Author Archives: Suzi

Namerno ne želim neke stvari u stanu da promenim. Želim da me uvek vrate u vreme kada su ćerku i mene slatko nasmejale. Neke momente sam sačuvala slikom a neke dobro pamtim.

Volim red i umara me sve što odstupa od toga. Ali ovo što je Luna iskopala kao štene će uvek biti ovde.

Tako verovatno radimo za mnogo toga u životu. Dozvolimo da nam rutinu i red promene neki dogadjaji ili dragi ljudi. Ono što bismo uglavnom izbegavali nam unese toplinu.

Nisam nikada mislila da će mačka biti deo mog doma ali se desilo.

Nisam kao devojčurak mislila da ću ikada sesti za volan a sada iz kola ne izlazim.

Mrzela sam pitu od bundeve a sada je obožavam.

Mnogo toga što nisam volela – volim.

Sa godinama mi se menjao ukus. Menjao se način kako neke stvari prihvatam.

Kako god volim što me i te sitne ludorije moje ćerke, unuke, majke, pasa, mačke, bivšeg muža…. slatko nasmeju.

Izadjite iz rutine i videćete da prija. 💝

Namerno ne želim da skinem slova koja smo zalepili kada smo ušli u stan. Tu su 18 godina. Sete me da je u toj sobi spavala moja Tam, gde je uvek vladao kreativni haos. Vrate me u dane koji su bili lepi, u dane koje smo obe suzama obojile.

Mora uvek da postoji taj životni balans. Ovde smo sazrevale, svaka na svoj način ali smo gurale. Padale i ustajale…..same. Oslonjene jedna na drugu kada je trebalo.

Od jednog deteta dodjoh do mlade žene koja mi svakim postupkom pokazuje da me je dobro slušala.

Način na koji pazi svoje dete, kako kuva, kako se bori. Bile smo u ovoj sobi više puta pune pitanja: A šta sutra? Kako izdržati?

I izdržale smo…. krenule dalje,

svaka kako najbolje ume, ali vezane do granica mogućeg.

Ova soba je sada moja.

Kad ulazim pogledam u slova i nasmejem se…. Tada nisam mogla ni da zamislim gde će je put odvesti ali mi je drago da je izabrala pravi.

Volim miris svoga doma, volim ova slova jer znam da je uvek tu pored mene iako je 1600 km daleko. ❤️❤️❤️

Nisam imuna na dobrotu, na lepu reč, na zagrljaj iz duše. Nisam zaboravila ni ruke koje su me grlile i mazile po kosi. Mnogo toga pamtim a mnogo toga sam i zaboravila, namerno.

Povremeno me neke slike vrate u dane kada sam bila baš srećna i uvek je tamo neki devojčurak bezbrižni.

Jedna crnokosa neumorna klinka koja je živela za sedeljke pored vatre leti u selu. Za pečeni kukuruz, za bostan u njivi, za breskve koje se jedu na stepenicama dok curi niz ruke. Koja je u novim sandalama preskakala ogradu i pokidala kaiš na njima, da bi uzela od komšije maline. . Jer ta ista mržnja bi mi trovala dušu a meni to ne treba. Sve što mi treba su ruke koje mi sklanjaju kosu, pogled koji me miluje i rečenica: Ne brini. Dosta.

Svaki moj odlazak i povratak je stresan. A onda u moru dogadjaja, dobre igre, šetnje, hrane i smeha shvatite da je sve ok.

Ono što bih poželela svakom roditelju je upravo ovo. Sreća svog deteta, dobar posao koji imaju, dobrog partnera i predobro dete.

Nijednog trenutka nisam osetila da im nešto nedostaje. Puno rada ali je sve to plaćeno kako treba.

I onda osetim mir. Otplačem jer znam da će mi nedostajati ali bih bila sebična da želim nešto drugo.

Ovako okružena sa tri ljubimca dodajem još ljubavi na svu onu koju sam ponela.

A ponela sam mnogo verujte mi. Od žene koja je krenula na put umorna dodjoh do žene koja ima snagu za dalje.

Do one Sju koja gazi a da se ne potrese jer sam uzela uz ljubav i deo njihove snage.

Tačnije učila sam gledajući ih da mi je samo ljubav potrebna jer sve ostalo imam.

Znala sam to ali sam negde u ovom ludilu zaboravila.

Bio mi je potreban ovaj put. Bilo mi je potrebno da shvatim neke stvari. Da upijem sve mirise i da živim dalje. ❤️❤️❤️

Ma ne tražim ja ništa od godina koje su ispred mene. Imam osećaj da sam u vozu koji me vozi lagano. Svaka stanica jedna godina koju sam napunila. Izmedju stanica bude uvek svega, smeha, suza, lepih predela, ružnih i čekam tu novu stanicu.

I kada dodje pogledam ko silazi i produžim dalje. Obećam sebi da ću do sledeće biti pametnija, srećnija i da ću tu vožnju ispuniti veselim bojama.

Jednog dana ću sići iz ovog voza i želim da mi osmeh ne silazi sa lica.

Znam da ću nekome nedostajati ali će to biti samo moja stanica. Njihove su mnogooo daleko od mene i tako treba biti. Nadam se da će me sačekati otac i naša prva pudla Eli, moguće da će tamo biti Dora i Luna. Gledano sada…. Ide ovaj voz lagano a i ja sa njim.

Nedostaje mi nedeljna gužva (koja me nekada nervirala) i spremanje hrane za tri dana. Nedostaje mi otac danas posebno da mi kaže kako je moja kafa najbolja. Nedostaje mi da uhvatim ćerku za ruku i odemo u dečije pozorište a onda kolač nakon svega.

Nedostaju mi piroške na Terazijama i pizza sa majkom bar jednom mesečno u pizzeriji Atina ili PKB. A onda sladoled kod Pelivana. Ili kolač u hotelu “Moskva”. Mnogo toga mi danas nedostaje ali idemo dalje. Uspomene su uvek tu da me vrate ❤️

Sve će proći. I dani kada sam bila mnogo srećna, dani kada sam bila tužna, zabrinuta. Proći će i osećaj potrebe za nekim. Osećaj gladi, osećaj sitosti. Jedvačekanje će proći i postaće mi svejedno. Prolazi lagano život i ja sa njim.

Vozi me negde i imam osećaj da sam na koloseku koji samo ja vidim. Naruži mi neki dan i taj put i sve mi je teže da se vratim. Još uvek pronalazim ONO nešto da mi vrati snagu. Dokle god bude tako dobro je. Dok ovo pišem Luna moja me gleda u oči, stavlja šapicu na moju nogu gura njuškicom. Ok, shvatila sam… vreme je za igru. I da, osmeh je obavezan. Bez njega ne započinjite dan. 🌹❤️

Postoji mnogo toga što bih htela da uradim a nisam. Postoje mnoga mesta koja nisam obišla ali želim. Postoje ljudi koji mi nedostaju, miris moje unuke, miris mora (davno zaboravljen), miris domaćeg babinog hleba. Bez obzira, ja se smejem uvek, jer moju sreću čine sitnice🌹

Dugo sam razmisljala da li da objavim priču o Mazi ali mislim da zaslužuje da je upoznate ❤️ Udomljena 2015-te iz Azila Rakovica gde je “vlasnik” ostavio skotnu. Od psihicki ubijenog psa do najbolje drugarice moje majke. Prosli smo zarazni kasalj, urasle konce od sterilizacije.

Prosli smo strahove, spavanje u ćošku, trzaje na maženje, strah od poljubca. Trebalo mi je skoro dve godine dobrog rada da najzad postane pas koji drzi rep uspravno. Maza je spašena a ujedno je pomogla mojoj majci da izadje iz stana i proseta nakon oceve smrti ❤️

Nazvala bih ovo priča o njoj i neka se zove Mila.

Rodjena je kao peto dete u porodici. Namučili su se roditelji da ih sve odškoluju. Tri brata i dve sestre. Svi su radili u selu i studirali u gradovima gde su otišli zbog toga. Ali su se vraćali redovno i pomagali roditeljima.

Majka je zbog bolesti oslepela i njihov otac je podneo veliku žrtvu zajedno sa njima. Svo petoro dece su izveli na pravi put.

Mila je studirala u Bg-u i dala sve u roku. Našla posao i grabila da bude što bolja. Ulazi u vezu sa čovekom koji je bio 10 god sa jednom devojkom.

Razlog raskida je njegova nemogućnost da ima decu. Mili to nije smetalo jer su se voleli. Verujte mi na reč ono je bila ljubav za poželeti. Svesno se odrekla potomstva ali je našla ljubav o kojoj možemo da sanjamo. Bar većina nas.

Nakon 15 god veze i braka jedno jutro Mila ostaje bez njega. Njen dragi umire od pucanja velikog krvnog suda u stomaku. Odlazim da je vidim i ne znam šta bih joj rekla. Godinama je pokušavala da sebe izdigne, da živi i dalje. Prihvatila je decu svojih braće i sestre koji su poźeleli da studiraju kao svoje. Dala im dom a oni su joj uvek sve vraćali ljubavlju.

Jednog dana Mila doživljava moždani udar. Braća i sestra sa decom su brinuli o njoj. I izvukla se. Počela je da radi opet. Da čita i uči.

Uvek sa mnogo topline pogleda slike moje ćerke i unuke a svaki put joj vidim suzu koju vešto krije.

“Ista je Tamara jel da?” Jeste, ista je. Vidi joj okice, vidi koliko liči na majku. Neka ih sreća prati.

I tako, Mila živi i ide napred.

Juče je išla na groblje da svom Boži zapali sveću. A sutra će doći sa osmehom i pitati kako sam provela vikend.

Život ukratko. 🌹🌈