Author Archives: Suzi

Nisam teška. Nisam čudna. Samo više ne želim da budem prijatelj s decom budućeg muškarca.

Imam svoje dete.

U prošloj vezi sam se trudila da budem bliska sa njegovim sinovima, da im budem podrška, oslonac, prijatelj…

Ali to jednostavno nije išlo.

Ne u tom slučaju.

Nisu naučeni, prvenstveno od majke, da poštuju svog oca a kada tu nema osnove, teško da može biti poštovanja ni prema bilo kome drugom.

I to nije moj teret.

To nije moj zadatak.

I sigurno nije moja budućnost.

Negde u dubini duše, sasvim tiho, znam svi vi mi koji smo prošli kroz razvod nosimo jedan nevidljiv ožiljak. I nismo nesposobni. Nismo slomljeni do kraja. Umemo da živimo sami, da se smejemo, da funkcionišemo. Umemo da vozimo noću i menjamo sijalice, da rešavamo kvarove i da donosimo teške odluke.

Ne znači da sam manje cela, samo sam drugačije cela. Kao kad ti neko slomi kost pa zaraste – tu si, funkcionišeš, čak i plešeš, ali znaš gde je puklo. I osećaš promenu kad dođe kiša.

Ali uprkos svemu, u meni postoji deo koji je nestao. Kao da je neko otišao sa ključem koji više ne postoji. Nema boli već, ponekada, preispitivanje ko je odustao prvi.

Nema mržnje. Nema ni želje da vratim nešto što je prošlo. Samo postojim ja – sa svim svojim delovima, i onim što su ostali, i onim što su nestali. I prihvatam da to jeste moje “cela”.

Samo sada, drugačije cela.

Kada ne primetite mnogo crvenih zastavica da li ste budala, naivna osoba ili ste se nadali da se neko može promeniti?
Ne može se matoro kljuse promeniti već samo zameniti.
I niste glupi već ste samo rešili da budete kolekcionar zastavica.
I onda je prekardašilo. Just like that.

Moj veliki problem je moj ponos.

I možda bi život bio lakši da se nekad pravim da ne vidim. Da ćutim. Da zažmurim, nasmejem se i klimnem glavom, kao da je sve u redu.

Ali ne ide.

Jer ja vidim.

Vidim ono što nije rečeno.

Vidim poglede koji beže.

Vidim praznine između reči.

Vidim laži u onome što pokušavaju da prodaju kao istinu.

I ne umem da se pravim glupa.

Zato što nisam.

Zato što sam predugo gradila sebe da bih sad glumila slepilo.

Zato što iza mog ponosa stoji mnogo više od tvrdoglavosti.

Stoji želja da budem bolja.

Jača. Mudrija. Svoja.

Zato me je teško napraviti budalom.

Nemoguće.

Ne zato što sam nepogrešiva, već zato što sam budala bila jednom.

I prepoznajem taj osećaj — on se pamti u kostima.

I ne ide dvaput na isto.

Moj ponos nije savršen.

Zna on da me prećera, da me udalji, da me zadrži korak dalje i kad bih možda mogla da oprostim.

Ali isto tako me je čuvao kad niko drugi nije.

Ponos mi je rekao: “Ne spuštaj se tamo gde si se već jednom podigla.”

Možda nekad platim cenu tog oklopa.

Možda ponekad ostanem sama.

Ali barem znam da sam ostala svoja.

I da, nekad bih volela da sam mekša.

Ali više volim što nisam nečija budala.

Sju 💚

Nema u meni više one potrebe da galopiram kroz život.

Ni da dokazujem, ni da objašnjavam.

Nema vike, nema trke – ali ima snage. One tihe, postojane.

One koja ustaje svakog jutra, namesti srce kao postelju i kaže:

„Hajde. Danas ćemo korak po korak.“

Jer snaga nije u onome što se vidi.

Snaga je kad znaš da nisi na dnu, iako si umorna.

Kad ne tražiš čuda, već da te ništa ne slomi.

Kad ne vičeš, ali se ne predaješ.

I dok svet traži velika dostignuća, ja tražim mir.

I disciplinu da budem svoja.

I veru u to da su male stvari – dovoljno.

Nekada sednem, duboko udahnem i pročitam ovu molitvu.

Ne zbog slabosti.

Već zato što mi je snaga draža kad je tiha.

Kao ova molitva.

„Ne tražim čuda ni velike stvari, Gospodine, već snagu za svaki dan. Poštedi me straha od ičega u životu. Ne daj mi ono što mislim da želim, već ono što mi je najpotrebnije. Nauči me umeću malih koraka.“

❤

“Mali Princ”

Ne treba mi čudo.

Treba mi da me ništa ne polomi.

I da ne zaboravim:

Snaga se ne pokazuje.

Snaga hoda. Svaki dan. U malim koracima.

Sju 🦋

Ti i ja – isti tim.

Tiha snaga, osmeh očima, dogovor pogledom.

Nismo imali bogatstvo u stvarima, ali jesmo u ljubavi.

Nismo imali sve, ali smo imali jedno drugo.

I to je bilo dovoljno.

I više nego dovoljno.

Tvoj glas mi fali.

Tvoj savet, čak i kad se ne bih složila.

Tvoja ruka na ramenu, kad je život udarao prejako.

Tvoj ponos u očima jer ti nikad nisi morao da kažeš da me voliš.

Znao si da ja već znam.

Jedanaest godina je prošlo.

I svake godine si tu – kad mi trebaš najviše.

U meni. U svemu što jesam.

Hvala ti.

Danas dok sam sedela sama ispred tvog groba suze su mi same tekle. I znam da bi me grdio i rekao: Ćero, nemo’ da se mlatiš sa to plakanje.

Prestala sam i rekla ti sve što mi je na duši. Znala sam da si me razumeo. 

Zauvek tvoj sin, kako si me zvao.

Sju

Ne odlazimo od ljudi da bismo im nešto dokazali. Niti zato da bismo ih naučili lekciju, ili ih naterali da shvate šta su izgubili.

Odlazimo kad mi naučimo. Kad prestanemo da tražimo tragove pažnje tamo gde ih više nema, kad shvatimo da su granice koje pomeramo zarad nečijeg prisustva – zapravo naše granice ljubavi prema sebi.

Odlazak nije osveta. Odlazak je priznanje: dosta je.

Mi biramo odsustvo umesto lomljenja. Tišinu umesto stalnog objašnjavanja. Prazan prostor umesto skučenosti u sopstvenoj koži.

To nije kukavičluk. To je hrabrost da ostaneš uz sebe, čak i kad svi drugi odu.

Jer pre prihvatamo nečije odsustvo nego pomeranje svojih granica zarad nečije pažnje.

Sju 🌼

Bila sam na ivici, mnogo puta.

I uvek sam se vraćala sebi.

Ponekad polako, ponekad u tišini, ali nikad prazna.

Ovog puta nisu mi lomili srce, nego granice.

I kad ti neko uzme ono što si dala iz čiste dobrote, pa vrati kao da si ništa nije to više tvoj poklon.

To je lekcija.

A kad neko pokuša da te gurne u svoj mrak, dok još imaš svetlo u očima ne pustiš ga.

Ne daš mu.

Ni deo sebe.

Ja nisam žena koja ostaje da spašava nekog ko tone i vuče sa sobom.

Ja sam ona koja zna kad je dosta.

Ne moraš da znaš sve što se desilo.

Dovoljno je da znaš da sam opet stajala tamo gde se mnogi sruše.

I nisam pala.

Ćutanje ne znači slabost. Nekad je to najglasniji oblik slobode.

Neke večeri sedneš i pitaš se a ko je tu stvarno?

Ne za kafu. Ne za slike. Nego kad ne možeš da dišeš. Kad te sve stigne.

Onda shvatiš: nije svako tvoja osoba.

Koga zoveš kada je teško?

To je jedno od najvažnijih pitanja koje sebi postavljamo.

Ne tražiš broj u telefonu. Tražiš osobu. Ne bilo koga – nego onog pravog/pravu.

Ne onog ko ti kaže „biće bolje“ dok gleda na sat, već onog ko ostane i kad ne umeš da pričaš.

Ne onog ko pita „šta sad opet“, već onog ko prepozna tvoju tišinu kao krik.

Jer nije svako tvoja osoba.

Tvoja osoba sedi pored tebe dok ćutiš i ne traži objašnjenja.

Donosi lampu kad je mrak i ne beži kad si slab.

I možda je najvažnije da znaš ko si ti kad je nekome drugom teško.

Možda si baš ti nečiji oslonac. Nečiji mir. Nečiji poziv kad sve stane.

Biraj pažljivo. I čuvaj one koji ostaju.

Možda da sam gluplja.

Da ne gledam ispod površine.

Da ne osećam iza reči.

Da poverujem u ono što mi govore, a ne u ono što mi pokazuju.

Možda bi bilo lakše.

Manje pitanja, više tišine.

Ali ne bi bilo mene.

Jer ja vidim.

Čujem ono što nije izgovoreno.

Osetim kad nešto ne drži.

Ne glumim slepilo.

Ne gutam poluistine.

Ne pristajem na mrvice upakovane u lepe reči.

Moja jačina je moj usud.

Nosim je kao štit, kao trag, kao izbor.

I kad boli – biram je opet.

Jer neću da živim u tuđoj predstavi.

Biram svoj nemir.

Biram istinu.

Biram sebe.

– Sju