Volim da maštam. Odlutam tako ponekad u mesta gde nisam bila ili zamislim sebe na obali mora, na vrhu planine, na obali jezera. I ne radim ništa, bacam kamenčiće, mazim svoje pse i ćutim. Upijam zrak Sunca, osmehnem se ptici dok leti.
Poželim da sam na njenom mestu i da pogledam svet raširenih krila. Da uživam u vetru koji me nosi.
A onda ustanem i potrčim dok me moje dve drugarice na četiri noge verno prate.
Maštala sam kao klinka o troje dece, o kući i psu ali…
Lagano sam precrtavala i docrtavala. Danas, sa 53 godine, sam pustila da me vodi život. Ne mogu da utičem na dosta toga ali mogu da biram da budem srećna ili tužna.
Ono na šta mogu da utičem su ljudi koje puštam u svoj svet. Njih je malo ali taman za dušu.
Ostale precrtam, ponekad grubo, ponekad fino ali je bitno da ne trpim nikoga jer ne moram. 🌹
Danas sam sebe zamislila kod komšinice Ruže koja je volela da dodjem i prošetam sa njom po dvorištu. Imala sam 7 godina i uvek me privlačio miris kolača sa višnjama. Moja majka nije imala vremena da pravi ali je zato teta Ruža uživala u tome.
Sećam se metalne kapije i reda raznih boja ruža, dok ne dodjem do verande. A tamo stakleni bokal sa sokom od višnje i dve prevrnute čaše. Kad god sam imala vremena samo odem do nje. Nije mi bilo teško da slušam o cveću, o ćerki koja ne dolazi, o mužu koji više nije živ.
Umela je ponekad da mi kaže: Mnogo si bre nemirna i pričaš kao navijena… ali me je volela. I onda sipanje soka iz bokala i parče kolača koje je uvek ukrasila šećerom u prahu.
U kuću sam retko ulazila jer je veranda bila divna.
Ne znam koliko puta mi je ispričala priču o ružama ali sam je uvek uredno saslušala. I najviše je volela šarene pa mi ih je uvek davala po tri da odnesem majci.
Jednog dana je otac rekao sa osmehom da smo dobili stan i da je vreme da odemo.
Umesto da se radujem ja sam plakala. Prvo jer neću videti teta Ružu, njen bokal i kolač. Što neću više slušati priče koje su njoj, sada shvatam, značile sve.
Napravila mi je i malu ljuljašku od debelog kanapa i stavila ćebe da me ne žulja dok sedim.
Na današnji dan, 26.10. davne 1936. godine rodjen je moj otac. Kako je on znao da kaže, bio je najlepša beba u porodilištu, a rodjen je ispod drveta u placu pored kuće.
Teško je živeo, bio je peto dete svojih roditelja, ali je bio srećan i pored svega.
Sećam se kako je pričao o svom probušenom uvetu, o danima kada je išao (kao i većina u to vreme) bez gaća u nekoj kučinjavoj haljinici jer se nije imalo. O proji na vodi koju posle toga nikada više nije hteo da proba 😞
Rano je ostao bez oca, rodjeni brat mu je poginuo, za vreme Drugog svetskog rata, sa 19 godina, a baba je ostala sama sa četvoro dece.
Ali i pored svega ostao je vedrog duha, uvek spreman za šalu i smeh. Čovek sa najlepšim zelenim očima.
Tam i ja se nadamo da je zaista, negde gore, konačno srećan kao zdrav čovek.
Danas, 26.10. bi napunio 85 godina da je ovde sa nama 😢
Ne želim da skidam zvezde sa neba drugima da bi me udostojili svojim prisustvom. Ako je cena samoća, prihvatam i teram dalje. Takva samoća je uvek bolja od večite potrage da ne budemo sami.
Koliko je ljudi usamljeno a niko neće da popusti. Šta je to? Pa reprize nema, život je jedan. Čega se bojite? Zar samoća nije veći strah od zagrljaja? Zar poljubac nije bolji od bilo čega? Opekli smo se svi ali popustite malo. ⭐️🌹
Ništa u životu ne tražim. Puštam da me nosi dan. Pa kako me ponese. Ponekad ustanem a srce jako lupa kao da negde žurim. A ne žurim. Ostala je navika da spremim doručak i pozovem Tam bar tri puta za školu, da dam pare za užinu ako nisam. I pitam se ponekad odakle mi ove godine. Sve mi se čini da sam mogla još toga da uradim, da obidjem, da vidim. I budem tako neko jutra besna jer sve ono što sam želela nisam uradila. A onda se okrenem, vidim koliko mi je ćerka velika, koliko je unuka porasla i nasmešim se. Dok dišem uvek će mi nedostajati neka mrvica❤️
Taj covek nikada nije odustao od mene. Znala sam, prolazi ponoć i sa nestrpljenjem zagledana u telefon ocekujem ono malo pisance sa njegovim imenom na ekranu.
Svaka noć, ista poruka, sve jača emocija – „Poželeo sam te i noćas, čisto da znaš.“
Pravila sam se hladna, nedostižna, ponosita.
Želela sam videti da li je nekome na ovom svetu zaista istinski do mene stalo, da li i ja ljubav nakon svega zaslužujem, bar ono malo, nakon svega, bilo bi mi dovoljno. Ludela sam za njom. Tražila je u filmovima, serijama, kojekavim knjigama, citatima. Tražila je u njemu ali sem izgovora i bola dobila ništa nisam. Dobro, jesam, lekciju, koja mi je danas zlata vredna, lekciju koju stavljam ispred svega. On se pojavio slučajno. Kao kiša u sred leta, kao da ga je Bog poslao da ispravlja tudje greške. Iz njega ljubav govori a ja se plašim da se predam i ako sam ubedjena da sa njim ne može da se meri ni jedan. Nisam upoznala sličnog njemu. Toliko je drugaciji od danasnjeg sveta bio. Nekom čudnom, neiskvarenom dušom je ovom zemljom hodao. Mesecima mi piše, nikad priznala njemu nisam ali svako veče tako zna da ulepša. Lepše sanjam, kao kornjača iz onog dosadnog oklopa konačno izašla. Sećam se, jedne večeri, par minuta pre ponoći rešila da ga prekinem agoniju izmedju nas dvoje. Da ovaj gard spustim, nečemu lepom da se predam. Poslala sam mu: „Poželi me i noćas. Jednom ću ti se desiti. Obećavam.“ Na odgovor gotovo da sam par sekundi čekala – „Znam ja to. Ali ti ne znaš koliko bi nam ove noći zahvalne bile da imaju nas. Dve budale koje se ne plaše da vole. Dve budale koje slične na svetu ne postoje.“
Razmišljam danas, dok vozim što nije baš preporučljivo, o tome koliko i zašto volim životinje i kroz glavu mi prodjoše slike mene, kao malog deteta, u selu.
A ono….milina 🙂
Psi, mačke, krave, tele, svinje, prasići, kokoške, pilići, guske, zečevi i naravno petao 🙂
I sve smo ih hranili, mazili, voleli, bili puni buva zajedno sa njima 🙂
Sahranjivali smo uginule mačke, hranili prasiće na cuclu (brat i ja), grdili dedu kad je hteo da presudi prasetu i eto tako….
Proleteše mi 53 godine u pet minuta vožnje pa mi bi neka tuga…
.jer ima toga još a kratka mi bila relacija 🙂
Obožavam selo Katun i sve što mi je pružilo, kao detetu, i što sam pokazala Tamari kako od cveta muškatle može da napravi sok za lutke 🙂
A šta da kažem od onog što već nisam. Kako da ne mislim o tim danima kada mi barem jednom nedeljno protrčiš kroz misli.
Sećam se tvojih poruka i ponekad budem ljuta na sebe jer smo pisali dugo, možda predugo dok se nismo videli.
Ti si pisao a ja čitala i odmahivala rukom. Gde ću sa tobom? Mladji si od mene. Koči… koči ženo draga. Naljutila sam te znam ali si imao strpljenja. Rekao si da u Ušću prave divnu kafu sa cimetom a ja osetila lupanje srca pri pomisli na istu.
Šta ću ja tebi? Šta ćeš ti meni?
Nisam ti verovala ali je vreme pokazalo da sam pogrešila.
Gledam u telefon, tražim tvoj broj i okrećem. Vidno zbunjen pitaš: Da li si najzad smogla snage za ovo? Rekoh jesam. Ajmo večeras na kafu. Onu što je nudiš mesec dana. Hajde🌹
Budu u 20 h u prizemlju.
I bila sam. Ruke hladne, obukla haljinu i razmišljam da li sam ispravno postupila. Dolaziš i ti. Osmehuješ se, pružaš mi ruku i kažem: Namuči ti mene lepa ženo. Vidiš da sam ok? Klimnem glavom i krenemo. Moja ruka u njegovoj a osećam da mu se znoje dlanovi.
Popili kafu sa cimetom. Pogledali se u oči. Popričali kao da se znamo godinama. Od tog dana ušli u divnu vezu. Bila sam toliko zbunjena na početku ali te nije mrzelo da me lagano upoznaješ i da imaš strpljenje za sva moja pitanja i hirove.
Dupla škoprija. Pisala sam o tebi u opet ću. Naučio si me kako muškarac može da voli. Kako može da bude vaspitan, kulturan, emotivan i strastven.
Nisam ništa očekivala a dobila sam mnogo. I poljubac u čelo, ruke na obrazima, pogled u oči. Dodir tih ruku koje su me razmazile. Poklone koje nisam tražila, sitnice kojima si mi pokazao da ti značim.
Namerno neću pisati o prekidu jer je i on bio lep iako tužan. Razumeće samo oni koji su “pustili” da drago biće ode da bi mu/joj bilo lakše. Ljubav nije prestala tada. Uvek će postojati kao nešto vredno pomena.
Da li sam pogrešila? Nikada!
Pogrešila bih da nisam upoznala dva modro plava oka.
Pogrešila bih da nisam popila kafu sa cimetom.
Pogrešila bih da nisam okrenula broj.
Nisam pogrešila što ćeš zauvek biti neko ko me je voleo ovakvu kakva jesam – savršeno nesavršenu.
Vreme je kad sam kao mala sa svojim dedom, pred seoski vašar Prokopovdan, volela da idem u nabavku u zadrugu.
Eh, kako su to bila lepa vremena ljudi moji.
I od svih unučića ja sam se gurala da pomognem.
Toliko sam mu bila dosadna da je samo odmahivao rukom
dok je uzimao gajbice praznih flaša i stavljao u ona metalna kolica sa jednim točkom.
Uvek je govorio: Vi Beogradjani ccccc….
A do zadruge (prodavnice jel) sam ga toliko zapitkivala šta će da mi kupi.
Neopisiva radost je bila ulazak u zadrugu.
Kupili bismo sve što je trebalo i obavezno sokić na slamčicu i čokoladicu i one cigareta žvake.
Onda povratak kući i pakovanje pića u podrum ispod kuće.
Naravno da nisam prestajala da pričam i obavezno sam morala da popijem flašicu žutog soka.
Moj deda Lala nas je 21.07. svake godine okupio na terasi i svakom unuku dao malo para.
Iako je glumio da je srca kamenog bio je jedna dobra duša, jedan vredan čovek pun ljubavi.
A tek kad mi je baka preminula videla sam koliko je voleo.
I nije tačno da vreme leči sve, možda samo umanji količinu tuge jer sam sad, sa ovoliko godina, svesna da sam u toj zadruzi, u tom podrumu i na toj terasi bila tako bezbrižna.
🦋 SuziSju 🦋 