Author Archives: Suzi

Moj najveći uspeh nije nešto što se vidi spolja.

Nije diploma na zidu, nije auto u dvorištu, niti broj godina rada.

Moj najveći uspeh je ona – moja ćerka.

Vaspitana da bude svoja, ali i nežna.

Obrazovana, ali sa dušom koja zna kad treba ćutati, a kad grliti.

Kulturna, pažljiva, brižna.

Danas je divna majka dvema devojčicama.

Supruga, tetka, unuka, ali pre svega – čovek.

Onaj pravi.

Kada je gledam, znam da se sve vredelo.

I trpljenje i strepnje i sve tišine koje sam gutala dok je rasla. Naše zajedničke borbe, osmesi, suze…. su nas samo ojačale. 

U njoj je ostalo ono najbolje od mene – i postalo još bolje. 🩷

U nekom trenutku prestaneš da tražiš objašnjenja.

Ne zato što si digla ruke, već zato što si porasla.

Ne analiziraš više ko je šta rekao, ni zašto nije uradio.

Ne vadiš rečenice iz razgovora, ne tražiš znakove gde ih nikad nije ni bilo.

Počneš da vidiš stvari jasno: neki ljudi jednostavno ne znaju šta da rade s tobom.

Jer ti si odluka, snaga, prisutnost.

A oni funkcionišu samo tamo gde se može nešto uzeti, prećutati, sakriti.

I onda shvatiš, nije tvoj zadatak da dešifruješ nečiji neuspeh.

Da budeš tumač njihovih neostvarenih potencijala.

Ti si tu da živiš, da rasteš, da voliš ali ne da popravljaš tuđe pukotine koje su izabrali da ne vide.

Mir dolazi kad shvatiš da ti nije potreban kraj, ni objašnjenje.

Dovoljno je što si otišla.

Dovoljno je što si sebe izabrala.

I to nije bekstvo.

To je sloboda.

Neke godine poželim da vratim.

Druge neka ostanu tamo gde su pale.

Jer nisu sve bile blage, ali sve su bile moje.

U nekima sam učila kroz osmeh.

U drugima kroz suze.

Sve su mi ostavile trag.

Neke kao sunce na koži,

neke kao rana što još zna da zapeče.

Taj večiti balans osmeh i bol

ide mi na živce, ali razumem ga.

Ne može drugačije.

Kako je Njegoš rekao:

Čaša žuči ište čašu meda.

Kad se pomešaju, lakše se progutaju.

Lakše se živi.

I pijem ja te svoje čaše,

godinu za godinom.

Neke sam iskapila do dna,

neke sam ostavila nedopijene,

ali svaka me naučila nečemu.

Naučile su me da ne bežim.

Da budem iskrena,

u svakoj emociji,

bila ona krhka, gorka ili nežna.

Jer jedino tada živim stvarno.

Problem nas jakih žena koje istovremeno osećaju duboko je – temperament. U meni ne postoji opcija „možda“.  Kad nešto naumim, to postaje cilj, ne san. Ne čekam inspiraciju, ne tražim dozvolu – učim, čitam, istražujem dok ne znam dovoljno da krenem. I kad krenem, idem do kraja.

Nisam jaka da bih dobijala aplauze. Nisam takva zbog očekivanja. Takva sam jer drugačije ne umem. To je moje prirodno stanje – koračam kroz svet kao da sam stvorena za borbu, jer i jesam.

I nije me sramota što osećam. Što volim, što se lomim i što ustajem. Moja snaga nije odsustvo emocije, već njeno prisustvo uprkos svemu.

Sju ❤️

Danas ne tražim više od života. Naučila sam da prepoznam sreću kad dođe. Neki su pored mene, neki daleko, ali svi su u mom srcu. Ljubav nas veže, jača i čuva.

Zamislila sam nekada kako bi izgledao moj idealni život  i danas ga živim. Ruke koje me grle, oči koje me vole, osmeh moje majke, ljubav ćerke i unuka, toplina koju donose moji ljubimci.

Vozim auto koji sam dugo želela. Sloboda ima zvuk motora i vetar u kosi.

Dovoljno. Više ne tražim.

Ne možemo očekivati da nas neko voli onako kako smo mi to u glavi naslikali. Ljubav često ne dolazi u formi bajke, ne nosi uvek cveće, niti govori velike reči. Ljubav je tih glas, nežan dodir, prisustvo kad se ne traži.

Ljubav je poljubac u čelo ujutru, tiho „dobro jutro“ kroz dodir. Ljubav je namešten krevet, kupljene omiljene bombone bez reči. Ljubav je kad neko ponudi da čuva moje ljubimce dok sam na putu, jer zna da mi znači. Ljubav je ruka na polici – samo da se ne udarim kad se okrenem. Ljubav je kada me ne zove, ali svakodnevno stavlja srce na moju objavu, kao znak da je tu, iako ga ne vidim.

Ljubav je i kad ubija bube, jer zna koliko ih se bojim, iako mu to nije posao. Ljubav je kada me pokrije a misli da sam zaspala, kada veruje da ne primećujem, a meni srce zapamti. Ljubav je u tišini, u strpljenju, u sitnicama koje niko drugi ne bi ni primetio.

Ljubav nas pokrene. Ne menja nas silom, ne traži da budemo neko drugi. Samo nas nežno gurne ka boljem, ka mirnijem, ka sebi. Ljubav ne mora da bude glasna. Dovoljno je da bude tu.

Oduvek sam bila tatina miljenica. Tatin sin. Tatina ćerka.

Naučio me je da sa svojih deset prstiju mogu sve. Da mi glava ne služi samo za šnalice u kosi, već za ideje, snove, borbu.

Nije mogao da mi priušti mnogo, ali mu to nikada nisam zamerila. Davao je sve što je imao i više. Sada to znam. Znala sam i tada.

Bio je onaj koji me čekao na terasi kad bih poslednjim autobusom išla kući.

Onaj koji je prvi pojeo moju loše ispečenu gibanicu.

Onaj koji mi je verovao. A ja ga nikada slagala nisam.

Kad god bih rekla da mogu – mogla sam. I uspehom sam to vraćala, u školi, u životu.

Bio je otac koji je sedeo sa mnom kod krojača, čekajući pantalone da bih mogla da idem na izlet kao đak prvak.

Bio je i ostao sve ono što jednog oca čini pravim.

Danas više nije sa nama. Dugo je bio prikovan za krevet i nije nas poznavao… ali njegove zelene oči bile su ogledalo mojih. I obrnuto.

I znam da je ponosan bio. Uvek.

Zato sam i grabila, želela da budem još bolja.

Ovih dana rešila sam da sebe iznenadim nečim važnim. Nečim što mi treba.

Znam da bi se nasmejao i rekao: “Bravo, ćero.”

Znam da bi bio ponosan.

Nedostaje mi.

Postoje večeri kad telo umorno traži san, a misli plešu kao da je proleće tek stiglo. Ne zbog nemira – već zato što si srećna. Onako tiho, mirno, celim bićem.

Sreća ponekad ne dolazi kao vatromet. Ne viče, ne traži aplauz. Samo tiho legne pored tebe kad zaspiš, umotana u zahvalnost, i dočeka te ujutru pre prvog gutljaja kafe.

To je ona sreća koja ne zavisi ni od koga, koja raste u tvom dvorištu. Ne dokazuje se. Ne takmiči. Samo jeste. I ti znaš – stigla si tamo gde ti duša konačno diše.

Sad – dišem.

Bez težine tuđih laži na grudima.

Bez pitanja „šta sam pogrešila“.

Bez potrebe da se dokazujem nekome ko nije umeo ni sebe da pronađe.

Sad – šetam mirno.

Znam da mogu sama, ali ne zaboravljam koliko sam želela dvoje.

Sad – volim.

Ne njega, ne nekog novog.

Već ovu sebe koja nije odustala,

koja se podigla, koja ume da izgori i opet bude svetlost.

Sad – živim.

Bez buke.

Bez straha.

Bez ustupaka za one

koji ne znaju šta znači biti tu.