Author Archives: Suzi

Ti i ja – isti tim.

Tiha snaga, osmeh očima, dogovor pogledom.

Nismo imali bogatstvo u stvarima, ali jesmo u ljubavi.

Nismo imali sve, ali smo imali jedno drugo.

I to je bilo dovoljno.

I više nego dovoljno.

Tvoj glas mi fali.

Tvoj savet, čak i kad se ne bih složila.

Tvoja ruka na ramenu, kad je život udarao prejako.

Tvoj ponos u očima jer ti nikad nisi morao da kažeš da me voliš.

Znao si da ja već znam.

Jedanaest godina je prošlo.

I svake godine si tu – kad mi trebaš najviše.

U meni. U svemu što jesam.

Hvala ti.

Danas dok sam sedela sama ispred tvog groba suze su mi same tekle. I znam da bi me grdio i rekao: Ćero, nemo’ da se mlatiš sa to plakanje.

Prestala sam i rekla ti sve što mi je na duši. Znala sam da si me razumeo. 

Zauvek tvoj sin, kako si me zvao.

Sju

Ne odlazimo od ljudi da bismo im nešto dokazali. Niti zato da bismo ih naučili lekciju, ili ih naterali da shvate šta su izgubili.

Odlazimo kad mi naučimo. Kad prestanemo da tražimo tragove pažnje tamo gde ih više nema, kad shvatimo da su granice koje pomeramo zarad nečijeg prisustva – zapravo naše granice ljubavi prema sebi.

Odlazak nije osveta. Odlazak je priznanje: dosta je.

Mi biramo odsustvo umesto lomljenja. Tišinu umesto stalnog objašnjavanja. Prazan prostor umesto skučenosti u sopstvenoj koži.

To nije kukavičluk. To je hrabrost da ostaneš uz sebe, čak i kad svi drugi odu.

Jer pre prihvatamo nečije odsustvo nego pomeranje svojih granica zarad nečije pažnje.

Sju 🌼

Bila sam na ivici, mnogo puta.

I uvek sam se vraćala sebi.

Ponekad polako, ponekad u tišini, ali nikad prazna.

Ovog puta nisu mi lomili srce, nego granice.

I kad ti neko uzme ono što si dala iz čiste dobrote, pa vrati kao da si ništa nije to više tvoj poklon.

To je lekcija.

A kad neko pokuša da te gurne u svoj mrak, dok još imaš svetlo u očima ne pustiš ga.

Ne daš mu.

Ni deo sebe.

Ja nisam žena koja ostaje da spašava nekog ko tone i vuče sa sobom.

Ja sam ona koja zna kad je dosta.

Ne moraš da znaš sve što se desilo.

Dovoljno je da znaš da sam opet stajala tamo gde se mnogi sruše.

I nisam pala.

Ćutanje ne znači slabost. Nekad je to najglasniji oblik slobode.

Neke večeri sedneš i pitaš se a ko je tu stvarno?

Ne za kafu. Ne za slike. Nego kad ne možeš da dišeš. Kad te sve stigne.

Onda shvatiš: nije svako tvoja osoba.

Koga zoveš kada je teško?

To je jedno od najvažnijih pitanja koje sebi postavljamo.

Ne tražiš broj u telefonu. Tražiš osobu. Ne bilo koga – nego onog pravog/pravu.

Ne onog ko ti kaže „biće bolje“ dok gleda na sat, već onog ko ostane i kad ne umeš da pričaš.

Ne onog ko pita „šta sad opet“, već onog ko prepozna tvoju tišinu kao krik.

Jer nije svako tvoja osoba.

Tvoja osoba sedi pored tebe dok ćutiš i ne traži objašnjenja.

Donosi lampu kad je mrak i ne beži kad si slab.

I možda je najvažnije da znaš ko si ti kad je nekome drugom teško.

Možda si baš ti nečiji oslonac. Nečiji mir. Nečiji poziv kad sve stane.

Biraj pažljivo. I čuvaj one koji ostaju.

Možda da sam gluplja.

Da ne gledam ispod površine.

Da ne osećam iza reči.

Da poverujem u ono što mi govore, a ne u ono što mi pokazuju.

Možda bi bilo lakše.

Manje pitanja, više tišine.

Ali ne bi bilo mene.

Jer ja vidim.

Čujem ono što nije izgovoreno.

Osetim kad nešto ne drži.

Ne glumim slepilo.

Ne gutam poluistine.

Ne pristajem na mrvice upakovane u lepe reči.

Moja jačina je moj usud.

Nosim je kao štit, kao trag, kao izbor.

I kad boli – biram je opet.

Jer neću da živim u tuđoj predstavi.

Biram svoj nemir.

Biram istinu.

Biram sebe.

– Sju

Moj najveći uspeh nije nešto što se vidi spolja.

Nije diploma na zidu, nije auto u dvorištu, niti broj godina rada.

Moj najveći uspeh je ona – moja ćerka.

Vaspitana da bude svoja, ali i nežna.

Obrazovana, ali sa dušom koja zna kad treba ćutati, a kad grliti.

Kulturna, pažljiva, brižna.

Danas je divna majka dvema devojčicama.

Supruga, tetka, unuka, ali pre svega – čovek.

Onaj pravi.

Kada je gledam, znam da se sve vredelo.

I trpljenje i strepnje i sve tišine koje sam gutala dok je rasla. Naše zajedničke borbe, osmesi, suze…. su nas samo ojačale. 

U njoj je ostalo ono najbolje od mene – i postalo još bolje. 🩷

U nekom trenutku prestaneš da tražiš objašnjenja.

Ne zato što si digla ruke, već zato što si porasla.

Ne analiziraš više ko je šta rekao, ni zašto nije uradio.

Ne vadiš rečenice iz razgovora, ne tražiš znakove gde ih nikad nije ni bilo.

Počneš da vidiš stvari jasno: neki ljudi jednostavno ne znaju šta da rade s tobom.

Jer ti si odluka, snaga, prisutnost.

A oni funkcionišu samo tamo gde se može nešto uzeti, prećutati, sakriti.

I onda shvatiš, nije tvoj zadatak da dešifruješ nečiji neuspeh.

Da budeš tumač njihovih neostvarenih potencijala.

Ti si tu da živiš, da rasteš, da voliš ali ne da popravljaš tuđe pukotine koje su izabrali da ne vide.

Mir dolazi kad shvatiš da ti nije potreban kraj, ni objašnjenje.

Dovoljno je što si otišla.

Dovoljno je što si sebe izabrala.

I to nije bekstvo.

To je sloboda.

Neke godine poželim da vratim.

Druge neka ostanu tamo gde su pale.

Jer nisu sve bile blage, ali sve su bile moje.

U nekima sam učila kroz osmeh.

U drugima kroz suze.

Sve su mi ostavile trag.

Neke kao sunce na koži,

neke kao rana što još zna da zapeče.

Taj večiti balans osmeh i bol

ide mi na živce, ali razumem ga.

Ne može drugačije.

Kako je Njegoš rekao:

Čaša žuči ište čašu meda.

Kad se pomešaju, lakše se progutaju.

Lakše se živi.

I pijem ja te svoje čaše,

godinu za godinom.

Neke sam iskapila do dna,

neke sam ostavila nedopijene,

ali svaka me naučila nečemu.

Naučile su me da ne bežim.

Da budem iskrena,

u svakoj emociji,

bila ona krhka, gorka ili nežna.

Jer jedino tada živim stvarno.

Problem nas jakih žena koje istovremeno osećaju duboko je – temperament. U meni ne postoji opcija „možda“.  Kad nešto naumim, to postaje cilj, ne san. Ne čekam inspiraciju, ne tražim dozvolu – učim, čitam, istražujem dok ne znam dovoljno da krenem. I kad krenem, idem do kraja.

Nisam jaka da bih dobijala aplauze. Nisam takva zbog očekivanja. Takva sam jer drugačije ne umem. To je moje prirodno stanje – koračam kroz svet kao da sam stvorena za borbu, jer i jesam.

I nije me sramota što osećam. Što volim, što se lomim i što ustajem. Moja snaga nije odsustvo emocije, već njeno prisustvo uprkos svemu.

Sju ❤️