Author Archives: Suzi

…A vreme ipak ide, ne staje…odmičući, za sobom ostavlja djetinjstvo, mladost, priželjkivanja, osmeh, suze…. zvezdano nebo iznad nas…

Pazljivo sprema u kofer sećanja, svaku izgovorenu i neizgovorenu reč, poznata lica, ocvale bagremove i neka davna obećanja…

Uzima…i odlazi…

A, nama ostavlja svu gorcinu nedorečenosti.

Neki ljudi su kao ogrlica. Drže sve oko sebe zajedno i ne hvale se time. Ne vidite taj deo njih dok se ne slome.

I onda naučite da je kasno da cenite to što oni jesu. Nenametljivi.

Oni samo odu i ono što ostaje je žaljenje.

Zato pozovite ljude, vaše ljude, koji sve drže da se ne raspadne. Sutra možda bude kasno.

Tražim te u očima mnogih pasa a ne nalazim. Kako si iznenada otišla tako si Lunu i mene ostavila da te tražimo u svemu.

Znam da nas gledaš odozgo i znam da ću te tvoje braon okice videti u drugom psu.

I budi uverena da ću mu pružiti dom.

Znaš me.

Trčkaraj slobodno, Luna te dostojno sledi ❤️

Ljubimo te gde god bila.

Moj život je obojen uspomenama, bile one lepe ili ne tu su da me sete.

Ne možemo sve da zapamtimo i zato ja pišem. Trudim se da deliće uspomena ostanu negde zapisane i da mene nadžive.

Možda ih jednog dana ubacim u knjigu i napišem na kraju: Za moju Tam od majke fajtera.

Dovoljno.

Dok ovo pišem sećam se jednog jula, mene sa 17 godina, selo i obavezna žurka u Domu kulture.

Te večeri sam pogledala u nebo i poželela da što pre porastem i imam dovoljno godina da mogu sve. Da odputujem, da vidim, da se zaljubim, da se smejem, da živim.

I sećam se jedne Svetlane koja je starija od mene i njenih reči: Ne žuri, svet nije tako sjajan. Ali neću ti ubijati volju. Saznaćeš sama.

Saznala sam naravno.

Naučila mnogo toga.

Pogrešila u proceni više puta.

Smejala sam se, plakala, trčala po kiši, bežala od komšijskog psa, kampovala sa druśtvom. Volela.

Praštala.

Bila drska.

Podelila poslednji dinar.

Ispisala stranice života kako sam najbolje umela.

I bude mi žao kada shvatim da sam pomalo iznerverila tu 17-to godišnjakinju jer znam da je htela nešto drugo ali ne biramo mi uvek put. Desi se da nam život iscrta stazu po kojoj hodamo drugačije nego što smo hteli.

Onda se pitam da li je imalo smisla sve? Sva radost i muka da li su vredne borbe? Jesu.

Polako sam se umorila i povukla u svoju ljušturu da odsamujem mnogo toga.

A kada pogledam, nisam ja od života mnogo ni tražila.

Pustila sam da me vodi.

Verovala sam mu.

Računam da zna šta radi.

Uvek postoji neka istina u onome

“Samo se šalim.“

Uvek postoji neko znanje iza

“Ne znam.“

Uvek je nekakva emocija skrivena iza

“Nije me briga.“

I uvek je nekakva bol skrivena iza onoga

“Dobro sam.“

Boje uspomena

Ne možemo u životu da zadržimo sve uspomene ali bi bilo dobro da one prave sačuvamo u srcu zauvek. A možda napravimo nove, još lepše. Do nas je.

Ovo je priča o jednom satu.

Za sve vas obična a za mene puna, ma prepuna emocija.

Nakon Dorinog uginuća veoma lep sat mi je spao sa ruke. Ne znam ni kako, ni gde… prosto ne znam.

Nisam mogla da dodajem na tugu još tuge i samo sam pustila da ga nema.

Stavila sam jedan drugi ali su me njegovi otkucaji nervirali. Ne volim da čujem to kucanje jer me čini tužnom. Svakim tim otkucajem postajem starija. Znam ja to i sama a ne treba on da me seća.

Kako si? Da li si se smirila malo zbog Dore?

Gledam poruku a suze same idu.

Uvek je znao da me pita u pravom trenutku mnogo toga, uvek je znao da iskreno brine da li sam ok.

Nisam dobro škorpijo, ali idem lagano. Hvala ti što pitaš.

Znaš, nisam ti kupio poklon za rodjendan ali biraj sama kada budeš imala snage. Nisam hteo da te umaram.

I odjednom klik.

Škorpijo, znam šta bih.

Reci.

Ispričam mu priču o gubitku sata i samo je rekao: Šalji link, biraj sama i stiže koji poželiš.

Izabrala sam.

Da me seti na Doru, na nas dvoje, na njega kao čoveka koji je uvek imao pregršt emocija da mi pruži.

U roku od tri dana je moj novi sat bio na ruci.

Ne mogu da opišem osećaj.

Zaslužila si ti mnogo više od tog sata i neću suzu da si pustila. Znam te dobro.

Uživaj i hoću da se osmehneš kad god pogledaš u njega.

Iza ovog sata su četiri godine kako se poznajemo.

Izgleda da je ovaj poklon došao u pravi čas.

I znam da je znao to.

Ovo je priča o jednom satu koji pokazuje vreme, tačno vreme. Ovo je priča o satu koji je mnogo više od običnog.

Ovo je sat koji ima toliko emocija i koji me tera da se osmehnem svaki dan.

Ne kuca a radi.

Taj mi je trebao.

Godine znam da idu ali emocije su utkane u svaku poru.

Neka ih.

Hvala ti dupla muška škorpijo.

Ovo je priča o Crnom i o Cici. Ponekad se pitam da li zaslužujemo ljubav koju nam daju? Pojedini ne ali zbog nas koji ih volimo i brinemo o njima – da.

Bila je godinama grupa pasa koje je sudbina dovela tu gde su bitisali – na ulici.

Moje dve šmizle i njih petoro je bilo milina za videti.

Neko se žalio kako napadaju ali to nije tačno. Pre bih rekla da su osetili zlu krv sa druge strane.

Godine su se lagano nizale i ostarismo nekako zajedno.

Jednom su moje pse i mene odbranili od dva velika psa.

Do kraja života ću pamtiti tu scenu.

Menjalo se vreme, menjali su se ljudi i jedan po jedan pas je bio otrovan.

Ne morate da ih volite, uvek kažem, ali ih ne ubijajte. Ne morate da ih hranite – hranimo ih mi kojima je stalo do njih.

I tako, od svih njih je ostao samo Crni koji je tugovao mesecima.

Nisu pomagale ni kesice hrane, ni maženje, ni ljubav.

Izgledalo je kao da se predao.

Svaki dan su on i čika Sava išli u garažu i bili zajedno.

Nakon skoro godinu dana od mnogo novih pasa u prolazu ostala je jedna predivna ženkica.

I eto radosti.

Crni je pored nje povratio sjaj u očima. Počeo je da trčkara, da se igra, da živi.

A ona?

Ona je toliko divna da ne postoje reči kojima bih je dostojno opisala.

I tako, malo po malo postadoše drugari.

Moje šmizle su je obožavale. Luna voli da se poljubi sa njom, voli da potrče zajedno.

I mislim da je Cica ostala sa razlogom.

Da nam unese onu vedrinu mladog psa i želju da joj plastična flašica bude omiljena igračka.

I ona će podeliti sudbinu voljenog uličnog psa sve dok neko ne bude poželeo da je udomi.

A zaslužuje svoje ljude, svoju činiju, svoj kutak i ruke koje će je maziti svaki dan.

Za sve lutalice, koji nisu na ulici svojom voljom, pišem ovo da ne budu zaboravljeni.

Ovo je za vas dvoje Crni i Cica.

Voli vas Luna i Sju.

Pogreše ljudi pa pomisle da me poznaju. Pomisle da je moj osmeh za svakog. Nije.

Pogreše ljudi u proceni i daju sebi pravo da sude. Meni.

To ne dozvoljavam nikome.

Opuste se i zanesu pa daju predloge, rešenja ničim izazvani.

Pustim ih. Pratim ih.

Uvek se sapletu. Mora bar nešto da ih natera da pokažu pravi lice.

Uglavnom sam zaslužna za to, svojim komentarom, nakon svega.

Bilo je situacija kada me je sve to mnogo povredjivalo. Bilo je dana kada sam otplakala jer me neko ne razume. Ili me razume kako njemu/njoj odgovara.

A onda sam porasla.

Zacelila rane i krenula dalje.

Postala velika devojka koja nije dala na sebe.

Više nikome.

I znate šta? Nakon mnogo godina poverovala jednom čoveku da je iskren.

Porešila sam.

I to je jedno veliko otrežnjenje bilo. Zar opet?

Nisam dugo nikome dozvolila da mi pridje jer moje emocije nisu za svakog.

Ono što je izgledalo kao divna priča postala je noćna mora.

Mnogo pitanja je lebdelo u vazduhu ali nisam imala kome da ih postavim.

I to je ok.

Upisala u životno iskustvo i ovo.

Krenula opet dalje.

I sve vreme su moji ljubimci bili pored mene, moja Tam naravno.

Kad god bih pomislila da odustanem samo bih odmahnula rukom.

Zbog koga?

I evo me….. živim i smejem se opet.

Čekam da se nešto promeni, da se nešto desi, da nekome budem potrebna ovakva kakva jesam.

Pomalo teška ponekad ali uvek iskrena.

U to ime odoh da prošetam psa Lunu jer ko zna šta me iza ćoška čeka.

Garant Crni i Cica da im iznesem vodu. Malo li je?

Mišljenja sam da sve što ti dođe u životu, dođe u baš pravo vreme. Ni rano ni kasno, nego onda kad kosmos misli da si spreman za to. ja na primer neke od svojih talenata da sam otkrio sa 20 godina do 30te bih bio mrtav.

Ali doći će sve u pravo vreme. Ako ti misliš da nisi spreman i ne prihvatiš to, to samo znači da ne poznaješ sebe dovoljno ili da si se ukenjao i zapalio. U oba slučaja si pajser koji će posle da ide i kune sudbinu mu kletu kako njemu nikad ništa neće dobro da se desi.

I neće sve da te udari po temenu i da ti se unese u lice da bi ga prepoznao. Nešto će samo da te očeše i da prođe, nešto ćeš videti iz daleka, ali fora je da biraš za čime ćeš se okrnuti i potrčati i za čime ćeš glasno viknuti.

Nemanja Cvijetić, inspirsan ličnim primerom.

***Nije istina da vreme menja stvari, jer stvari se ne menjaju same od sebe …

Vreme ništa ne menja.

S vremenom smo mi oni koji se menjaju, gledajući iste stvari na drugačiji način.

Gledajući s drugim očima …

*** Ne privlačiš ti loše momke. Ti ih prihvataš.

*** Potrudite se da uvek imate svoje srećno mesto. Za mene je to dom.

Volim moju kutijicu, moje ljubimce, moju fotelju u kojoj sedim i pišem obično. Volim taj mir doma mog. Ja sam ga takvim napravila.

Moj čardak ni na nebu ni na zemlji.