Author Archives: Suzi

U pozadini lagano idu reči pesme koju oboje volimo a ja reših da pišem.

Sve ono što što ću čuvati od zaborava, za večnost, mora da bude zapisano.

Ponekada mi nedostaju reči kojima bih sve opisala ali ću se potruditi.

Mislim da smo istrčali našu trku sa preprekama pošteno i zaslužili smo medalju za prvo mesto. Drugačije ne priznajem sve dane koje smo do sada lagano zgazili.

Učili smo u hodu sve.

Ja da usporim temperament a on da isti zavoli jako, ma najjače.

Sumnjali su da ćemo izdržati, da ćemo uspeti, da ćemo se ovako voleti.

I kada se okrenem imam šta i da vidim….

Dva šućmurasta oka koja me svakog jutra iznova zavole još jače, ruke koje me svakog jutra grle kao da to nisu radile cele noći i usne koje me ljube u čelo.

I ja zaista ne tražim ništa više.

Ama ič.

Svaki deo mog štita je lagano skinuo iskrenošću, dobrotom, posvećenošću. 

Od žene kojoj je mozak bio prvi a srce spavalo dodjoh do žene kojoj srce ide prvo a mozak to prati lagano i garant uživa jer ne mora više da razmišlja o izrečenom sa druge strane. Ne mora jer je crno – crno a belo – belo.  Najzad.

“You’re still the one I run to

The one that I belong to

You’re still the one I want for life.

You’re still the one that I love

The only one I dream of

You’re still the one I kiss goodnight.”

Poseban za posebnu. 

Zauvek.

🩷🤍💙

Moj zet je sa 8 godina izbegao iz Bosne sa sestrom i majkom put Vojvodine. Nakon izvesnog vremena su odlučili njegovi rodjaci da idu put Amerike, Austrije a oni su otišli u Svedsku.

Moja prija sama sa dvoje dece.

Jezik nisu znali, u kampu bili ali su odlučili da uspeju jer drugi izbor nisu imali.

Škola, nova sredina, novo sve ali…

Nučili su jezik, naučili zakone, naučili da radom mogu da zarade.

Zet je radio i školovao se uporedo. Završio sve i na kraju otvorio svoju firmu. Kada mu se sve smučilo prodao je istu i otisao za Australiju da vidi może li tamo da pronadje svoje Sunce.

Nije.

Vratio se u Srbiju, rešen da ovde ostane i igrom slučaja upozna moju ćerku.

Ljubav na prvi pogled.

Beše 2017-ta.

Kupio je stan ovde od svojih para, zaradjene od mnogo rada i bez pomoći roditelja jer je naučio da može i mora sam.

Put ih je oboje odveo u Svedsku, opet, ali toga puta kao par.

Nakon mnogo godina, venčanja tajnog i sada već dvoje dece, mogu da każem da mogu sve.

Možete da krenete od NULE, možete kao mali deċak sa 8 godina da sanjate san u drugoj državi, možete da grabite i da zaradite jer je sve što ste imali ostalo TAMO NEGDE.

Možete sve ako imate snage.

Ukoliko čekate da vam mama i tata sve ovezbede onda ne možete ništa.

Upravo zbog svega sam ponosna na svoju decu.

Nisu razmażeni, znaju koliko mogu i znaju da sa svojih 10 prstiju mogu sve.

Davne 1919. u selu Katun rodjeni su brat i sestra blizanci, Radomir i Radmila…… Moj deda i njegova sestra a oboje sa predivnim plavim očima.

Godine su prolazile i kada je deda upoznao baba Mirku ubrzo su se venčali. Izrodili su četiri ćerke od kojih je samo jedna nasledila plave oči na oca. Moja majka.

Te 1943. u ratno vreme je jedna devojčica odlučila da se rodi.

Godine su prolazile, deca su rasla, stasala za udaju, ženidbu ali se nikada viśe nije desilo da je neko nasledio te divne plave oči.

Ali….

Ove 2024-te, mesec januar, je doneo nama još jednu radost.

Malena šmizla plavokosa, na oca svoga, sa modro plavim očima je uspela da nas obraduje nakon mnogoooo godina.

Hvala mojoj deci što su odlučili da imaju još jedno dete i hvala im što su plave oči ušetale u našu familiju da je oboje plavetnilom.

Florence, babina lutka lepa 🩵🩵🩵

Ne prolazim tom ulicom, gde si pala, često. Izbegavam i mesto da pogledam, drvo pored kojeg smo stajale obilazim….

I lažu kada kažu da vreme leči sve.

Ne leči vreme ništa već nas samo nauči da živimo sa boli.

A boliš me svaki dan. Nedostaješ mi svaki dan. Volim te isto kao i onog oktobra 2011-te kada si u naš dom ušla kao malena loptica. Dora moja, nadam se da si, tamo negde, srećna.

Nisu mene godine promenile, mnogo toga je u tim godinama bilo što me je očeličilo. Tačno je da mudrost ne dolazi sa godinama ali su meni one donele baš ono što treba. Ko misli da će živeti večno umre sam. 🦋

Kada se zatvore vrata doma ono što ostaje sam ja. Moje misli, moji otkucaji srca, moj osmeh, moj strah, moja suza. Sve sam to upakovala u život koji volim. Da nije tako odustala bih od pesme, od igre u stanu dok me ljubimci gledaju. Moji verni drugari. Čuvari mojih tajni. 🌹

Ne podrazumeva se ništa ni sa 40 a ni sa 50 godina verujte vi meni na reč. Što stariji, pojedini, to ludji. Izbor svakog od nas je da radi šta misli da je ispravno. Kome se ne dopada i to je ok, nije u našim cipelama. 🦋

Odavno već ne pitam ljude zašto se ne javljaju. Prosto pustim da sve to voda života odnese. Ko treba da bude pored mene – tu je. Ko smatra da mu je napor da pita kako sam – ne zovem nikada više prva. Mnogo toga boji moj život lepotom da bih ga ružila nebitnošću. 💚

Ne odlazimo od ljudi da bismo ih nečemu naučili, ili da bi oni našim odlaskom shvatili šta gube. Ne.

Odlazimo jer mi naučimo dobro lekciju. Pre prihvatamo nečije odsustvo nego pomeranje svojih granica zarad neċije pažnje.

„Nisu loša vremena, loši su ljudi“ – sa ovim se slažem potpuno. Ali se ipak zapitam koliko dugo mogu biti loši? Da li će doći do te tačke kada ti ološi skapiraju da ustvari i ne moraju da budu loši i mizerni? Neće. Nikada se neće promeniti jer im tako odgovara. Oduvek sam i uvek ću suditi kakav je neko čovek na osnovu njegovog odnosa prema životinjama. Ne kažem da ljudi moraju da vole životinje da bi bili dobri ljudi ali smatram da dobar čovek poštuje one sa kojima deli ovu planetu. Ološi o kojima ja pišem u ovom tekstu su vidite, napravili tu njihovu malu zajednicu gde će se sa jedne strane tapšati po ramenima a sa druge strane ogovarati jedni druge i biti zavidni i u isto vreme smišljati kako da zabodu noževe u ledja drugima i time postanu najbolji. Najbolji u čemu? U tome ko će biti veći ološ?

Ovde na Balkanu je sve korumpirano i pokvareno. Sve funkcioniše uz pomoć mita – daš neki dinar da se lečiš, daš neki dinar da neko tvoj diplomira, daš neki dinar da ti dete upadne u vrtić…i na kraju daš neki dinar da ti pas pobedi na izložbi. A onda više ne daš ništa. Jer onda možeš da uzimaš od drugih ljudi i eto tog začaranog kruga ološa, doduše ne toliko iskusnih kao što si ti. I tako kad ti pas pokupi gomilu nebitnih pehara sa kupljenih izložbi u nekoj zabiti ili čak u prestonici, ali čak ne moraju ni biti kupljene nego se ide na onu staru „znamo se“, ti utripuješ da možeš da se igraš Boga. Ne brate, ne možeš. E to je ono što ološi začaranog kruga ne kapiraju, i neće ni skapirati do kraja svog života jer naša usrana država i još usraniji korumpirani ljudi „na vrhu“ to dozvoljavaju.

Kinološki savez dozvoljava parenje ženke na 6 meseci i bez problema izdaje uredne rodovnike za takve pse. Suočeni za ovim, samo su rekli da oni tu ne mogu ništa da urade jer su i oni deo začaranog kruga ološa. Zato su nam oglasi i puni pasa „šampionskog porekla, vakcinisani, kake zlato i sl..“, jer su ljudi pohlepni, gramzivi i nemaju granice. Pariće svoje pse sve dokle god budu mogli da zarade na tome i istovremeno budu pokriveni od strane nadležnih institucija. I pariće ih sve dok bude bilo potražnje za istim, pa čak iako oni imaju crvene suze, treći kapak, nisu u tipu ili su loših proporcija. Budite malo realni i malo više humaniji, ne igrajte se velikih ljudi na tako jadan način. Veliki ljudi to rade iz ljubavi a ne iz pohlepe. Ne ponašajte se kao da su živa bića roba i ne lepite im sulude etikete i još ludje cene. Bitan je kvalitet a ne kvantitet!

Zato na ulicama imamo hiljade i hiljade gladnih i napuštenih duša, jer ko danas u ovom moru ološa može da garantuje da je neko čovek? I to ne samo u vezi životinja već i u vezi dece i starih koji se nekako uvek naglase kada se priča o pomoći životinjama.

Ološi budite svesni da mi svi znamo ko ste i šta ste, da znamo kako ste došli tu gde ste i šta radite da biste tu ostali. Budite svesni svoje sramote. Ne zaboravite da znamo šta ste do juče pričali a šta već danas radite. Niko, ali niko vam ne može oduzeti ljudskost kao što ste je sami sebi oduzeli. Zatvorite oči posle ovih reči i probajte u dubini duše da pronadjete trunku humanosti i saosećanja kao i snage da promenite sebe i svoje sutra.

Tamara Proxeus

Lagano pahulje pokrivaju krošnje drveća, boje zemlju u belo i stavljaju bele ogrtače gde požele.

Stajala je na terasi i gledala svetla velegrada kako ih sitne pahulje zasipaju. Mnogo toga je iza nje, mnogo godina zbog kojih je bilo dobro roditi se.

One tužne je rešila da zaboravi.

Prisetila se igre u školskom dvorištu, jednog Saše u petom osnovne i oguljenog kolena dok je učila da vozi bicikl sa ocem.

Lete tako godine i čini joj se da bi se vratila na tren u detinjstvo ali ne.

Neka tih lepih i nežnih sećanja zauvek u srcu.

Lomile su je mnoge životne oluje i neka su. Shvatila je da se samo borbom stiže do cilja.

I onda je odrasla upravo na toj terasi. Otplakala mnogo toga, nasmejala od srca, volela od srca.

U svaku njenu poru su utkane misli, odluke, želje, nadanja i uvek sa jednim pitanjem: Hoćemo li?

I dok stoji i posmatra sitne malene bele pahulje osmehuje se jer je jedan čovek iskreno voli.

Hoćemo li stajati na nekoj terasi i držati za ruke dok nam sede vlasi krase lice?

Hoćemo li se voleti kao da sutra ne postoji?

Hoćemo li pokazati našoj deci, mojoj i tvojoj, šta znači boriti se za ljubav?

Hoćemo li jesti iz jednog tanjira, piti iz iste čaše zauvek?

Hoćemo li uživati u mirisu ruža iza kuće?

Hoćemo li držati jedno drugo za ruke i uzimati poslednji dah?

Hoćemo li se voleti do kraja života?

Vetar joj lagano baca pahulje na lice i ona se povlači u topli dom.

Dosta je pitanja postavila, dosta je osmeha sakupila za ovaj dan.

U tom času jedan muški glas joj izgovara ime i pita: Hoćemo li?

Nasmejala se, stavila glavu na njegove grudi, polako podigla pogled i u tim očima pronašla SVE.

Naravno da hoćemo. ❤️

Neke godine bih da vratim, neke bih da zaboravim i to je tako.

Sa nekim godinama sticala iskustvo osmehom, druge su mi iskustvo donele suzama.

I nekako mi taj životni balans ide na živce ali to tako mora.

Jer lepo reče Njegoš: Čaša žuči ište čašu meda, smiješane najlakše se piju.

I neka tih mojih ispijenih čaša. Naučile su me mnogo toga a posebno da sam iskrena u svakom datoj emociji pa kakva god ona bila.