Author Archives: Suzi

Mnogo toga donese život, mnogo toga i odnese.

Uglavnom pišem šta mi prodje kroz pamet. Ponekad me pokrene slika, nekada je to cvet, drvo, reč.

Pisala sam o selu često ali je red da moja tetka Evica bude pomenuta.

U blizini kuće se nalazi mala crkva koja je sazidana na osnovu sna jedne slepe žene. Naime, davnooo je jedna starica sanjala da se tu ispod vodenice na nekih 200 m nalazi zakopana tkanina sa krstom Svete Petke, pramenom kose, delom polomljenog ćupa keramičkog.

Naravno, kažu, da joj niko nije verovao i krenuli su nakon par dana sa motikama i kosom da krče put. Poveli su i nju.

Kopali su satima, uzeli i ašov, krčili i odjednom tup udar u nešto.

Izvadili su tkaninu sa onim što je sanjala.

Sveta Petka je u snu rekla da svakog 08.08. jedan od domaćina sela obeleži taj dan i da podigne selo malu crkvu. Tako i bi.

Godinama je neko od domaćina predavao slavu drugome.

Održavali su malu crkvu kako su umeli.

Jednom sam sa majkom otišla i ugledala na mestu za ikonu rukom izvezen peškir na kome su pored cvetova bila ispisala slova imena njene sestre Evice.

Htela sam da mi ispriča priču o njoj.

Deda i baba su izrodili četiri ćerke. Mirjana, Evica, Verica, Ljiljana.

Moja majka je Verica.

Sećam se kroz maglu svega reče ali znam da su mnogo plakali zbog nje.

Umrla je sa šest godina od šarlaha.

Vodili su je i za Beograd ali je nisu spasili. Zbog toga su deda i baba donirali crkvi mnogo toga. Jednom sam pitala babu ali je zaplakala. Nisam je više nikada pitala. Prosto sam je previše volela da bih je povredila.

Godinama sam razmišljala kako bi izgledala. Gde bi živela sada. Koliko bi dece imala. Znatiželja i tuga neka. Ne postoji veća tuga nego kada roditelj sahrani dete.

Pre par godina je mala crkva obnovljena a izvezen peškir moje babe je i dalje tamo. Čuva od zaborava moju babu, moju tetku Evicu, mnogo toga što je crkvi poklonjeno je godinama propadalo ali su dobri ljudi i to sredili.

Moj brat povremeno ode a ja nisam bila dugi niz godina. Krene srce da mi lupa kada prilazim vodenici, rečici, malom mostu i kada ugledam kuću na vrhu. Onda lagano do crkve.

I znate šta?

Mnogo toga ne bih ni doživela, videla, da nisam imala ovakve ljude pored sebe. Od ljubavi i pažnje satkani i samo su prenosili dalje. Budem ponekad i ljuta jer sam bez obzira na jačinu jedan prokleti emotivac. A vala neka sam.

Nadam se tetka Evice da si ponosna na sve nas. Mislim da smo valjani ljudi. Ostali smo da te pomenemo i živimo naše živote kako najbolje umemo. Oprosti nam ako i pogrešimo.

Volim te iako se ne poznajemo.

Danima čujem ptice kada izvedem pse i onda sednem na klupu i zatvorim oči.

A kroz glavu prolazi mnogo toga.

Namerno sam sve ružno odbacila jer ne želim da me jede iznutra.

Kad god mi nije dan ja zaćutim malo ali i onda se trudim da najbolje izgledam. Ne dam nikome da me žali.

Umela je majka da me izgrdi zbog toga i kaže: A Suzo sine, pa ako ti nije dan, nije. Ti i tvoj ponos.

Neka majka, znaš da ne mogu drugačije.

I eto mene na klupi.

Sunce me lagano miluje, osećam, a ja vratim sebe iza kuće gde je drvo dunje veoma staro. Ne penji se na drvo nikako.

Eh, pa eto mene tamo.

Mladost ne razume mnogo toga ali i ne treba. Žurimo da odrastemo a da nas čovek pita zbog čega mi ne bismo znali.

Sećam se i kruške, pa jabukara dedinog, šljivik sa najsladjim šljivama. Brat je uporno jeo zelene džanarike i jurio po dvorištu do poljskog wc-a. Ludak.

I dalje žmurim i vraćam film.

Eto i brega ispred kuće, vodenice, male rečice, dva duda, male crkve u blizini.

Svinje koje se valjaju u vodi pa mi redovno pobegnu dok deda odmahuje rukom.

A deda, vrate se kući čim se rashlade. Ti Beogradjanče mi džigericu izede. Ni svinje ne umeš da sačuvaš. Izgleda da sam tu pogrešila. Bez obzira na isečene stabljike kukuruza, na popijen sok kada mu vreme nije, na milion pitanja, deda je mene obožavao.

Još uvek žmurim.

Eto me u sobi pored dede koji vadi iz slamarice novčanik i sa ponosom pokazuje koliko ima para. Dobićete svi deo ali za praznik. Ma ajmo deda u zadrugu, ima slatkiša i onih sokova.

Ujutru rano ćemo ti i ja da odemo ali ne pitaj više, mozak mi umaraš. Grlim ga i odlazim.

I Džeki je tu naravno.

Pa kako da se pas ne zove tako? Nikako. Doduše umalo da mu deda bude kum sa imenom Omer ali NE.

Daj mi majka flašice i cucle da Boban i ja nahranimo dva mala praseta. Šta nije vreme? Malo da im damo pa da se igramo.

Žmurim i dalje a slike samo dolaze.

Imala sam dva puta fras kao mala pa su na mene posebno bolećivi a ja vazda zvrk.

Čim bih dobila temperaturu eto majke i babe sa projnim brašnom i sirćetom za noge. Onda komovica da me masiraju.

Razumem ih sada a tada su me smarale.

Čujem gugutku u daljini (tako kažu u selu Katun) i čekam babu da me pozove sa hlebom koji je uvek na stomak stavljala, sekla po sredini i na tako vruć mazala mast i alevu papriku.

Ima i pite sine. Dosta ti je jedno parče.

Nakon svega dodjem u situaciju da pojedini ljudi pomisle da me mogu povrediti svojim činjenjem.

Ne možeš me povrediti. Možeš da probaš. Može da mi bude teško par dana ali ja onda zažmurim.

Nadjem svoje srećno mesto i odlutam.

Priglim moje srećno detinjstvo, moje osmehe i idem dalje.

Ne nosim probleme sa mnom.

Tamo sam ih ostavila.

Jer djubre ostaje djubre.

Čovek ostaje čovek ako ga je imao ko tome naučiti.

Ja ostajem ja.

Mala crnokosa devojčica koja žmuri i uživa.

Žmuri Sju. Kome budeš trebala probudiće te.

Mnogo toga govori o čoveku na osnovu onog što ponese iz detinjstva medju ljude.

Ko kaže drugačije – laže.

Mogla bih danima da pišem o svemu ali nikako ne mogu da izostavim oca. Neću ni ovog puta.

Razlika izmedju mene i brata je 20 meseci. Obožavala sam dan kada se rodio i svako veče sam mu prala stopala sa majkom. Ja mislim da sam prala ali sam uglavnom smetala. I pevala sam mu redovno.

Kako smo odrastali bili smo i dosadni kao i svako dete. Posebno ja jer me je uvek sve zanimalo. Brat je bio mirniji. Kao mali je bio lep kao luče jedno. Kada gledam njegove slike pomislim čiji je onako plave kose.

U dvorištu kuće gde smo živeli kao podstanari imali smo baštu, ljuljašku i poljski wc. Korito za kupanje i malu metalnu mini česmu.

Naftaricu u ćošku.

Otac je sam radio a majka je kuvala i jedva čekala da on dodje.

Sećam se njegovog osmeha i moje stajanje iza kapije i radost kada ga ugledam. Nikada ga nisam videla ljutog, umornog iako je to sigurno bio. Oprao bi ruke, ručao na brzinu i poveo mene i brata daleko od kuće. Imali smo u blizini šumu i deo za šetnju. Nikada nije rekao da ne moźe. Skakutala sam pored njega i pevušila. U ruci je držao tranzistor iz koga je uvek neka muzika išla u pozadini.

Sećam se slike, koju ću pokušati da nadjem, gde otac čuči a brat i ja njemu na nogama sedimo. I dalje pamtim taj osećaj miline, tu radost, tu ljubav, taj osećaj spokoja.

I kako sam mogla da budem drugačija? Nikako.

Tog dana i svih drugih sam videla i naučila kako se ponaša otac, kako se ponaša dobar suprug.

Kako se ponaša neko ko voli porodicu i decu koju je dobio.

I kada bih mogla na trenutak da vratim vreme opet bih želela da stojim iza kapije i čekam da se pojavi.

Da mu se nasmejem kao i on meni.

Opet bih da upalim taj tranzistor i bezbrižno trčkaram kroz šumu.

Mnogo toga bih opet i zato se rado sećam svega proživljenog jer imalo se rašta roditi.

Živi se samo jednom i nema kockanja sa njim. Svako od nas ima svoju misiju koju ćemo tražiti dokle god kuca srce u nama. Život nas uči da je svaki dan dar koji ne smemo da protraćimo. I da je neponovljiv. Postoje dani kada smo jaki, postoje dani kada smo slabi.

Upravo iz tih dana kada smo slabi izvlačimo najviše. Svaka suza je tu sa razlogom. Biće dana punih topline i nežnosti. To je taj divan mix. Onda u naš život pustimo ljude koji nas dotaknu u dušu. Sa nekima dan bude kao večnost. Sa nekima večnost bude kao dan.

Neke ne bi puštali ni tren a druge ne želiš pored sebe.

Svako u naš život udje sa razlogom. Bude deo nas. Učimo jedni od drugih. I biramo, ako smo pametni, osmeh i ljubav. Ta svetlost čini život. To je poenta prvog udaha. To je život. 💛

Kada ostariš neće ti biti važno da li je sve sredjeno, obrisano. Neće ti biti važno da li je dan ili noć jer se ništa ne menja.

Kada ostariš možda će te za ruku držati neko kome si jednog dana rekao DA. Možda će te za ruku držati neko kome si pelene menjao.

Možda ćeš starost dočekati sam jer si se plašio “vezivanja” i obaveza. Rado bi da vratiš vreme ali je kasno.

Kada ostariš Sunce drugačije sija. I nije te briga da li imaš kofice za plažu, da li imaš vremena za još jedno letovanje.

Ako imaš sreće sedećeš sa njom na nekoj verandi u dvorištu vaše kuće i gledati u slike dece i unučića. Ponekad se setiti svega i uzdahnuti.

Kada ostariš bitno je da iza sebe ostaviš uspomene. Prezime i ime po kome će te pominjati.

Jer kada ostariš setićeš se ludorija iz mladosti i zato ih pravi dok imaš snage za to. Dok možeš da trčiš, da skačeš, da sedneš u auto i odeš eto tek tako. Kupi i nešto što ti ne treba, zaljubi se i voli, pati ako treba ali živi. Uzmi psa ili mačku.

Kada ostariš slikama ćeš se vratiti u te dane.

Jer kada ostariš ne prestaješ da živiš već se svesno povlačiš i radiš ono što ti telo dozvoli. A ono tada ne može mnogo.

Zato ustani sada i kreni. Ma bilo gde. Jer kada ostariš bitno je da se sa osmehom svega setiš.

Ako se i ne budeš sećao nije ni važno. Živeo si i to se broji.

Kada mnogo toga preživite, pa ostanete na nogama kao da vas ništa nije šibalo, bude vam presmešno da se bilo kome dokazujete. U mojim godinama odlično znam ko sam, šta želim, šta mogu da pružim a šta ne želim. Svaka seda vlas i bora je tu sa razlogom. Kao devojčurak od 18 leta sam mislila da se ljudi preko 40 god ne ljube, da ljudi preko 50 god misle o penziji.

O kakva greška.

Ne zna taj devojčurak od 18 da sam nakon 45+ udahnula kao beba…..slobodno. Ne zna da sam sela u auto i otišla u pola noći gde sam htela. Ne zna da sam ručala u etno selu jer sam tako tog dana poželela.

I ne treba da zna. Seks nam nije stran, obožavamo ga.

Vremenom će naučiti.

A do tada će misliti da mi ne živimo. I neka. 🦋

Nisam o njoj namerno pisala. Nekako sam je čuvala za dan kada to budem mogla.

Mislim da je red.

Ona i deda Miloš su roditelji mog oca. Izrodili su petoro dece, tri ćerke i dva sina.

Pričalo se u selu da je brat mog oca, Dobrivoje, bio veoma plašljiv. Prosto se tako rodio.

Moj otac je najmladje, peto dete. Rodjen je u njivi u blizini kuće. Umeo je više puta da se našali i kaže da je bio najlepša beba u porodilištu.

Oni su bili prosečna familija po imetku. Imali su za njih i trudili su se da zarade. Koliko su uspeli.

Drugi svetski rat je odneo dosta mladih života iz sela. Medju njima i mog strica Dobrivoja.

Plašljiv a rešen da bude junak odlazi u rat.

Nakon izvesnog vremena dobijaju poruku da je ranjen negde kod Banja Luke. Pokojni deda odlazi po njega, dovodi ga takvog kući u nadi da mu ima pomoći. Prodali su sve što su imali da ga izleče ali je sve bilo uzalud. Preminuo je sa 18 godina.

Mnogo godina kasnije, kada sam bila svesna svega, na seoskom groblju pronalazim spomenik dedin i njegov. Gledam sliku i ostajem nema. Kao da sam gledala u rodjenog brata. Moj otac je bio oniži čovek ali je brat visok i ima nos specifičan. Isti pokojni stric.

Neverovatno kako su se geni promešali ili je sudbina htela da on živi kroz mog brata.

Drugo objašnjenje nemam.

Da se vratim unazad.

Nakon njegove smrti od tuge i nemoći ubrzo umire i deda.

Baba Milika ostaje sa tri ćerke i sinom.

Radila je na nadnicu, trudila se da imaju. Veoma teško su živeli. Moj otac se sećao kučinjavih haljina koje mu je oblačila.

Proje koju su jeli svaki dan. Zato je retko kada hteo kasnije i da je proba.

Godine su prolazile. Sestre su se udale po okolnim selima, jedna je otišla u veliki grad. Otac je završio srednju rudarsku školu. Sestra koja je otišla za Beograd mu je bila od velike pomoći kada se on uputio ka velikom gradu. Radio je kao kondukter a onda do penzije kao vozač tramvaja.

Baba je ostala sama.

Umela je da skida uroke i postala je poznata i u okolnim selima. Nije nikada uzela novac ali su ljudi ostavljali šta su hteli.

Godine su prolazile i nije više bila sposobna da brine o sebi.

Došla je kod tetke a nakon par godina je prešla kod nas. Nenametljiva žena, mirna i tiha. Provodila je dane na stolici pored prozora kada nije išla u šetnju. Sedela i pričala sa ljudima, bacala hleb pticama, jela uglavnom mleko i hleb. Sve ostalo ako je htela. Vodu smo joj otac, majka ili brat i ja donosili u staklenoj flaši. Volela je mali bokal pored flaše, čašu i parče hleba.

Nije nikada poželela da se gura medju ljude nakon svega. Vrata sobe su uvek bila otvorena ali je ona sedeći na toj stolici gledala u brdo Straževica.

Vremenom je postala dementna. Imala dve operacije lica.

Pazili smo je koliko smo umeli i znali.

Kada je doživela moždani udar imala je 86 godina. Hitna pomoć je stavila u kolica a ja sam otrčala do nje da je uhvatim za ruku. Lice joj je bilo iskrivljeno ali se nekako nasmejala.

Znala sam da je tada poslednji put vidim.

Preminula je nakon 15 dana borbe.

Gledano sada ceo njen život je bio borba. Ali se nije predavala. Mislim da imam deo tog njenog ludila i hrabrosti.

Na dan sahrane opet gledam sliku pokojnog strica, kopajući za nju izvadili su trubu koju je voleo. I tu na tom mestu, tog dana sam se raspala jednim delom.

Uhvatila sam brata za ruku i rekla da me ne pušta. I nije me puštao.

Od nje sam nasledila mnogo toga, od drugog dede da budem oštra, od oca da budem emotivno drska. Od druge babe da volim da ugodim dragim ljudima. Od majke da brinem ali sam to dozirala.

Od same sebe sam naučila da sve to sklopim u celinu i da budem ovo što jesam.

Naslednica dobrih ljudi, čestitih i odmerenih.

Baba Milika ovo je za tebe.

Počivaj u miru pored svoje petoro dece, pored muža. Verujem da ste najzad srećni kako treba.

Voli vas vaša unuka, ćerka, bratanica, ona mala crnokosa neumorna Suzi.

Nosila 9 meseci, rodila, gajila i volela kako sam najbolje umela. Vaspitali jednu divnu mladu ženu. Odškolovali i dali krila.

A onda je moj ptić odlučio da je ljubav ono glavno i odoše u beli svet.

Na početku mi se činilo da je to ok tako. Poštujem njene želje i sreću.

Obećavamo jedna drugoj da ćemo se vidjati često. Šta je let od 2,5 sata? Ništa.

Kreće pandemija glupa.

Letova nema. Zatvara se sve.

Poslednjim avionom skoro dolazim u Srbiju.

I onda ostajem sama sa ljubimcima.

Ne odlazim kod majke.

Čuvam je.

Zbunjena kao i svi prestajem da vidjam ljude.

Psi su mi postali društvo koje je uvek tu.

Nakon šest meseci odlazim kod ćerke i unuke. I to na par dana jer je opet ludilo od korone.

Vraćam se.

Svaki taj odlazak i dolazak otplačem. Mislim da sam jedina osoba koja plače tih 2,5 sata, koja plače u taxiju od aerodroma.

Malo se presaberem pa trkom po ljubimce. Čekaju me duše moje.

I onda video pozivi opet i opet.

Gledam dete svoje koje mi postaje tako blizu a tako daleko.

Unuka me zove baba Suzi.

Svakim danom je sve starija, veća, raste srce milo.

I ja shvatam koliko je sve ovo tužno u neku ruku.

Zdravi smo i to je ok ali gde smo?

Nisam nikada bila sebičan roditelj, nisam to ni sada.

Nedostajanje je uvek tu.

Moje što mi fale svakog dana, njeno/njihovo što propuštam mnogo toga.

A propuštam.

I rodjendan unuke, rodjendan ćerke, praznike, ljuljašku u parku, kolač u kafiću.

Sarme moje ćerke koju smo učile zajedno kako da zavija.

Pasulj sa suvim mesom.

Proju tako lepu.

Propuštam i njene kolače od banane.

I dok se okrenuh šmizla mala ima 3,5 godine.

Jednom je jedan čovek napisao: Biće mi žao kada porastu što neću znati da li noću plače u jastuku a ja ne znam.

Tako se osećam i ja.

Živim dan za danom.

Svoje dane od njihovog odlaska sam popunjavala ponekim izlaskom, pojedenim kolačem, popijenom kafom. A onda se vratim u svoj dom i sve je isto.

Ja sam ista. Svesno srećna i tužna.

Taj mix emocija vam ne mogu opisati.

Ono kada vam se telo bori da ne padne a boli vas sve iznutra. Pa se pogledam u ogledalo i kažem sebi – Ajd ne budali, njima je super.

Skuvam kafu i odćutim.

Čekam da dodju.

Ćerka se uželela Srbije, mirisa Beograda, dragih ljudi i šetnje na Adi. Uželela se svoje sobe i šetnje pasa.

A i psi su se nje uželeli.

Tako raštrkani živimo iako nismo ništa ovako zamišljali.

Trudimo se da nedostajanje ubijemo video pozivima.

Bojim se samo da vremenom ne postanemo stranci iako sam sigurna da sam odlično ćerku vaspitala.

Zna ona kako smo se nas dve borile, kako smo grabile od života sve. Zna da je Swan hill mesto iz kog je poletela. A ptić se rado vraća tamo gde mu je ostao deo srca.

Šta god da sam propustila je zanemarljivo jer sam vaspitala ćerku kako treba.

A to je meni dovoljno.

Neka i otplačem. I to je za ljude.

Prava ljubav se desi samo jednom. Samo jednom je sve moguće. A kada ona prestane sve ostale joj nisu ni do kolena. Mogu da liče, mogu da budu emocije jake ali to više nije vaš film. Samo jednom vas “boli” sve. Druga prava ljubav ne postoji. 🥰

Nisam nikada bila zaljubljenik u zlatni nakit. Ni u srebrni.

Kao mala sam znala da nismo imali parice za takve stvari ali mi uopšte nisu nedostajale. Imala sam ono što se parama ne kupuje – srećno detinjstvo.

I verujte mi da je tako.

Leta sam provodila u selu kod dede i babe kome se uvek rado vraćam mislima.

Pravila sam od drške maslačka narukvice sa sestrom i to je bilo to. Jedina stvar koju sam volela je mali ručni sat. Dosta.

Naša porodica nije imala te običaje deljenja nakita i prvo zlato je od mog dede u familiji dobila moja ćerka.

Moj deda Lala, duša od čoveka, je poželeo da baš moja Tam ima zlatni lanac i privezak u obliku sidra.

Otplakala sam taj poklon.

Znala sam šta stoji iza toga.

Želeo je da bar neko od sve njegove dece i unučića, kojima nije dao ništa od nakita, ima uspomenu na njega.

I ima.

Tamara se ne odvaja od tog lanca i priveska. Samo je dodala neke uz taj glavni. Zna ona koliko je nju pradeda voleo.

Kako mu je rekla: Focica Tanović i Bogada. (Devojčica Stevanović iz Beograda) on je sa druge strane žice zaplakao. Majka je bila pored njega i to su otplakali u duetu.

Da se vratim na početak priče o zlatnoj ogrlici.

Od roditelja sam dobila zlatne mindjuše kao malena devojčica. I to sam znala da su jedva kupili. Nosila sam ih sa ponosom. Vremenom sam odrastala i jednog dana skinula, stavila u kutiju da me sete na detinjstvo.

Godine su prolazile i nikada mi nije palo na pamet da sem mindjuša bilo šta imam kao uspomenu. Nije me zanimalo.

A onda mi je život lupio par šamara, slomio, bacio na kolena i ustajala sam lagano.

Na vratu ožiljak od tri operacije sam skoro godinu dana pokrivala malenom maramom.

Kupila tri i menjala.

Valjalo je uklopiti iste uz garderobu.

Jednog dana majka uz kaficu kaže: Tata i ja hoćemo da ti kupimo zlatnu ogrlicu da ne stavljaš marame a i da bude uspomena od nas.

Suze su mi krenule.

A majka, ne treba.

Ne smata meni ovako.

Nama smeta.

Izaberi i ne brini.

Otplakala i nakon nedelju dana izabrala lepu ogrlicu.

Zbog njih jer im je značilo i zbog mene jer znam razlog.

Godine su prolazile i mnogo toga se izdešavalo.

Čudne neke karte sudbina promešala i ja sam igrala sa njima najbolje što sam mogla.

2015-te odlazim na operaciju lica. Zlato koje smo ćerka i ja imale, prodato je da bismo platile bitne stvari tokom par godina. Tako je moralo biti. Ali nismo nikada nikome bile dužne. Krećem za dva dana u bolnicu i otvaram kutiju gde nam je stajao nakit.

Uzimam tu ogrlicu i gledam.

Znam da će mi otići deo duše ali znam da ne mogu da ostavim račune i Tam bez novca kada odem.

Sedam u auto, razmišljam…. Ne krećem. Ćutim. Čujem misli svoje.

Odlazim i prodajem najdražu zlatnu oglicu.

Završavam sve što treba.

Uzimam koverat i pišem Tamara.

Stavljam novac i ćutim.

Ostavljam joj da ima za sve što nam treba. Nije znala o tome dugi niz godina.

Ne bih da ovo ode u patetiku jer nije to moj film i nisam to ja.

Uradila šta sam morala i ne žalim.

Danas imam dva prstena koja nisam stavila preko 15 godina.

I to je sve.

Ali imam nešto mnogo bitnije. Imam nju kao podršku za sve, imam divnu unuku koja me nasmeje svaki dan.

Ponekad se Tam seti i kaže da joj je žao ali joj uvek odgovorim: Ćero, glava je na ramenu, biće. Ako i ne bude a koga briga.

Moj emotivac bi i to otplakao ali joj ne dam.

A ja?

Nosim sa ponosom svaki svoj ožiljak, svaku boru, svaku striju. Moje su i dokaz da sam živela.

Ovo je priča o zlatnoj ogrlici koja je pomogla meni/nama na više načina.

O ljubavi mojih roditelja.

O meni kao fajteru.