Život mi se promenio iz korena kad sam počeo da bivam iskren prema sebi, i samim tim prema drugima. Jako je bitno nazvati stvari pravim imenom, naočito kad staneš ispred ogledala. Propalica, raspad, lenjo govedo, onda udahneš tri četiri puta, zažmuriš jako, pa kad se slika pred tobom ne promeni kad tvoriš oči, onda rešiš ti da je promeniš. Korak po korak, kamen po kamen, kao da gradiš Rim.
Jebiga, život ne bi bio život kad ti kroz neke ljude ne bi udario šamar ili te šutnuo u jaja, ali to je samo iz razloga da naučiš nešto. Nisu svi ljudi oko nas tu da bi nam udovoljili ili da bi otišli, neki su tu da bi nas naučili nešto i da bi ostali.
Jer istina je da svi ipak naučimo, a do nas je da li ćemo naučiti kad bude kasno.
Ne mogu pisati o vernosti za druge već samo o sebi.
Svako doživljava to na svoj način.
Neko i ne doživi.
Od malih nogu sam gledala starije od sebe i upijala nenamerno.
Deda i baba su mnogo radili i često su se prepirali ali je to bilo tako simpatično.
Mislim da mi je pojam vernosti zapisan u nekom genetskom kodu. Moja prababa je čekala pradadu Lazara koji je bio SEDAM godina u ratu i pazila na petoro dece. Moj ponos od pradede je prešao Albaniju peške i kakva bih ja bila osoba da ga izneverim? Loša.
Gledala njih ali ih se kroz maglu sećam.
Sve što mi je nedostajalo u priči dodala je majka.
Deda je nadživeo babu.
Koliko je samo plakao tog dana kada je umrla. Nisam verovala da on ume suzu da pusti. Sahranjena je sa parama, haljinama, češljevima, čarapama, cipelama….da njega čeka. Kako je želeo tako je uradjeno.
Nisam znala ko mi više nedostaje tog dana.
Da li ona, da li tuga što ostaje sam.
Tak sada shvatam bol koji je on osećao.
Četiri ćerke su izrodili. Malo li je? Nikako.
Od pradede Lazara, prababe Desanke, deda Radomira, babe Miroslave sam videla kako se sa nekim ostaje ceo život, kako se bori za sve ali opstaje.
Onda sam to isto videla od svojih roditelja.
Nepokretnog oca je pazila majka. Mi smo bili prisutni ali je ona bila ta koja ga je gledala kao malo vode na dlanu.
I kako sam ja mogla da budem drugačija? Nikako.
Smatrala sam da je moj brak za ceo život. Pogrešila sam.
I nije mi žao danas nimalo.
Imam sada ono što mi greje srce i dušu. Imam tako potreban mir, toliko ljubavi u pogledu, u zagrljaju, u pogledu, u poljupcu.
Vernost nije moranje. Ne moram ja ništa ali znam da je to moj put. Nijedne sekunde nisam posumnjala u njega, nijednog trenutka nije posumnjao u mene.
Bivši predsednik Urugvaja Hose Muhika važio je za najskromnijeg predsednika na svetu. A skroman je ostao i kao penzioner, nedavno je odbio da prima penziju, a svoj dom i posed je poklonio oko stotinu dece koja su ostala siročići tokom Sirijskog rata. Svojevremeno kao “najsiromašniji predsednik na svetu”, nije imao telohranitelje, vozio je “bubu”, živeo je na farmi, a oko 90 odsto od svoje mesečne plate koja je iznosila oko 12.000 dolara donirao je u dobrotvorne svrhe. Tu nije kraj, predsedničku palatu koristio je samo za sastanke i susrete s državnicima, ali tokom hladnih dana tamo su boravili beskućnici i njihove porodice. Tokom njegove vladavine Urugvaj je bio treći po razvijenosti na kontinentu i jedna od retkih država koje su uspele da izbegnu recesiju i zadrže pozitivnu stopu rasta.
Danas živi u seoskoj kući zajedno sa svojim tronožnim psom. Kaže da živi kao većina, a ne kao manjina urugvajskog naroda i da tako treba da žive i svi ostali lideri, odnosno životom običnog građana. Sve ostalo je besmisleno i lažno. I smatra ako predsednik ne može da se prošeta slobodno ulicom bez telohranitelja, znači da je nešto zgrešio.
Muhika je navikao na skroman život. Nakon što se borio za slobodu svoje nacije, u mladosti je proveo 14 godina u zatvoru kao vojni zatvorenik.
Njegov moto je: „Mržnja i pohlepa vas čine glupim“.
Bilo bi dobro da manje znam, manje osećam, manje razumem, manje shvatam….ali ne ide to tako.
Mora ova moja glava stalno nešto da čita, da uči, da pita i nikako da pustim ove sive ćelije da odmaraju.
Valjda me to i drži svih ovih godIna. To što znam gde bih mogla da se sapletem, što znam da prepoznam laž.
Nije dobro što mi previše razmišljanja odvede mozak na mesta koja ne volim pa počnem da se preispitujem.
Koju ja borbu imam kada biste znali.
E ovo je super ovako. A možda bi moglo i onako.
I onda se nasmejem i kažem sebi da popustim malo i uživam u životu. Onda pustim muziku pa zaigram koliko me noge nose. Otpevam ljudski i malo zbunim ljubimce. Nije njima lako sa mnom.
Umem da budem daleka, nepristupačna, zatvorena i tudja.
Tako neki dan mi donese takve misli. Tada napišem najbolje tekstove. Oslobodim misli potpuno.
Ponekad me i blokiraju ali je to veoma retko.
Ume romantik u meni da se probudi pa da me razneži. Zna tako da me odvede na mesta o kojima maštam. Natera me da zatvorim oči i zamislim kako je sve dobro. Kako sam negde u zagrljaju svaki dan, kako me neko čeka kada se vratim sa posla.
Ma daj romantik….
Vrati se u stvarnost.
Pogledaj oko sebe.
Samo ti znaš čime ti se duša puni i šta je za tebe najbolje.
Ako se zvono na vratima oglasi, odmah pomisliš: možda su tu.
Ali nisu. Jer su stotinama ili hiljadama kilometara daleko.
Polako se navikavaš, na svoj novi život.
Znate da je dovoljno jednom nedeljno uključiti mašinu za veš..
Znaš gde da staviš nešto, što ćeš kasnije naći.
Razgovor s njima na internetu ili telefonom postaje prirodan.
Više se ne pojavljuju. Ne boli. Barem se tešiš ne toliko. Ne uvek.
Naravno da ima dana kada ti srce od tuge pati.
Osećaš se tako loše, a ne znaš ni razlog.
Jedva čekate da nazovu i razgovarate s njima.
Samo da vidite: da je sve u redu.
Polako se smirujete, samo ponekad imate noćne more.
Jer roditelji se uvek boje.Sve vreme, za svoju decu, iako su daleko.
A onda kažu: dolazimo!
Spremate se za uzbuđenje. Uskoro ćete ih zagrliti. Naravno da ćete se pokušati ponašati kao da nema ništa posebno u tome što oni dolaze. Niste im rekli, da ste sve vreme zabrinuti.
Biće tu i kuća će opet biti puna i bučna.
Čuje se galama, smeh i svako govori svoje.
Ovako je lepo i milo..svi zajedno na okupu..
Spremaš se… Poput ugrađenih šiljaka koji vas ponekad uzbuđuju. Jer znaš da će opet otići. Već se pripremate za bol. Jer će opet boleti.
Moraćete se naviknuti na njihovu odsutnost kao i toliko puta. Polako. Kako život brzo prolazi,rastu, pa krenu u školu. Srednjoškolci. Onda odu..Dolaze ređe. To je malo veća smrt.
Otići će kad-tad, jer tako treba biti. To je prirodno. Oni žive svoj život.
Jeste li sretni što su se snašli… Čak i ako je to mesto daleko od mesta gdje si Ti. . Živi i zdravi da su..
Sada imaju zajedno sadašnjost i budućnost. Sretan si jer vidiš njihovu sreću.
Dolaze i odlaze, ali uzimaju deo tebe. Čak i kada možda ne znaju. Da! Znaju da ne bi. Oni sve znaju. Dobri ljudi, pa volite ih zajedno i odgajajte ih da budu dobri.
Boleće vas, ali ćete se naviknuti da opet i opet iznova nedostaju i čekate da se vrate. „
Uvek mi je bilo interesantno kako mi kao narod brzo zaboravljamo. Kao nacija smo živi primer amnezije. Iste njuške nam iz godine u godinu obećavaju iste stvari, pričaju iste laži, na isti način nam izvuku tepih ispod nogu, i mi nikako da se opametimo.
Šta više, uvek im iznova dajemo poverenje u nadi da će ovoga puta biti drugačiji. A to poverenje je jedino što nam je ostalo, i to je u ovim vremenima najskuplja stvar koju nekome možete pokloniti.
Ali mi smo od poverenja napravili bagatelu, jeftinu prostitutku koja ne bira mušterije, jer je očajna i mora da preživi dan.
Evo opet novi izbori – krsna slava svih Srba i najveći događaj u državi. Svi će obući svoja najbolja odela, izvaditi iz fioka svoje najslatkorečivije rečenice, uvežbati najblistavije laži, a nacija će sedeti ispred svojih televizora, ne trepćući, puštajući da im obećanja leče rane koje su ta ista obećanja i napravila.
Cirkus ponovo dolazi, i ponovo će biti predstava za pamćenje. Od drugorazrednih klovnova ćemo napraviti umetnike svetske klase, sve to od naših para.
Ponovo ćemo se za slavskim i porodičnim trpezama deliti na „naše“ i „njihove“, ne shvatajući da se svi kuvamo u istom loncu splačina koji će na kraju biti ili prosut ili ostavljen da ga pojedu kerovi željni prevlasti u čoporu koji niti zna gde ide niti mu je to bitno.
Srbija je žena koja vapi za sigurnom kućom.
Žena maltretirana i zlostavljana, ali žena koja nikako da se opameti. Žena koju ne samo da zlostavlja isti nasilnik već godinama, nego žena koja je primorana i da kaže da joj je taj nasilnik NAJBOLJI DO SADA.
Srbija mora naći način da se zaštiti sama od sebe, da se pogleda u ogledalo i kaže „Dosta.“
Manjak samopouzdanja stvara taj višak poverenja poklonjenog političarima, a višak poverenja nas vodi u provaliju iz koje se ne možemo iskobeljati već decenijama.
Do te provalije nas dovedu naše vođe, ali je tužna istina da smo mi ti koji svojevoljno u nju skaču. „Sam pao – sam se ubio.“
I taj prst koji sve ovo vreme traži da se uperi u krivca će kad tad morati da se okrene i stavi na čelo nacije.
Do tada će samo bespotrebno stajati u vazduhu, a krivca ćemo videti samo u ogledalima. A od ogledala ne možemo pobeći, niti ga možemo slagati. Ogledalo pokazuje ono od čega bežimo sve ove godine, ogledalo pokazuje istinu.
***Volim ovu devojčicu u meni, koja mi ne dozvoljava da budem namrštena. Volim što me obraduju sitnice i što mi život, svojim šamarima, nije slomio duh. Dopada mi se što suzama operem loš dan a što osmehom i pesmom pokažem koliko sam srećna. Reprizu života nemam 🌷
***Sitnicom me dobiješ, sitnicom me izgubiš. I sve je do načina kako serviramo emocije. Kako začinimo odnos 🌹 Za mene su sitnice krupne stvari.
***Ako neko hoće da ode od vas ne zadržavajte ga. Nikada ne molite za mrvicu pažnje. Iako sitnice boje život ne padajte nisko i ne molite za ljubav. Kome trebate naći će vas. 🌹
***Naučila sam da u svemu nadjem mrvicu dobra. I ta mrvica me drži da ne potonem. One mi uvek lepo pokažu put do mene same. Sitnice mi uvek oboje život 🌹 Te male mrvice dobrog oko mene 🌹
***Kada me neko pita šta želim meni se prosto javi nagon za povraćanjem…..realno. Mislim na muški rod.
Pa ako ne osetiš ko je sa druge strane kako ja da ti objasnim želje? Evo želim da odem na Maldive. Nidje veze. Morate bre da nadjete gde ste se pogubili. Sitnice su život. 🍀
***Naučila sam da prosto ne možeš da očekuješ nešto što ti misliš da se podrazumeva jer se to verovatno kod tog nekog ne podrazumeva. Naučih da pričam sve, jedan čovek mi je 100 puta rekao JOŠ UVEK NE MOGU DA ČITAM MISLI. Kaži mi sve. 🤍
Ima ona pesma koja kaže da “Nije sreća para puna vreća” i verujem u to.
Mesecima se pitam šta je za mene sreća.
Da li je što smo svi zdravi.
Ili je osmeh moje dece sreća?
I onda krenem da se presabiram i tražim ONO nešto što bih srećom nazvala.
Mnogo toga pregurala i to je sreća jer sam sada ovde i mogu da pišem. Da prenesem na papir svoje misli koje lako dodju do ljudi koji žele da čitaju.
Nekada me je srećnom činilo zagrljaj roditelja, babe, dede….
Onda sam porasla pa me je srećnom učinio jedan Saša. Davno beše.
I prelepe sandale sa trakicama koje je otac kupio da me iznenadi a ja preskakala ogradu da uzmem breskve pa pala sa njima.
Srećnom me je činilo i smeh dragih ljudi.
Detinjstvo za poželeti.
Odlazak na more prvi put sa drugaricom je bila posebna sreća.
A onda upoznavanje njega.
Koliko sam samo tada bila srećna.
Zaljubljen devojčurak sa 18 godina.
Venčanje i rodjenje ćerke sreća neopisiva.
I tako prodjoše godine.
Sedim i pišem o sreći sada.
Nadam se da ću sve u jednoj rečenici reći na kraju.
Sreća je mačka koje hrče pored mene i pas koji spava pored nje.
Ogromna sreća su ljudi koji me ne poznaju a draga sam im. Kažu dobra žena. Verujem im. I ja sam srećna jer prozborimo koju.
Nekako mi fali početak nečeg da to srećom nazovem.
Ili sam samo umorna od svega pa je ne prepoznajem.
Sreća je u malim stvarima. U komadiću čokolade, u ispijanju kafe sa drugaricom, u zagrljaju drage osobe, u trčanju sa ljubimcima na Adi, u mogućnosti da gazimo nogama čvrsto.
🦋 SuziSju 🦋 