Author Archives: Suzi

Danas ne tražim više od života. Naučila sam da prepoznam sreću kad dođe. Neki su pored mene, neki daleko, ali svi su u mom srcu. Ljubav nas veže, jača i čuva.

Zamislila sam nekada kako bi izgledao moj idealni život  i danas ga živim. Ruke koje me grle, oči koje me vole, osmeh moje majke, ljubav ćerke i unuka, toplina koju donose moji ljubimci.

Vozim auto koji sam dugo želela. Sloboda ima zvuk motora i vetar u kosi.

Dovoljno. Više ne tražim.

Ne možemo očekivati da nas neko voli onako kako smo mi to u glavi naslikali. Ljubav često ne dolazi u formi bajke, ne nosi uvek cveće, niti govori velike reči. Ljubav je tih glas, nežan dodir, prisustvo kad se ne traži.

Ljubav je poljubac u čelo ujutru, tiho „dobro jutro“ kroz dodir. Ljubav je namešten krevet, kupljene omiljene bombone bez reči. Ljubav je kad neko ponudi da čuva moje ljubimce dok sam na putu, jer zna da mi znači. Ljubav je ruka na polici – samo da se ne udarim kad se okrenem. Ljubav je kada me ne zove, ali svakodnevno stavlja srce na moju objavu, kao znak da je tu, iako ga ne vidim.

Ljubav je i kad ubija bube, jer zna koliko ih se bojim, iako mu to nije posao. Ljubav je kada me pokrije a misli da sam zaspala, kada veruje da ne primećujem, a meni srce zapamti. Ljubav je u tišini, u strpljenju, u sitnicama koje niko drugi ne bi ni primetio.

Ljubav nas pokrene. Ne menja nas silom, ne traži da budemo neko drugi. Samo nas nežno gurne ka boljem, ka mirnijem, ka sebi. Ljubav ne mora da bude glasna. Dovoljno je da bude tu.

Oduvek sam bila tatina miljenica. Tatin sin. Tatina ćerka.

Naučio me je da sa svojih deset prstiju mogu sve. Da mi glava ne služi samo za šnalice u kosi, već za ideje, snove, borbu.

Nije mogao da mi priušti mnogo, ali mu to nikada nisam zamerila. Davao je sve što je imao i više. Sada to znam. Znala sam i tada.

Bio je onaj koji me čekao na terasi kad bih poslednjim autobusom išla kući.

Onaj koji je prvi pojeo moju loše ispečenu gibanicu.

Onaj koji mi je verovao. A ja ga nikada slagala nisam.

Kad god bih rekla da mogu – mogla sam. I uspehom sam to vraćala, u školi, u životu.

Bio je otac koji je sedeo sa mnom kod krojača, čekajući pantalone da bih mogla da idem na izlet kao đak prvak.

Bio je i ostao sve ono što jednog oca čini pravim.

Danas više nije sa nama. Dugo je bio prikovan za krevet i nije nas poznavao… ali njegove zelene oči bile su ogledalo mojih. I obrnuto.

I znam da je ponosan bio. Uvek.

Zato sam i grabila, želela da budem još bolja.

Ovih dana rešila sam da sebe iznenadim nečim važnim. Nečim što mi treba.

Znam da bi se nasmejao i rekao: “Bravo, ćero.”

Znam da bi bio ponosan.

Nedostaje mi.

Postoje večeri kad telo umorno traži san, a misli plešu kao da je proleće tek stiglo. Ne zbog nemira – već zato što si srećna. Onako tiho, mirno, celim bićem.

Sreća ponekad ne dolazi kao vatromet. Ne viče, ne traži aplauz. Samo tiho legne pored tebe kad zaspiš, umotana u zahvalnost, i dočeka te ujutru pre prvog gutljaja kafe.

To je ona sreća koja ne zavisi ni od koga, koja raste u tvom dvorištu. Ne dokazuje se. Ne takmiči. Samo jeste. I ti znaš – stigla si tamo gde ti duša konačno diše.

Sad – dišem.

Bez težine tuđih laži na grudima.

Bez pitanja „šta sam pogrešila“.

Bez potrebe da se dokazujem nekome ko nije umeo ni sebe da pronađe.

Sad – šetam mirno.

Znam da mogu sama, ali ne zaboravljam koliko sam želela dvoje.

Sad – volim.

Ne njega, ne nekog novog.

Već ovu sebe koja nije odustala,

koja se podigla, koja ume da izgori i opet bude svetlost.

Sad – živim.

Bez buke.

Bez straha.

Bez ustupaka za one

koji ne znaju šta znači biti tu.

Posle kiše dođe Sunce, kao po pravilu.

Svetlo obasja sve ono što je bilo skriveno u pljusku.

Ali ja više ne trčim ka njemu raširenih ruku.

Stavim jak zaštitni faktor.

Ne zbog Sunca, već zbog opekotina koje pamtim.

Napravim štit.

Nevidljiv, ali tvrd.

Retko ko ume da ga skine. Još ređe želi.

I to je tako.

More je bilo mirno, ali u njemu nije bilo spokoja. Sedela sam sa šoljom u ruci i gledala kako talasi brišu tragove koji nikad nisu bili naši. Deset dana u njegovom prisustvu, a retko kad sam zaista bila viđena. Nije umeo da stane ni pored sebe, a kamoli pored mene. Dva puta sam poželela da odem, ne zato što sam slaba, već zato što nisam znala kako da doprem do nekog ko beži i kad je tu.

Na kraju, ostala je šolja, kamen i spoznaja — ne mogu ga naučiti da bude ono što nikad nije poverovao da jeste.

Sju 🌹

🦋

Ne volim maj. Ni on mene.

Oca je odveo u nepoznato.

Doru mi je otrgnuo s ruku,

pre nego što sam stigla da kažem: ostani. 

Maj je kamen. Padne na grudi, ne da mi da dišem.

Ne pita.

Ne grli.

Ne obećava. Samo prolazi, gazi.

Ja bih da protrčim.

Ali maj stoji.

A ja, svaki maj – preživim.

Nije mi teško da priznam: danas, sa 56 godina, mnogo mi je lakše da se vratim proverenim muškarcima nego da tražim nekog novog.

Ne zato što ne verujem u ljubav, niti zato što sam ogorčena.

Već zato što sam umorna od objašnjavanja sebe –  od početka, od nule.

Umorna sam od razočaranja koje se sve češće pretvori u tišinu ili nedostatak osnovne nežnosti.

Provereni ljudi imaju prednost: znamo se.

Znam im glas, slabosti, dodire.

Nema mnogo iznenađenja, ali nema ni igrica.

Više mi ne treba da neko bude “uzbudljiv”  – treba mi da bude miran, dobar, poznat.

U mojim godinama, ljubav ne traži vatromet veliki. 

Traži mirno more, toplo jutro, tiho razumevanje.

A ja biram puteve kojima već znam da hodam –  jer više verujem sebi nego ikada pre.

Na drugom jastuku više niko ne spava, ali ja ga i dalje nameštam. On čuva tišinu prošlih večeri, dečje snove, šapat razgovora i osmeh psa koji hrče pored mene. I zato neka ih u mom krevetu.

Jedan za mene a i drugi za mene.

Jedan da sanjam a drugi da maštam.

U tome sam nepogrešiva.