Author Archives: Suzi

Oduvek sam volela petak. Još kao klinka, pa kasnije kao tinejdžerka. Ima nešto u tom smiraju dana, u obećanju vikenda koji dolazi. Petak miriše na predah, na tišinu posle buke. Volim ga.

Neću se umanjivati da te ne bih uplašila.

Neću ćutati da bi ti mogao da se čuješ.

Neću pristati na pola, kad znam da vredim ceo svet.

Moje “ne” je jasno. Moje “da” se ne daje olako.

Moja ljubav nije nagrada – ona je izbor, luksuz, sila.

Ako me hoćeš, moraš znati da držiš prostor za moju istinu.

Ako me tražiš, znaj da dolazim sa stavom, srcem i standardima.

Nisam ovde da ti budem tiho rame.

Ja sam ona koja hoda ispred, pored, i nikada iza.

Ja sam žena koja ne pristaje – nego bira.

I od danas, biram sebe. Svaki dan. Bez izvinjenja.

Moj put je popločan iskrenošću, toplinom, emocijama i upornošću. Ne pristajem na manje od onog što dajem. Ne merim ništa na kantaru, ali ne želim da vučem nikog za mrvicu emocija. Ako je cena da ostanem sama do kraja života, neka tako bude.

Mir prija duši, ali nemir pokreće. Neki čudan miks mira i nemira – pa ko duže izdrži.

Završila sam priču pre mesec dana. Nije bilo lako, ali bilo je nužno. I zato pišem ovo – ne kao savetnica za ljubav, nego kao žena koja je prošla kroz dovoljno toga da sada zna sledeće:

Ako želite da budete srećne u ljubavi, zapamtite ova osnovna pravila:

Razvedenog muškarca birajte samo ako zna da je razveden. Zvuči smešno? Nije. Postoje oni koji su se formalno razveli, ali emotivno još uvek sede za stolom sa bivšom. Takvog ne želite. Ako ga bivša i dalje vrti oko malog prsta – bežite. Tu više nemate mesta. Ona komanduje, on izvršava. Vi ste tu samo kao prijatna pauza između njenih prohteva.

Ne trudite se previše. Kad vidite da morate da dokazujete svoju vrednost – znajte da ste već u pogrešnoj priči. Ljubav nije ni takmičenje ni audicija. Ako se dopisuje sa drugim ženama – recite mu to, okrenite se i idite. Ništa nema da se “razjasni”, ništa “nije značilo”. Značilo je dovoljno da se sakrije..

Ako bivša dovodi je*ača dok on pazi dete, a on to naziva normalnim – shvatite da ste u haosu. I nije važno koliko je „divan otac“. To ne znači da će biti dobar partner. Zapravo, često se iza te titule krije njegova potpuna emocionalna konfuzija.

Najvažnije – cenite sebe. Kada shvatite da ste peta rupa na svirali, da ste tu kad svi drugi otkažu, da ga delite sa prošlošću – raskinite. Odmah. Bez drame, bez objašnjenja. Samo – kraj.

I na kraju:

Nikada ne birajte razvedenog muškarca koji ne zna da je razveden.

Jer gde god da krenete – sa vama će ići i njegova bivša. I ne, ne zato što mora zbog deteta. Nego zato što joj je ostavio ključ od svog emocionalnog stana. A vi ste samo podstanar. 🌹

Nisam naučila sve iz lakih trenutaka.

Mnogo toga sam naučila, i mnogo toga propustila.

Uvek sam bila ona koja zna da preseče kad oseti da nešto nije za nju. Nekad brza, temperamentna, impulsivna. Umem da odem bez buke, ali ne bez razmišljanja. Ne zato što moram — već zato što mogu.

Nakon šest godina, srela sam čoveka sa kojim sam nekada delila planove, tišinu i nesporazume. Otišli smo na večeru, ne da bismo nastavili, već da zatvorimo ono što je ostalo otvoreno.

Rekla sam mu: „Izvini što se tada nismo razumeli. Nismo bili dovoljno zreli, izgleda.“

A možda nismo ni bili spremni. Možda smo jednostavno bili pogrešni ljudi u pogrešno vreme — puni ponosa, prazni od strpljenja.

Danas ne tražim objašnjenja, ne bežim od tišine i ne dokazujem ništa.

Sad ne trčim za onim što nije moje i ne ljutim se na ono što me zaobiđe.

Jer shvatila sam — nije svaka priča za zauvek, ali svaka dođe kad treba da me nauči nešto o sebi.

I to mi je dovoljno. I to je moj mir. 🦋

Izabrala sam mir. I kada su bure u meni utihnule, prošlosti koje su me volele nežno su se vratile, ne da me uzdrmaju, već da me podsete da i tišina zna da voli. Da li zaslužujem sve to? Da. Jer srce koje bira mir, uvek pronađe put do svetlosti.

Ne znam da li je to bio san, mašta, ili samo misao koja se zadržala predugo na zatvorenim kapcima. Zvuk alarma me je presekao tačno u trenutku kad sam zakoračila u more. Nisam bila uplašena. Naprotiv, bilo je to ono mesto koje sam želela da posetim otkad znam za sebe, ali ga nikad nisam mogla naći budna.

I tako svake noći — drugi svet, druga pravila. Ponekad bi se probudila nasmejana, ponekad zbunjena, a nekada bih ostala u krevetu, zatvorenih očiju, pokušavajući da pronađem nastavak.

Jer ne sanja se uvek ono čega se plašimo.

Nekad sanjamo ono što nam nedostaje.

A nekad… sanjamo ono što bismo mogli postati.

Samo jednom sam ga sanjala.

Na malom brodu, usred nepoznatog mora, sedeo je moj otac — nasmejan, kakav je uvek bio. Bež majica, osmeh koji nikada ne bledi, i pet žena oko njega, nepoznate ali blage. Nije bilo tuge. Nije bilo pitanja, osim jednog:

‘Da li sam dobra, tata?’

Klimnuo je glavom, podigao palac i poslao poljubac.

Probudio me je mir, onaj tihi, što traje duže od sna.

I nije bilo sumnje.

Znam da sam dobra.

I to mi je ostalo u telu i kada sam otvorila oči.

Nisam zapisala san, nisam pričala, ali ga pamtim u bojama — bež majicu, plavetnilo mora, senke tih pet žena koje su bile tu samo da upotpune sliku.

Možda snovi ne dolaze da nam kažu budućnost. Možda samo dolaze kad nam je potrebno nešto što budnost ne ume da kaže naglas.

Tog dana nisam žurila. Nisam gasila alarm na prvi zvuk. Ostavila sam otvoren prozor, da vetar uđe dok pijem kapućino.

Nisam tražila smisao. Samo sam bila. Cela. Tiha. Svoja.

Jer neki snovi ne žele da ih tumačiš.

Neki samo žele da te zagrle i podsete:

Na ljubav.

Na mir.

Na tebe.

Još jednom sam poverovala u bajku i princa na belom konju. Nisam ja glupa žena, samo je deo mene želeo da veruje da tamo negde postoji srce koje bi kucalo za mene, uz mene. Ali od princa nije ostalo ništa osim senke. Ono što je nudio u izlogu nije postojalo u radnji samo lepa laž, dobro upakovana. Bio je vešt varalica, sakriven iza osmeha i poruka drugim ženama. Krijući telefon, skrivao je i sebe. Sve te crvene zastavice sam videla i rešila da ih ne vidim.

Ali sad više ne zatvaram oči. Sada dišem. Sama, ali mirna. Bez laži, bez sumnji, bez čekanja da se nešto što nikada nije bilo promeni. Otišao je, a ja sam ostala. I u toj tišini koju je ostavio za sobom, pronašla sam sebe. 🦋

Hrabrost je kada biram sebe, mir nad haosom, istinu nad prividom, tišinu nad praznom bukom. I to ne može svako. Delujem “hladno” a zapravo sam jasna samo onome ko stvarno vidi.
I kad naiđe taj neko — neće morati da me prepolovi da bi stala pored njega. Biće mesta za celu mene. 🦋

Vaspitana sam da verujem u ono malo dobrog u ljudima. Otac je umeo da kaže: Ćero, nisu baš svi loši, ima i nas sa dušom pa….

I tako bi.

Uvek ali uvek sam kretala od toga da se istinom lakše pliva, da će moja reč biti pravilo shvaćena, da će moja pomoć biti primećena. Ne da bi mi neko vratio isto već da shvati koga ima ispred ili pored sebe.

Medjutim godine nas isklešu različito.

I tu više nema ljutnje na roditelje.

Oni su nam svima dali krila (bar većina) a na nama je da ista nadogradimo i da budemo ponos za one koji su nas nosili u naručju i da budemo ponos onima koje mi nosimo. Koje smo nosili.

Do sada me instinkt nikada nije prevario i znala sam sa kim imam posla. Uvek.

A onda nakon mnogo tuge (Dorino uginuće na mojim rukama) i moje rešenosti da mi niko ne treba, nailazim na čoveka sasvim slučajno i poverujem mu da je dobar.

Ubrzo uvidjam da grešim ali idem dalje u nadi da će se promeniti. Nije.

Sve ono što sam od prvog dana znala sam govorila, probala da promenim ali uzalud.

I onda sam otupela.

Zgadio mi se.

Kada budem ljuta na sebe jer znakove pored puta ignorišem, ja se ućutim. Uradim restart. Lagano.

Vratim sebe u podrum zgrade na Onkologiji, ispred ordinacije snimanja gama kamerom, setim se jedne oniže žene i mene sa 29 godina. Strah, tuga, očaj. Same obe. Gledamo se i pitamo se šta nas unutra čeka.

Preživela.

Mnogo toga tog dana a i narednih.

Evo me sa, skoro 57 godina, kako sedim i gledam u sliku moje ćerke i dve unuke.

Imala je 6,5 godina kada sam mislila da neću ovo doživeti. Zna i ona to.

I zbog toga ne dam da me bilo ko pravi budalom. Da me bilo ko smatra glupačom.

Mnogo toga dozvolimo jer poverujemo.

Nema toga više.

Moj put je odavno zacrtan a ja sam pomalo skretala ne bih li našla nekog sa dušom.

Izgleda da sam se vrtela u krug i iznova upoznavala sebe.

I to je ok.