Author Archives: Suzi

Ne možeš u životu da meriš sve na kantar. Ne idu na njega emocije, ljubav, osmeh, suze… Ne merimo ko daje više u bilo kom odnosu jer…
Život je samo jedan i uživaj ma šta god da ti neko kaže.
Pravi kompromise i voli. O da, voli kao da sutra ne postoji. 🩷

Ne možete da naterate nekog da vas voli kako vi smatrate da zaslužujete. Da zaslužujem. Bez obzira koliko dajete, neće biti dovoljno. Svu datu ljubav i poštovanje dajte sebi na prvom mestu a onda nekome čije reči podupiru dela. Ponekada crvene zastavice kasno vidimo/vidite. 🚩

Trećeg novembra 1957. godine u 7 časova i 28 minuta po moskovskov vremenu, sa kosmodroma Bajkonur, Lajka je krenula na put bez povratka. U kabini u kojoj se nalazila bio je i poseban iluminator, kroz koji su članovi posade s vremena na vreme pratili njeno stanje i komunicirali sa njom. U momentu izlaska izvan Zemljine orbite, Lajkina kapsula se, kako je i bilo planirano, odvojila od raketnog nosača i otpočela istorijski let oko Zemlje.

U početku, sve je bilo u savršenom redu – Lajka je, kao prava vešta kosmonautkinja, mirno sedela i radoznalo pratila zvukove rakete. Za vreme prva tri kruga oko Zemlje, svi pokazatelji su bili perfektni, međutim, kada je Sputnjik-2 započeo svoj četvrti krug, sistem je prikazao grešku – problemi sa održavanjem vlažnosti u kabini u kojoj se nalazila Lajka. Temperatura je počela da se podiže jako brzo, a već na početku petog kruga oko Zemlje iznosila je 41 stepen Celzijus. Svima koji su sa Zemlje pratili Lajkinu misiju bilo je jasno da je u tom trenutku nastupila njena smrt.

„Znali smo da će umreti tokom leta, u to vreme nije bilo načina da je vratimo. Otišla sam da je posetim, zamolila je da nam oprosti i plakala sam dok sam je poslednji put mazila“, rekla je Adilija Kotovskaja, članica tima naučnika koji je pripremao Lajku za let u svemir.”

Iako se Lajkin let završio izuzetno tragično, misija je bila ispunjena – ona je bila dokaz da je boravak živih bića izvan Zemljine orbite moguć i tokom dužeg vrmenskog perioda. Danas se u sklopu Instituta vojne medicine u Moskvi nalazi i spomenik Lajki, koja je žrtvovala svoj život kako bi ljudima otvorila vrata kosmosa.

IZVINI LAJKA 💔

I ova odluka je bila na meni da je donesem kao i mnoge druge.

Presabrala sam u glavi sve i rekla sebi: Ma možeš ti to i treći put.

U želudcu osećaj mučnine, glava lagano puca i suze same idu.

Ne mogu sama da je nosim i tražim pomoć.

Lagano je uzima komšija i uvija u ćebence. Moj mozak radi 200 na sat.

Sedim pored nje na zadnjem sedištu auta i ljubim je. Ne reaguje skoro uopšte.

“Mazo, ja te volim znaš to? Ne bih te sada vozila ali moramo. Znaš, tamo negde, te čekaju Dora i Eli i mislim da ćeš najzad moći da hodaš kako treba i da pojedeš omiljene granule.

Jel ok crnka moja?”

Nisi imala snage da glavu podigneš.

Mazila sam te.

Ulazimo lagano u ordinaciju koja je puna ljudi.

Oni traže nešto drugo.

Opet te ljubim, mazim i każem ti da sam pored tebe uvek. 

Slepa si i ne vidiš me ali moju ruku osećaš na glavi, na telu.

Volim te Mazo moja. Baš te volim.

Nenametljiva si bila od prvog dana a htela sam da skačeš kao Dora i Luna ali te nisu idioti naučili.

Bežala si od zagrljaja, od penjanja u krevet ali sam bila uporna i uspela. 

Znaš da nije ova žena slabić.

Minuti su kao večnost. Otkucava mi u glavi jako svaka sekunda,  moje srce koje lupa.

Ali te držim čvrsto i mazim.

Rekla bih ti izvini ali bi onda bila sebična.

Skoro 10 godina si sa nama. Ne znam ti datum rodjenja ali ću ovaj datum pamtiti zauvek. 

Ljudi prolaze pored nas ali me baš briga što mi gledaju u suze koje liju niz obraze.

Evo i Tam te voli.

Ne čuješ je dok pita za tebe. Volimo te svi.

Suzana?

Molim.

Maza je sada na redu.

Da li ste spremni?

Valjda.

Ajmo debelice moja crna.

Nisam dala da ležiš na onom metalnom stolu. Stavila sam ti ćebence.

Doktor vrti glavom i kaže da nisi dobro i da te ova “luda” žena dovela baš kad treba.

Hoćemo li?

Ide prvo anestezija i onda kada zaspi lagano sve.

I ja sam te ljubila dok nisi zaspala.

Isekla deo tvoje dlake da uramim pored tvoje slike.

Disala i mirno.

A ja?

Otupela sam i samo te mazila.

Kaže čika u belom da li sam saglasna da nastavi.

Moram biti rekoh.

I tako….

Otišla si u 18:08.

Da je moja ljubav mogla da te spasi živela bi večno.

Trčkaraj Mazo slobodno sada.

Nema bolova više.

Nisi slepa više.

Nisi gluva.

Uzmi igračku od Dore i od Eli i uživajte.

Ako nešto znam 1000% je da ste sve tri bile voljene do granice mogućeg.

Zauvek tvoja Sju. ❤️

„Постоји једна врста туге која долази из сазнања превише, из виђења света онаквим какав он заиста јесте. То је туга од схватања да живот није велика авантура, већ низ малих, безначајних тренутака, да љубав није бајка, већ крхка, пролазна емоција, да срећа није трајно стање, већ редак, пролазни наговештај нечега чега се никада не можемо задржати. И у том схватању постоји дубока усамљеност, осећај одсечености од света, од других људи, од самог себе“.

Вирџинија Вулф

U pozadini lagano idu reči pesme koju oboje volimo a ja reših da pišem.

Sve ono što što ću čuvati od zaborava, za večnost, mora da bude zapisano.

Ponekada mi nedostaju reči kojima bih sve opisala ali ću se potruditi.

Mislim da smo istrčali našu trku sa preprekama pošteno i zaslužili smo medalju za prvo mesto. Drugačije ne priznajem sve dane koje smo do sada lagano zgazili.

Učili smo u hodu sve.

Ja da usporim temperament a on da isti zavoli jako, ma najjače.

Sumnjali su da ćemo izdržati, da ćemo uspeti, da ćemo se ovako voleti.

I kada se okrenem imam šta i da vidim….

Dva šućmurasta oka koja me svakog jutra iznova zavole još jače, ruke koje me svakog jutra grle kao da to nisu radile cele noći i usne koje me ljube u čelo.

I ja zaista ne tražim ništa više.

Ama ič.

Svaki deo mog štita je lagano skinuo iskrenošću, dobrotom, posvećenošću. 

Od žene kojoj je mozak bio prvi a srce spavalo dodjoh do žene kojoj srce ide prvo a mozak to prati lagano i garant uživa jer ne mora više da razmišlja o izrečenom sa druge strane. Ne mora jer je crno – crno a belo – belo.  Najzad.

“You’re still the one I run to

The one that I belong to

You’re still the one I want for life.

You’re still the one that I love

The only one I dream of

You’re still the one I kiss goodnight.”

Poseban za posebnu. 

Zauvek.

🩷🤍💙

Moj zet je sa 8 godina izbegao iz Bosne sa sestrom i majkom put Vojvodine. Nakon izvesnog vremena su odlučili njegovi rodjaci da idu put Amerike, Austrije a oni su otišli u Svedsku.

Moja prija sama sa dvoje dece.

Jezik nisu znali, u kampu bili ali su odlučili da uspeju jer drugi izbor nisu imali.

Škola, nova sredina, novo sve ali…

Nučili su jezik, naučili zakone, naučili da radom mogu da zarade.

Zet je radio i školovao se uporedo. Završio sve i na kraju otvorio svoju firmu. Kada mu se sve smučilo prodao je istu i otisao za Australiju da vidi może li tamo da pronadje svoje Sunce.

Nije.

Vratio se u Srbiju, rešen da ovde ostane i igrom slučaja upozna moju ćerku.

Ljubav na prvi pogled.

Beše 2017-ta.

Kupio je stan ovde od svojih para, zaradjene od mnogo rada i bez pomoći roditelja jer je naučio da može i mora sam.

Put ih je oboje odveo u Svedsku, opet, ali toga puta kao par.

Nakon mnogo godina, venčanja tajnog i sada već dvoje dece, mogu da każem da mogu sve.

Možete da krenete od NULE, možete kao mali deċak sa 8 godina da sanjate san u drugoj državi, možete da grabite i da zaradite jer je sve što ste imali ostalo TAMO NEGDE.

Možete sve ako imate snage.

Ukoliko čekate da vam mama i tata sve ovezbede onda ne možete ništa.

Upravo zbog svega sam ponosna na svoju decu.

Nisu razmażeni, znaju koliko mogu i znaju da sa svojih 10 prstiju mogu sve.

Davne 1919. u selu Katun rodjeni su brat i sestra blizanci, Radomir i Radmila…… Moj deda i njegova sestra a oboje sa predivnim plavim očima.

Godine su prolazile i kada je deda upoznao baba Mirku ubrzo su se venčali. Izrodili su četiri ćerke od kojih je samo jedna nasledila plave oči na oca. Moja majka.

Te 1943. u ratno vreme je jedna devojčica odlučila da se rodi.

Godine su prolazile, deca su rasla, stasala za udaju, ženidbu ali se nikada viśe nije desilo da je neko nasledio te divne plave oči.

Ali….

Ove 2024-te, mesec januar, je doneo nama još jednu radost.

Malena šmizla plavokosa, na oca svoga, sa modro plavim očima je uspela da nas obraduje nakon mnogoooo godina.

Hvala mojoj deci što su odlučili da imaju još jedno dete i hvala im što su plave oči ušetale u našu familiju da je oboje plavetnilom.

Florence, babina lutka lepa 🩵🩵🩵

Ne prolazim tom ulicom, gde si pala, često. Izbegavam i mesto da pogledam, drvo pored kojeg smo stajale obilazim….

I lažu kada kažu da vreme leči sve.

Ne leči vreme ništa već nas samo nauči da živimo sa boli.

A boliš me svaki dan. Nedostaješ mi svaki dan. Volim te isto kao i onog oktobra 2011-te kada si u naš dom ušla kao malena loptica. Dora moja, nadam se da si, tamo negde, srećna.

Nisu mene godine promenile, mnogo toga je u tim godinama bilo što me je očeličilo. Tačno je da mudrost ne dolazi sa godinama ali su meni one donele baš ono što treba. Ko misli da će živeti večno umre sam. 🦋

Kada se zatvore vrata doma ono što ostaje sam ja. Moje misli, moji otkucaji srca, moj osmeh, moj strah, moja suza. Sve sam to upakovala u život koji volim. Da nije tako odustala bih od pesme, od igre u stanu dok me ljubimci gledaju. Moji verni drugari. Čuvari mojih tajni. 🌹

Ne podrazumeva se ništa ni sa 40 a ni sa 50 godina verujte vi meni na reč. Što stariji, pojedini, to ludji. Izbor svakog od nas je da radi šta misli da je ispravno. Kome se ne dopada i to je ok, nije u našim cipelama. 🦋