Author Archives: Suzi

Izabrala sam mir. I kada su bure u meni utihnule, prošlosti koje su me volele nežno su se vratile, ne da me uzdrmaju, već da me podsete da i tišina zna da voli. Da li zaslužujem sve to? Da. Jer srce koje bira mir, uvek pronađe put do svetlosti.

Ne znam da li je to bio san, mašta, ili samo misao koja se zadržala predugo na zatvorenim kapcima. Zvuk alarma me je presekao tačno u trenutku kad sam zakoračila u more. Nisam bila uplašena. Naprotiv, bilo je to ono mesto koje sam želela da posetim otkad znam za sebe, ali ga nikad nisam mogla naći budna.

I tako svake noći — drugi svet, druga pravila. Ponekad bi se probudila nasmejana, ponekad zbunjena, a nekada bih ostala u krevetu, zatvorenih očiju, pokušavajući da pronađem nastavak.

Jer ne sanja se uvek ono čega se plašimo.

Nekad sanjamo ono što nam nedostaje.

A nekad… sanjamo ono što bismo mogli postati.

Samo jednom sam ga sanjala.

Na malom brodu, usred nepoznatog mora, sedeo je moj otac — nasmejan, kakav je uvek bio. Bež majica, osmeh koji nikada ne bledi, i pet žena oko njega, nepoznate ali blage. Nije bilo tuge. Nije bilo pitanja, osim jednog:

‘Da li sam dobra, tata?’

Klimnuo je glavom, podigao palac i poslao poljubac.

Probudio me je mir, onaj tihi, što traje duže od sna.

I nije bilo sumnje.

Znam da sam dobra.

I to mi je ostalo u telu i kada sam otvorila oči.

Nisam zapisala san, nisam pričala, ali ga pamtim u bojama — bež majicu, plavetnilo mora, senke tih pet žena koje su bile tu samo da upotpune sliku.

Možda snovi ne dolaze da nam kažu budućnost. Možda samo dolaze kad nam je potrebno nešto što budnost ne ume da kaže naglas.

Tog dana nisam žurila. Nisam gasila alarm na prvi zvuk. Ostavila sam otvoren prozor, da vetar uđe dok pijem kapućino.

Nisam tražila smisao. Samo sam bila. Cela. Tiha. Svoja.

Jer neki snovi ne žele da ih tumačiš.

Neki samo žele da te zagrle i podsete:

Na ljubav.

Na mir.

Na tebe.

Još jednom sam poverovala u bajku i princa na belom konju. Nisam ja glupa žena, samo je deo mene želeo da veruje da tamo negde postoji srce koje bi kucalo za mene, uz mene. Ali od princa nije ostalo ništa osim senke. Ono što je nudio u izlogu nije postojalo u radnji samo lepa laž, dobro upakovana. Bio je vešt varalica, sakriven iza osmeha i poruka drugim ženama. Krijući telefon, skrivao je i sebe. Sve te crvene zastavice sam videla i rešila da ih ne vidim.

Ali sad više ne zatvaram oči. Sada dišem. Sama, ali mirna. Bez laži, bez sumnji, bez čekanja da se nešto što nikada nije bilo promeni. Otišao je, a ja sam ostala. I u toj tišini koju je ostavio za sobom, pronašla sam sebe. 🦋

Hrabrost je kada biram sebe, mir nad haosom, istinu nad prividom, tišinu nad praznom bukom. I to ne može svako. Delujem “hladno” a zapravo sam jasna samo onome ko stvarno vidi.
I kad naiđe taj neko — neće morati da me prepolovi da bi stala pored njega. Biće mesta za celu mene. 🦋

Vaspitana sam da verujem u ono malo dobrog u ljudima. Otac je umeo da kaže: Ćero, nisu baš svi loši, ima i nas sa dušom pa….

I tako bi.

Uvek ali uvek sam kretala od toga da se istinom lakše pliva, da će moja reč biti pravilo shvaćena, da će moja pomoć biti primećena. Ne da bi mi neko vratio isto već da shvati koga ima ispred ili pored sebe.

Medjutim godine nas isklešu različito.

I tu više nema ljutnje na roditelje.

Oni su nam svima dali krila (bar većina) a na nama je da ista nadogradimo i da budemo ponos za one koji su nas nosili u naručju i da budemo ponos onima koje mi nosimo. Koje smo nosili.

Do sada me instinkt nikada nije prevario i znala sam sa kim imam posla. Uvek.

A onda nakon mnogo tuge (Dorino uginuće na mojim rukama) i moje rešenosti da mi niko ne treba, nailazim na čoveka sasvim slučajno i poverujem mu da je dobar.

Ubrzo uvidjam da grešim ali idem dalje u nadi da će se promeniti. Nije.

Sve ono što sam od prvog dana znala sam govorila, probala da promenim ali uzalud.

I onda sam otupela.

Zgadio mi se.

Kada budem ljuta na sebe jer znakove pored puta ignorišem, ja se ućutim. Uradim restart. Lagano.

Vratim sebe u podrum zgrade na Onkologiji, ispred ordinacije snimanja gama kamerom, setim se jedne oniže žene i mene sa 29 godina. Strah, tuga, očaj. Same obe. Gledamo se i pitamo se šta nas unutra čeka.

Preživela.

Mnogo toga tog dana a i narednih.

Evo me sa, skoro 57 godina, kako sedim i gledam u sliku moje ćerke i dve unuke.

Imala je 6,5 godina kada sam mislila da neću ovo doživeti. Zna i ona to.

I zbog toga ne dam da me bilo ko pravi budalom. Da me bilo ko smatra glupačom.

Mnogo toga dozvolimo jer poverujemo.

Nema toga više.

Moj put je odavno zacrtan a ja sam pomalo skretala ne bih li našla nekog sa dušom.

Izgleda da sam se vrtela u krug i iznova upoznavala sebe.

I to je ok. 

Ne možeš u životu da meriš sve na kantar. Ne idu na njega emocije, ljubav, osmeh, suze… Ne merimo ko daje više u bilo kom odnosu jer…
Život je samo jedan i uživaj ma šta god da ti neko kaže.
Pravi kompromise i voli. O da, voli kao da sutra ne postoji. 🩷

Ne možete da naterate nekog da vas voli kako vi smatrate da zaslužujete. Da zaslužujem. Bez obzira koliko dajete, neće biti dovoljno. Svu datu ljubav i poštovanje dajte sebi na prvom mestu a onda nekome čije reči podupiru dela. Ponekada crvene zastavice kasno vidimo/vidite. 🚩

Trećeg novembra 1957. godine u 7 časova i 28 minuta po moskovskov vremenu, sa kosmodroma Bajkonur, Lajka je krenula na put bez povratka. U kabini u kojoj se nalazila bio je i poseban iluminator, kroz koji su članovi posade s vremena na vreme pratili njeno stanje i komunicirali sa njom. U momentu izlaska izvan Zemljine orbite, Lajkina kapsula se, kako je i bilo planirano, odvojila od raketnog nosača i otpočela istorijski let oko Zemlje.

U početku, sve je bilo u savršenom redu – Lajka je, kao prava vešta kosmonautkinja, mirno sedela i radoznalo pratila zvukove rakete. Za vreme prva tri kruga oko Zemlje, svi pokazatelji su bili perfektni, međutim, kada je Sputnjik-2 započeo svoj četvrti krug, sistem je prikazao grešku – problemi sa održavanjem vlažnosti u kabini u kojoj se nalazila Lajka. Temperatura je počela da se podiže jako brzo, a već na početku petog kruga oko Zemlje iznosila je 41 stepen Celzijus. Svima koji su sa Zemlje pratili Lajkinu misiju bilo je jasno da je u tom trenutku nastupila njena smrt.

„Znali smo da će umreti tokom leta, u to vreme nije bilo načina da je vratimo. Otišla sam da je posetim, zamolila je da nam oprosti i plakala sam dok sam je poslednji put mazila“, rekla je Adilija Kotovskaja, članica tima naučnika koji je pripremao Lajku za let u svemir.”

Iako se Lajkin let završio izuzetno tragično, misija je bila ispunjena – ona je bila dokaz da je boravak živih bića izvan Zemljine orbite moguć i tokom dužeg vrmenskog perioda. Danas se u sklopu Instituta vojne medicine u Moskvi nalazi i spomenik Lajki, koja je žrtvovala svoj život kako bi ljudima otvorila vrata kosmosa.

IZVINI LAJKA 💔

I ova odluka je bila na meni da je donesem kao i mnoge druge.

Presabrala sam u glavi sve i rekla sebi: Ma možeš ti to i treći put.

U želudcu osećaj mučnine, glava lagano puca i suze same idu.

Ne mogu sama da je nosim i tražim pomoć.

Lagano je uzima komšija i uvija u ćebence. Moj mozak radi 200 na sat.

Sedim pored nje na zadnjem sedištu auta i ljubim je. Ne reaguje skoro uopšte.

“Mazo, ja te volim znaš to? Ne bih te sada vozila ali moramo. Znaš, tamo negde, te čekaju Dora i Eli i mislim da ćeš najzad moći da hodaš kako treba i da pojedeš omiljene granule.

Jel ok crnka moja?”

Nisi imala snage da glavu podigneš.

Mazila sam te.

Ulazimo lagano u ordinaciju koja je puna ljudi.

Oni traže nešto drugo.

Opet te ljubim, mazim i każem ti da sam pored tebe uvek. 

Slepa si i ne vidiš me ali moju ruku osećaš na glavi, na telu.

Volim te Mazo moja. Baš te volim.

Nenametljiva si bila od prvog dana a htela sam da skačeš kao Dora i Luna ali te nisu idioti naučili.

Bežala si od zagrljaja, od penjanja u krevet ali sam bila uporna i uspela. 

Znaš da nije ova žena slabić.

Minuti su kao večnost. Otkucava mi u glavi jako svaka sekunda,  moje srce koje lupa.

Ali te držim čvrsto i mazim.

Rekla bih ti izvini ali bi onda bila sebična.

Skoro 10 godina si sa nama. Ne znam ti datum rodjenja ali ću ovaj datum pamtiti zauvek. 

Ljudi prolaze pored nas ali me baš briga što mi gledaju u suze koje liju niz obraze.

Evo i Tam te voli.

Ne čuješ je dok pita za tebe. Volimo te svi.

Suzana?

Molim.

Maza je sada na redu.

Da li ste spremni?

Valjda.

Ajmo debelice moja crna.

Nisam dala da ležiš na onom metalnom stolu. Stavila sam ti ćebence.

Doktor vrti glavom i kaže da nisi dobro i da te ova “luda” žena dovela baš kad treba.

Hoćemo li?

Ide prvo anestezija i onda kada zaspi lagano sve.

I ja sam te ljubila dok nisi zaspala.

Isekla deo tvoje dlake da uramim pored tvoje slike.

Disala i mirno.

A ja?

Otupela sam i samo te mazila.

Kaže čika u belom da li sam saglasna da nastavi.

Moram biti rekoh.

I tako….

Otišla si u 18:08.

Da je moja ljubav mogla da te spasi živela bi večno.

Trčkaraj Mazo slobodno sada.

Nema bolova više.

Nisi slepa više.

Nisi gluva.

Uzmi igračku od Dore i od Eli i uživajte.

Ako nešto znam 1000% je da ste sve tri bile voljene do granice mogućeg.

Zauvek tvoja Sju. ❤️

„Постоји једна врста туге која долази из сазнања превише, из виђења света онаквим какав он заиста јесте. То је туга од схватања да живот није велика авантура, већ низ малих, безначајних тренутака, да љубав није бајка, већ крхка, пролазна емоција, да срећа није трајно стање, већ редак, пролазни наговештај нечега чега се никада не можемо задржати. И у том схватању постоји дубока усамљеност, осећај одсечености од света, од других људи, од самог себе“.

Вирџинија Вулф