Author Archives: Suzi

U svetu upoznavanja, mnogi veruju da muškarci vode igru. Da oni biraju, osvajaju, odlučuju. Ali istina je sasvim drugačija – žene su te koje drže sve konce u rukama.

Ne verujete? Evo zašto.

Kontrola je uvek kod žene.

Muškarci često misle da imaju inicijativu, ali igra počinje tek kada žena kaže „da“. Od prvog odgovora na poruku, pa do odluke o sledećem koraku, žena je ta koja postavlja pravila.

I to nije stvar dominacije, već svesnosti – ko ima moć donošenja odluka, taj vodi igru.

Faza igre je prirodna, ali ne traje zauvek.

Postoje periodi u životu kada žene žele da istražuju. Aplikacije za upoznavanje, kokteli, večere, upoznavanje različitih karaktera – sve to može biti uzbudljivo. Ali u jednom trenutku, dolazi do zasićenja.

Vreme postaje vrednije od pića sa nekim ko ne ispunjava osnovne kriterijume. Tada žena prestaje da igra tu igru, ne zato što ne može, već zato što više neće.

Pravila koja svaka žena treba da zna:

1. Ne dugujete nikome ništa – ni objašnjenje, ni vreme, ni energiju.
2. Vi birate – on može da pita, ali vi odlučujete.
3. Vaša energija je valuta – trošite je pametno.
4. Kriterijumi su vaša snaga – pismenost, kultura i inteligencija nisu luksuz, već minimum.

Prava moć je u NE.

Muškarci često misle da moć dolazi iz toga koliko žena žele. Istina? Moć je u broju muškaraca koje žena neće.

Prava snaga nije u osvajanju, već u selekciji.

Poruka za kraj: U svetu gde svi misle da igraju, pobednik je onaj ko zna pravila. A pravila su jasna – žena bira.

Sju 🌼

Znaš šta je čudno? Videla sam ga. Sedeo je par stolova dalje u istom kafiću gde i ja, a ja – ništa. Ni trn, ni leptir, ni ona knedla u grlu. Samo praznina. I jedan osećaj: žao mi ga je.

Ne zato što mi nedostaje, daleko od toga. Žao mi je kako izgleda, kako se ponaša, kako mu život stoji. Možda 10% njega i nije loše. Ali onih drugih 90%… e, to je manipulativno, narcisoidno, lenjo, razmaženo, neambiciozno. Dve godine sam pokušavala da živim na tih 10%, a vučem ostalih 90% kao teg.

I onda sam u martu rekla sebi: „Ne, ne, ne, hvala ti. Ne trebaš mi. I ne trebaju mi tih 10%.“ Jer ja ne radim na gubitku.

Morala sam da prođem kroz sve – da raskinem mnogo puta, da se iznerviram 100 puta, da naučim lekciju. I naučila sam: 10% nije dovoljno. Ja sam žena koja zna da računa. I dobro sam izračunala – zaslužujem mnogo više od tih 10%.

Trebam samo sebi opet. Sve ostalo je bonus.

Znam matematiku. To mi je struka. Samo sam je malo potisnula zbog luzera.

No more.

Sju 🦋

Davno, tog 13. juna 2013. godine, u naš dom je, pored Dore, ušla jedna mala, bela loptica koju niko nije želeo. Nismo ni mi u prvi mah. Sedeli smo i razmišljali satima, jer smo već imali kupljene karte za Švedsku. „Šta ćemo s njom? Gde će ona?“ – pitali smo se. A onda se desilo ono što se uvek desi kad život odluči umesto nas: zavoleli smo je na prvi pogled.

Tako vam to ide. Ponekad se kockice slože, a vi ni ne slutite. Ponekad vam se dogode stvari koje niste planirali i baš te stvari vas promene zauvek. Tako je ona, neplanirano, postala deo nas.

Ostavili smo je kod drugarice moje ćerke dok smo putovali, i od tog dana, priča između nje i Dore počela je da se piše. Ljubav. Igra. Dora je tada imala dve godine i bila je presmešna – bežala je od Lune, a Luna je trčala za njom, uporno, tvrdoglavo, kao da zna da će zauvek biti uz nju.

Danas, kad je gledam, ima 12 i po godina. Oči su joj već plave, njuškica siva, po telu starosne fleke. Različitih oblika, kao pečati vremena koje je provela s nama. Gledam je kako me čeka s istom onom ljubavlju s kojom me čekala i prvog dana. Gledam i znam koliko ona mene voli. Znam i koliko ja nju volim.

Namerno nikada nisam popunila onaj ugao sobe koji je iskopala kad joj je bilo dosadno, dok su majstori radili PVC prozore i stavljali gips. Nisam ga dotakla, niti ću ikada. Taj ugao je njen potpis, njena priča. Samo sam se nasmejala tada i rekla: „Ovo je uspomena koju ću čuvati dok sam živa.“

Tebi, moja Luna…

Hvala ti za sve. Hvala što si nas zavolela ovakve kakvi jesmo. Hvala što smo tebe zavoleli baš onakvu kakva si. Što si mnogo rano pokazala tu svoju majčinsku ljubav, iako si sama bila dete.

Tebi, moja Luna…

Hvala što si nas naučila da prihvatimo različitost. Da nije svaki pas isti. Da nisi ista kao Dora. Da sa tobom mora drugačije, polako, strpljivo. I da to nije mana, već dar.

Plašila si se svega kada si došla kod nas. Ljudi, pasa, zvukova. Plašila si se da jedeš. Plakala si kad jedeš, plakala kad piškiš, plakala kad neko prođe. Samo si uz Doricu bila srećna. A sada sam ti ja ceo svet. I ti si moj. To znaš.

Znaš ti i da se izgubiš ponekad. Da nestaneš. Da ti misli odu negde daleko, gde ih niko ne može dohvatiti. Vidim to u tvojim očima – pogled se zamuti, ostane prazan. Ipak, kroz sve to, jedna misao uvek ostaje: da me voliš.

I hvala ti, Luna, za to.

Hvala što si volela mene, Tamaru, i sve one koji su te voleli kako treba. Hvala što postojiš, takva kakva jesi. Nesavršena. Savršena za mene.

Volim te.

Tvoja Sju

Kažu da postoje dve kutije koje nosimo kroz život.

Na jednoj piše: „I ovo će proći.“

Na drugoj piše isto: „I ovo će proći.“

Prvu otvaraš kada ti je teško.

Kada ti se svet sruši, a ti stojiš na ruševinama svojih očekivanja.

Kad si prazna, razočarana, izdana.

Kad se pitaš kako si došla dovde i zašto si verovala toliko.

Pročitaš poruku i dišeš.

Jer znaš ni ova tuga nije večna. Proći će.

Ali postoji i druga kutija.

Otvoriš je kada ti je lepo.

Kad ti srce lupa od sreće, kad misliš: „Ovako zauvek.“

Kad su ti dani mekani kao proleće i mirišu na snove.

Pročitaš isto: „I ovo će proći.“

Jer ništa ne traje zauvek.

Ni tuga, ni sreća. Sve ima svoj rok, svoj smisao i svoj kraj.

I zato ove dve kutije nisu kazna, već podsetnik:

Da ne tugujemo predugo ali i da ne zaboravimo da živimo dok traje lepo.

Da ne dajemo dušu onome ko ne zna šta da radi s njom.

Da ne gradimo kuće na pesku iluzija.

Ja sam, recimo, dala sve.

I snagu, i vreme, i srce. Pomagala, podizala, gradila.

Spasila, trčala, obezbeđivala.

I ostala praznih ruku. Ne zato što sam bila glupa nego zato što sam bila čovek.

Ali evo, danas otvaram prvu kutiju i šapućem sebi:

„I ovo će proći.“

Jer hoće. Uvek prođe.

A kada mi opet bude lepo a hoće, jer život je takav otvoriću drugu kutiju i podsetiti se:

„Uživaj. Jer i ovo će proći.“

I to je možda jedina istina koju vredi nositi:

Sve se menja. I to je čar života.

Zato – živimo.

Sju 💚

Nemoj verovati rečenici “ja ne znam da procenim muškarce”. Znaš ti sve. Samo si nekad spremna da veruješ u ono dobro. A što se desi kad si dobra? S’ vremena na vreme dođe neko ko to pomeša s naivnošću. Ali nisi ti naivna. Samo si velika. A veliki ljudi često naiđu na male duše.

Sju 🩷

Nisam teška. Nisam čudna. Samo više ne želim da budem prijatelj s decom budućeg muškarca.

Imam svoje dete.

U prošloj vezi sam se trudila da budem bliska sa njegovim sinovima, da im budem podrška, oslonac, prijatelj…

Ali to jednostavno nije išlo.

Ne u tom slučaju.

Nisu naučeni, prvenstveno od majke, da poštuju svog oca a kada tu nema osnove, teško da može biti poštovanja ni prema bilo kome drugom.

I to nije moj teret.

To nije moj zadatak.

I sigurno nije moja budućnost.

Negde u dubini duše, sasvim tiho, znam svi vi mi koji smo prošli kroz razvod nosimo jedan nevidljiv ožiljak. I nismo nesposobni. Nismo slomljeni do kraja. Umemo da živimo sami, da se smejemo, da funkcionišemo. Umemo da vozimo noću i menjamo sijalice, da rešavamo kvarove i da donosimo teške odluke.

Ne znači da sam manje cela, samo sam drugačije cela. Kao kad ti neko slomi kost pa zaraste – tu si, funkcionišeš, čak i plešeš, ali znaš gde je puklo. I osećaš promenu kad dođe kiša.

Ali uprkos svemu, u meni postoji deo koji je nestao. Kao da je neko otišao sa ključem koji više ne postoji. Nema boli već, ponekada, preispitivanje ko je odustao prvi.

Nema mržnje. Nema ni želje da vratim nešto što je prošlo. Samo postojim ja – sa svim svojim delovima, i onim što su ostali, i onim što su nestali. I prihvatam da to jeste moje “cela”.

Samo sada, drugačije cela.

Kada ne primetite mnogo crvenih zastavica da li ste budala, naivna osoba ili ste se nadali da se neko može promeniti?
Ne može se matoro kljuse promeniti već samo zameniti.
I niste glupi već ste samo rešili da budete kolekcionar zastavica.
I onda je prekardašilo. Just like that.

Moj veliki problem je moj ponos.

I možda bi život bio lakši da se nekad pravim da ne vidim. Da ćutim. Da zažmurim, nasmejem se i klimnem glavom, kao da je sve u redu.

Ali ne ide.

Jer ja vidim.

Vidim ono što nije rečeno.

Vidim poglede koji beže.

Vidim praznine između reči.

Vidim laži u onome što pokušavaju da prodaju kao istinu.

I ne umem da se pravim glupa.

Zato što nisam.

Zato što sam predugo gradila sebe da bih sad glumila slepilo.

Zato što iza mog ponosa stoji mnogo više od tvrdoglavosti.

Stoji želja da budem bolja.

Jača. Mudrija. Svoja.

Zato me je teško napraviti budalom.

Nemoguće.

Ne zato što sam nepogrešiva, već zato što sam budala bila jednom.

I prepoznajem taj osećaj — on se pamti u kostima.

I ne ide dvaput na isto.

Moj ponos nije savršen.

Zna on da me prećera, da me udalji, da me zadrži korak dalje i kad bih možda mogla da oprostim.

Ali isto tako me je čuvao kad niko drugi nije.

Ponos mi je rekao: “Ne spuštaj se tamo gde si se već jednom podigla.”

Možda nekad platim cenu tog oklopa.

Možda ponekad ostanem sama.

Ali barem znam da sam ostala svoja.

I da, nekad bih volela da sam mekša.

Ali više volim što nisam nečija budala.

Sju 💚

Nema u meni više one potrebe da galopiram kroz život.

Ni da dokazujem, ni da objašnjavam.

Nema vike, nema trke – ali ima snage. One tihe, postojane.

One koja ustaje svakog jutra, namesti srce kao postelju i kaže:

„Hajde. Danas ćemo korak po korak.“

Jer snaga nije u onome što se vidi.

Snaga je kad znaš da nisi na dnu, iako si umorna.

Kad ne tražiš čuda, već da te ništa ne slomi.

Kad ne vičeš, ali se ne predaješ.

I dok svet traži velika dostignuća, ja tražim mir.

I disciplinu da budem svoja.

I veru u to da su male stvari – dovoljno.

Nekada sednem, duboko udahnem i pročitam ovu molitvu.

Ne zbog slabosti.

Već zato što mi je snaga draža kad je tiha.

Kao ova molitva.

„Ne tražim čuda ni velike stvari, Gospodine, već snagu za svaki dan. Poštedi me straha od ičega u životu. Ne daj mi ono što mislim da želim, već ono što mi je najpotrebnije. Nauči me umeću malih koraka.“

❤

“Mali Princ”

Ne treba mi čudo.

Treba mi da me ništa ne polomi.

I da ne zaboravim:

Snaga se ne pokazuje.

Snaga hoda. Svaki dan. U malim koracima.

Sju 🦋