Lagano pahulje pokrivaju krošnje drveća, boje zemlju u belo i stavljaju bele ogrtače gde požele.
Stajala je na terasi i gledala svetla velegrada kako ih sitne pahulje zasipaju. Mnogo toga je iza nje, mnogo godina zbog kojih je bilo dobro roditi se.
One tužne je rešila da zaboravi.
Prisetila se igre u školskom dvorištu, jednog Saše u petom osnovne i oguljenog kolena dok je učila da vozi bicikl sa ocem.
Lete tako godine i čini joj se da bi se vratila na tren u detinjstvo ali ne.
Neka tih lepih i nežnih sećanja zauvek u srcu.
Lomile su je mnoge životne oluje i neka su. Shvatila je da se samo borbom stiže do cilja.
I onda je odrasla upravo na toj terasi. Otplakala mnogo toga, nasmejala od srca, volela od srca.
U svaku njenu poru su utkane misli, odluke, želje, nadanja i uvek sa jednim pitanjem: Hoćemo li?
I dok stoji i posmatra sitne malene bele pahulje osmehuje se jer je jedan čovek iskreno voli.
Hoćemo li stajati na nekoj terasi i držati za ruke dok nam sede vlasi krase lice?
Hoćemo li se voleti kao da sutra ne postoji?
Hoćemo li pokazati našoj deci, mojoj i tvojoj, šta znači boriti se za ljubav?
Hoćemo li jesti iz jednog tanjira, piti iz iste čaše zauvek?
Hoćemo li uživati u mirisu ruža iza kuće?
Hoćemo li držati jedno drugo za ruke i uzimati poslednji dah?
Hoćemo li se voleti do kraja života?
Vetar joj lagano baca pahulje na lice i ona se povlači u topli dom.
Dosta je pitanja postavila, dosta je osmeha sakupila za ovaj dan.
U tom času jedan muški glas joj izgovara ime i pita: Hoćemo li?
Nasmejala se, stavila glavu na njegove grudi, polako podigla pogled i u tim očima pronašla SVE.
Naravno da hoćemo. ❤️
🦋 SuziSju 🦋 