Nedostajanje ❤️

Nosila 9 meseci, rodila, gajila i volela kako sam najbolje umela. Vaspitali jednu divnu mladu ženu. Odškolovali i dali krila.

A onda je moj ptić odlučio da je ljubav ono glavno i odoše u beli svet.

Na početku mi se činilo da je to ok tako. Poštujem njene želje i sreću.

Obećavamo jedna drugoj da ćemo se vidjati često. Šta je let od 2,5 sata? Ništa.

Kreće pandemija glupa.

Letova nema. Zatvara se sve.

Poslednjim avionom skoro dolazim u Srbiju.

I onda ostajem sama sa ljubimcima.

Ne odlazim kod majke.

Čuvam je.

Zbunjena kao i svi prestajem da vidjam ljude.

Psi su mi postali društvo koje je uvek tu.

Nakon šest meseci odlazim kod ćerke i unuke. I to na par dana jer je opet ludilo od korone.

Vraćam se.

Svaki taj odlazak i dolazak otplačem. Mislim da sam jedina osoba koja plače tih 2,5 sata, koja plače u taxiju od aerodroma.

Malo se presaberem pa trkom po ljubimce. Čekaju me duše moje.

I onda video pozivi opet i opet.

Gledam dete svoje koje mi postaje tako blizu a tako daleko.

Unuka me zove baba Suzi.

Svakim danom je sve starija, veća, raste srce milo.

I ja shvatam koliko je sve ovo tužno u neku ruku.

Zdravi smo i to je ok ali gde smo?

Nisam nikada bila sebičan roditelj, nisam to ni sada.

Nedostajanje je uvek tu.

Moje što mi fale svakog dana, njeno/njihovo što propuštam mnogo toga.

A propuštam.

I rodjendan unuke, rodjendan ćerke, praznike, ljuljašku u parku, kolač u kafiću.

Sarme moje ćerke koju smo učile zajedno kako da zavija.

Pasulj sa suvim mesom.

Proju tako lepu.

Propuštam i njene kolače od banane.

I dok se okrenuh šmizla mala ima 3,5 godine.

Jednom je jedan čovek napisao: Biće mi žao kada porastu što neću znati da li noću plače u jastuku a ja ne znam.

Tako se osećam i ja.

Živim dan za danom.

Svoje dane od njihovog odlaska sam popunjavala ponekim izlaskom, pojedenim kolačem, popijenom kafom. A onda se vratim u svoj dom i sve je isto.

Ja sam ista. Svesno srećna i tužna.

Taj mix emocija vam ne mogu opisati.

Ono kada vam se telo bori da ne padne a boli vas sve iznutra. Pa se pogledam u ogledalo i kažem sebi – Ajd ne budali, njima je super.

Skuvam kafu i odćutim.

Čekam da dodju.

Ćerka se uželela Srbije, mirisa Beograda, dragih ljudi i šetnje na Adi. Uželela se svoje sobe i šetnje pasa.

A i psi su se nje uželeli.

Tako raštrkani živimo iako nismo ništa ovako zamišljali.

Trudimo se da nedostajanje ubijemo video pozivima.

Bojim se samo da vremenom ne postanemo stranci iako sam sigurna da sam odlično ćerku vaspitala.

Zna ona kako smo se nas dve borile, kako smo grabile od života sve. Zna da je Swan hill mesto iz kog je poletela. A ptić se rado vraća tamo gde mu je ostao deo srca.

Šta god da sam propustila je zanemarljivo jer sam vaspitala ćerku kako treba.

A to je meni dovoljno.

Neka i otplačem. I to je za ljude.