Author Archives: Suzi

Na svoj sedmi rođendan, devojčica će dobiti poseban ključ.

To neće biti običan ključ – njime se neće otvarati  vrata, već jedno nevidljivo blago.

Rekli su joj:

Kad nekome daš poklon, a taj neko nema, ključ se zasvetli.

I baš tog dana, ona će pokloniti nešto svoje drugom detetu.

U tom trenutku će ključ u njenom srcu zasijati najlepšom svetlošću onom koju ne možeš kupiti.

A tajna je jednostavna:

da bi otvorila vrata radosti, moraš prvo da je podeliš.

I od tada, svaki put kada bude učinila neko dobro delo, njen ključ će zasvetli još jače.

A znaš li ko je ta devojčica sa ključem?

To je moja unuka. 🌸✨

Sa godinama se sve menja. Postajemo stariji, zreliji ili bi bar trebalo da bude tako. I ne mogu ja sada, sa svojih 57, da mislim isto ono što sam možda mislila sa 47. Neke stvari su mi i tada bile jasne, ali danas su još jasnije.

Niko mi ne može prodati maglu – nije mogao ni onda, a ni sada. Želela sam upravo ovo što danas imam: mir, ljubav i sve ono što čini život vrednim. I znate šta? Radije bih ostala sama, nego bila s bilo kim. Bila sam sama i naučila da to nije strašno. Strašno je biti sa nekim, a osećati se usamljeno.

Zato mislite o tome. A ja? Ja danas uživam. I to mirno, dostojanstveno, onako kako sam zaslužila.

Dugo sam mislila da je svaka moja reč važna. Da ako popustim, gubim deo sebe jer ja sam inadžija, veliki. Volim da bude po mom i tačka. Napravim scenario u glavi i držim ga se kao da od njega zavisi ceo moj svet.

Ali onda sam shvatila nešto drugo, nije svaka borba vredna mog mira. Nije svaka sitnica vredna mog glasa, mog daha, mojih živaca. Ako se borim za sve, onda ništa nije posebno. Ako grizem na svaku reč, onda ne ostane snage za ono što je zaista važno.

Zato sam naučila da postoji OBLAK. Ta reč mi je postala spas. U taj oblak spakujem trideset posto onoga što me nervira kod ljudi, a posebno kod partnera. Sitnice, navike, doskočice koje bi nekad bile razlog da dignem zid i pokrenem rat. Sada ih pošaljem gore u oblak i pustim da vise tamo, daleko od mene.

Ostalih sedamdeset posto čuvam za sebe. To je moj mir. Moj prostor. Moj teren za koji sam se borila kao lavica i koji ne dam nikome. Jer šta vredi pobediti u svađi, a izgubiti sopstveni mir?

Ljudi sa strane umeju da pitaju: „Nije valjda da si opet tu gde jesi?“

A ja se samo nasmejem. Jer oni ne znaju. Oni ne vide sve što je bilo. Oni ne hodaju mojim putem, ne poznaju moje rane ni moje pobede. Samo ja znam koliko sam puta ustala, koliko puta pala, koliko puta nastavila dalje.

Zameram, naravno da zameram. I on to zna. Nema reč da kaže kada mu sve saspem u lice. Jer zna da pored sebe ima ženu koja ne odustaje. Ženu koja grize da bi uspela. Koja grabi, juri, pada, ali uvek ustaje.

I shvatila sam – popustiti ne znači izgubiti sebe. Naprotiv. Popustiti znači znati meru. Biti pametniji od trenutka. Sačuvati ono što je važnije od ega. Jer moje „ja“ nije u svakoj reči, već u tome da izaberem kada ću da ćutim, a kada da zagrmim.

Jako teško pustim suzu.

Mora nešto debelo da me izbaci iz koloseka.

Ljudi to retko uspeju. Životinje – uvek.

Ne mogu vam to objasniti. Ne mogu ni dočarati.

To je jače od mene. I oduvek je bilo. I biće.

Svi misle da sam hladna. Nepristupačna.

Čelična ledi.

Neko ko ne pokazuje emocije.

I možda jesam…

Ne pokazujem ih previše. Ne javno.

Nema potrebe.

Osim kad je u pitanju životinja.

Pas, mačka, konj, majmun, svinja bilo ko.

Tad suze same krenu. Bez pitanja. Bez kočnice.

Tad me svi vide kakva sam.

I tad, možda prvi put, shvate.

To sam ja.

To je Sju. 🩵

Imam istu frizerku preko dvadeset godina. Ona tačno zna kako se šiša moja kosa, kako mora da stoji, kako se namešta, šta volim, a šta ne volim. Jer ne može to kod blizanca da prođe “ja ću tebi da uradim nešto novo, biće ti super” no, no, no. Kod nas se zna red. Ona to zna.

Ali ona nije samo moja frizerka. Ona je moj prijatelj. Žena kojoj sam vozila psa na carski rez i vraćala ga kući. Žena kojoj mogu da kažem sve i kojoj sam rame kad god zatreba. I ona meni. Znamo jedna o drugoj ono što niko drugi ne zna. I to je ono što je čini posebnom.

Samohrana majka. Borac. Žena koja je sama podigla ćerku koja danas ima 19 godina, završila srednju, radila i sada želi da upiše višu školu. Brine se da li će imati za školarinu. A ja se pitam – kako neko sa toliko snage i dostojanstva još uvek ima dilemu da li može. Jer može. Sve može. Kad si takva majka i takav čovek.

Drago mi je što je poznajem. Što imam nekog ko mi nije ništa po krvi, a sve po srcu. I možda je to zapravo najvrednije što čovek može da ima – nekog takvog. Moja frizerka, drugarica, podrška.

I nek’ se zna – fajter je. A i dama. ❤️

Sju 🌹

Pa kako zašto? Zato što sam majstor samosabotaže i žena koja veruje u čuda. Kad vidim crvenu zastavicu, ja ne bežim – ja uzmem maramu i mašem joj nazad. Dobrodošla, zastavice, pravimo šator!

On se plaši bivše žene i sopstvene dece?

Divno! Ko ne voli muškarca koji ima fobiju od sopstvenog života? Prava romantika! Prvo sam mislila: „Ma, trenutno ludilo.”

Nije bilo trenutno. Bilo je doživotno.

Šta fali što ga bivša zove po deset puta dnevno? Što nam na moru śalje slike dece kao bebe?! Ili što ga hvata panika kad mu dete pošalje poruku? Pa to pokazuje „porodične vrednosti“, zar ne?

Ja sam mislila da su to čari kompleksnog čoveka. Ne, to su čari kukavice na baterije.

E sad, pitate se: „Zašto si raskidala 20 puta?“

Zato što sam optimista s diplomom iz „Magistra Gluposti“. Svaki put kad sam rekla „Gotovo je!“, moj mozak je šapnuo: „Možda se ovaj put probudio kao odrasla osoba.“ Nije. Jedina osoba koja se budila bila sam ja u paklu realnosti.

I znate šta me najviše omelo?

Moja pudla i mačka. Jer ako moje životinje odobre frajera, to je valjda znak da je ON TAJ. Ako ga voli pudla, šta ja znam, možda je to sudbina. Eto koliko sam racionalna.

Na kraju nisam ni raskinula zato što sam shvatila da ne valja.

Raskinula sam jer sam izgubila računicu. Nisam više znala da li je ovo 17. ili 20. put. Kad počneš da brojiš raskide kao dane u nedelji – vreme je da baciš peškir.

Pouka: Kad pas voli tvog frajera – super, pas ima ukusa. Ali ti gledaj zastavice. Jer ljubav možda pobeđuje sve, ali glupost i sarkazam su nerazdvojni par.

Sju 🦋

Znaš šta sam naučila? Da život ne čeka. Niti ja.

Nema popravljanja muškaraca. Nisam servis, ja sam autoput. Ako ne zna da vozi – neka uzme bicikl. Moj Audi nije za amatere.

Neću da mi bude dosadno. Hladno. Neemotivno. To me guši. Ako nema vatre i ako nema onog pogleda koji mi kaže „s tobom bih pravio haos“ – mrš u tri  lepe pm.

Nemam vremena za folirante, alkose i večne dečake koji „još nisu spremni“. Nisam ni ja spremna za glupost.

Hoću život. Hoću muziku, brzinu, svog psa i mačku, svoj mir i osmeh koji ne skidam. Hoću unuke koji mi trče po kući, a ne muškarca koji ne zna gde mu je leva ruka.

Neću biti ničija rezerva, ničija terapija, ničiji projekt „kako da postanem čovek“. To nije moj posao. Moj posao je da živim. I da vozim autoputem na 140 dok mi kosa leprša i srce lupa.

Ako se pojavi neko – dobro. Ako ne – još bolje. Jer ja ne molim, JA biram.

Vozi Sju, vozi. 

Jer na tvom autoputu nema mesta za budale.

Danas, dok sam šetala psa, naišla sam na grupu dečaka, 12-14 godina. Bezobrazni, bahati, voze bicikle i umalo da udare u mene. Nije prvi put. 

I zapitam se – šta sutra čeka moje unuke? Šta čeka sve naše ćerke i unuke?

Moja ćerka je imala sreće da pronađe dobrog čoveka. Ali hoće li i one?

Jer, da se ne lažemo, većina problema počinje kod kuće. Dečaci odrastaju kao „mamini sinovi“ kojima niko nije pokazao šta znači poštovanje, vaspitanje, odgovornost. A kasnije, te iste „mamine maze“ očekuju od žena da budu sluškinje.

Naravno, svaka čast roditeljima koji odgajaju svoje sinove i ćerke da budu ljudi, pravi ljude. Ali, budimo iskreni – Balkan još uvek gaji verovanje da je muško „bog i batina“, a žensko… sve ostalo.

Ne, nije tako.

Majke, učite svoje ćerke da budu dame, obrazovane, da imaju stav. Da znaju da kažu „hvala“, „izvini“, da znaju da zarade i da plate račun. Da znaju da kažu „da“, ali i „ne“.

Roditelji sinova, učite ih da budu ljudi. Da ne varaju. Da ne lažu. Da budu verni, dobri muževi, očevi i prijatelji. Da budu džentlmeni. Jer valjani ljudi stvaraju valjane porodice.

Imam ćerku. Ne bih je menjala za petoricu sinova.  Ona je sposobna, obrazovana, zna da voli, da poštuje, i da stoji iza onoga što jeste.

A vi, zapitajte se na koga će sutra naleteti vaše dete? Da li će umeti da prepozna vrednost? Ili bitangu?

Sve kreće od kuće. Od vas. Od nas. 

Sju 🦋

Znaš li koliko je teško biti jaka žena?

Svi misle da je to privilegija. Da je snaga nešto čime se treba ponositi, nešto što nosiš kao orden na grudima. A niko ne govori o težini tog ordena.

Mnogo je teško biti jaka žena u današnje vreme. Posebno kada si razvedena, kada nemaš nikoga pored sebe na koga možeš da se osloniš. Mi koje živimo same, mi nemamo luksuz da budemo slabe. Snaga nije naš izbor – ona je naša nužda.

Kad nemaš kome da kažeš: „Hajde ti, molim te“, ti kažeš sebi: „Hajde, možeš ti.“

Ti si ta koja ide kod majstora i sluša reči koje zvuče kao neki strani jezik, a klima glavom i pita da li je to najbolje rešenje. Ti si ta koja bira kola, obilazi salone, potpisuje papire, koja se vraća kući sama i prebrojava sve troškove u glavi. Ti si ta koja vozi samu sebe gde god treba.

Ti si ta koja sedi u čekaonici kod lekara, gleda u zatvorena vrata ordinacije i pomisli kako bi volela da neko sedi pored, da ti samo stisne ruku dok čekaš rezultate. Ali nema nikoga. I ponovo kažeš sebi: „Hajde, izdrži.“

Ti si ta koja ide na roditeljski, koja zove dete da proveri kako je, koja rešava račune, kvarove, popravke, selidbe. Ti si sve – vozač, majstor, psiholog, podrška, i sebi i drugima.

A život tu ne staje.

Kad sam mislila da sam izgurala najteže, naišlo je novo.

Godinama sam, zajedno sa majkom, negovala nepokretnog oca. Nisam brojala koliko puta sam mu pomogla, koliko puta sam menjala posteljinu i nosila ga (nekako zajedno sa majkom) na rukama kad više nije mogao sam. Danas brinem o toj istoj majci, koja je sada polupokretna. Učim se strpljenju koje boli, jer gledam nekog koga volim kako stari i slabi ispred mene. I opet sam ja ta koja mora sve da izdrži.

Ali znaš šta niko ne vidi?

Niko ne vidi koliko puta poželiš da ne moraš. Koliko puta bi dala sve za jedan trenutak oslonca. Za osećaj da neko brine o tebi, makar na tren. Za rečenicu „Ne brini, ja ću to.“

Niko ne vidi da snaga često znači usamljenost.

Da iza svake tvoje odluke, hrabrosti i sigurnosti stoji gomila neprospavanih noći i razgovora koje vodiš sama sa sobom.

Jer jaka žena nije ona koja uvek želi da bude jaka.

Jaka žena je ona koja nema izbora.

I znaš šta je najteže?

To što ljudi misle da nama ne treba ništa. Da smo same tražile ovo. Da nam pomoć nije potrebna. Da je nama lako. A nije. Nije lako kada danima ne znaš kako da se sastaviš od obaveza, kada nemaš s kim da podeliš strahove, kada te umor stigne i srce zatreperi od svega što guraš unutra.

Ali ti opet ustaješ. Svaki put. Sa osmehom, jer nemaš kome da pokažeš koliko te boli.

Ja sam jaka žena.

Ne zato što sam želela da budem.

Već zato što sam morala.

I možda ću uvek biti. Ali da znaš, nije lako.

Iza ove snage krije se more umora, suza i želja. I jedna tiha molitva – da makar jednom u životu ne moram da budem jaka.

Sju 💜

“Tokom povlačenja srpske vojske i naroda preko Albanije 1915. godine, kralj Petar I Karađorđević išao je pešice, rame uz rame sa svojim vojnicima i narodom. U ledenoj koloni, u snežnim gudurama, srela ga je seljanka iz Slovca, Makrena Spasojević. Njeno jedino dete, sin Marinko, izgubilo se u haosu povlačenja.

Slomljena od bola, Makrena je prišla kralju i zavetovala ga da pronađe njenog sina. Na rastanku mu je dala par vunenih čarapa, koje je isplela za Marinka.

Kralj je zavet ispunio, koliko je mogao: pronašao je Marinka, ali mrtvog, smrzlog u albanskim planinama.

Po povratku u Srbiju, kralj je poslao izaslanika da pronađe Makrenu i naložio da se na njenom grobu podigne spomenik sa natpisom:

„Ovaj spomenik podiže Petar Karađorđević Makreni Spasojević, koja leži ovde, i njenom sinu Marinku, koji se večnim snom smiri u gudurama Arbanije.“

Kralj je čuvao čarape kod uzglavlja, a pred smrt, 16. avgusta 1921. godine, tražio je da mu ih navuku na noge.

Makrenin dar i kraljev zavet ostali su zauvek zapisani kao jedna od najdirljivijih priča iz Velikog rata.”