romantik u meni da se probudi pa da me razneži. Zna tako da me odvede na mesta o kojima maštam. Natera me da zatvorim oči i zamislim kako je sve dobro. Kako sam negde u zagrljaju svaki dan, kako me neko čeka kada se vratim sa posla.
Ma daj romantik….
Vrati se u stvarnost.
Pogledaj oko sebe.
Samo ti znaš čime ti se duša puni i šta je za tebe najbolje.
🦋 SuziSju 🦋 