Author Archives: Suzi

Ništa u životu ne tražim. Puštam da me nosi dan. Pa kako me ponese. Ponekad ustanem a srce jako lupa kao da negde žurim. A ne žurim. Ostala je navika da spremim doručak i pozovem Tam bar tri puta za školu, da dam pare za užinu ako nisam. I pitam se ponekad odakle mi ove godine. Sve mi se čini da sam mogla još toga da uradim, da obidjem, da vidim. I budem tako neko jutra besna jer sve ono što sam želela nisam uradila. A onda se okrenem, vidim koliko mi je ćerka velika, koliko je unuka porasla i nasmešim se. Dok dišem uvek će mi nedostajati neka mrvica❤️

Taj covek nikada nije odustao od mene. Znala sam, prolazi ponoć i sa nestrpljenjem zagledana u telefon ocekujem ono malo pisance sa njegovim imenom na ekranu.

Svaka noć, ista poruka, sve jača emocija – „Poželeo sam te i noćas, čisto da znaš.“

Pravila sam se hladna, nedostižna, ponosita.

Želela sam videti da li je nekome na ovom svetu zaista istinski do mene stalo, da li i ja ljubav nakon svega zaslužujem, bar ono malo, nakon svega, bilo bi mi dovoljno. Ludela sam za njom. Tražila je u filmovima, serijama, kojekavim knjigama, citatima. Tražila je u njemu ali sem izgovora i bola dobila ništa nisam. Dobro, jesam, lekciju, koja mi je danas zlata vredna, lekciju koju stavljam ispred svega. On se pojavio slučajno. Kao kiša u sred leta, kao da ga je Bog poslao da ispravlja tudje greške. Iz njega ljubav govori a ja se plašim da se predam i ako sam ubedjena da sa njim ne može da se meri ni jedan. Nisam upoznala sličnog njemu. Toliko je drugaciji od danasnjeg sveta bio. Nekom čudnom, neiskvarenom dušom je ovom zemljom hodao. Mesecima mi piše, nikad priznala njemu nisam ali svako veče tako zna da ulepša. Lepše sanjam, kao kornjača iz onog dosadnog oklopa konačno izašla. Sećam se, jedne večeri, par minuta pre ponoći rešila da ga prekinem agoniju izmedju nas dvoje. Da ovaj gard spustim, nečemu lepom da se predam. Poslala sam mu: „Poželi me i noćas. Jednom ću ti se desiti. Obećavam.“ Na odgovor gotovo da sam par sekundi čekala – „Znam ja to. Ali ti ne znaš koliko bi nam ove noći zahvalne bile da imaju nas. Dve budale koje se ne plaše da vole. Dve budale koje slične na svetu ne postoje.“

Maksimilijan S.

#putujucipisac

Razmišljam danas, dok vozim što nije baš preporučljivo, o tome koliko i zašto volim životinje i kroz glavu mi prodjoše slike mene, kao malog deteta, u selu.

A ono….milina 🙂

Psi, mačke, krave, tele, svinje, prasići, kokoške, pilići, guske, zečevi i naravno petao 🙂

I sve smo ih hranili, mazili, voleli, bili puni buva zajedno sa njima 🙂

Sahranjivali smo uginule mačke, hranili prasiće na cuclu (brat i ja), grdili dedu kad je hteo da presudi prasetu i eto tako….

Proleteše mi 53 godine u pet minuta vožnje pa mi bi neka tuga…

.jer ima toga još a kratka mi bila relacija 🙂

Obožavam selo Katun i sve što mi je pružilo, kao detetu, i što sam pokazala Tamari kako od cveta muškatle može da napravi sok za lutke 🙂

Toliko za danas :* ❤️

A šta da kažem od onog što već nisam. Kako da ne mislim o tim danima kada mi barem jednom nedeljno protrčiš kroz misli.

Sećam se tvojih poruka i ponekad budem ljuta na sebe jer smo pisali dugo, možda predugo dok se nismo videli.

Ti si pisao a ja čitala i odmahivala rukom. Gde ću sa tobom? Mladji si od mene. Koči… koči ženo draga. Naljutila sam te znam ali si imao strpljenja. Rekao si da u Ušću prave divnu kafu sa cimetom a ja osetila lupanje srca pri pomisli na istu.

Šta ću ja tebi? Šta ćeš ti meni?

Nisam ti verovala ali je vreme pokazalo da sam pogrešila.

Gledam u telefon, tražim tvoj broj i okrećem. Vidno zbunjen pitaš: Da li si najzad smogla snage za ovo? Rekoh jesam. Ajmo večeras na kafu. Onu što je nudiš mesec dana. Hajde🌹

Budu u 20 h u prizemlju.

I bila sam. Ruke hladne, obukla haljinu i razmišljam da li sam ispravno postupila. Dolaziš i ti. Osmehuješ se, pružaš mi ruku i kažem: Namuči ti mene lepa ženo. Vidiš da sam ok? Klimnem glavom i krenemo. Moja ruka u njegovoj a osećam da mu se znoje dlanovi.

Popili kafu sa cimetom. Pogledali se u oči. Popričali kao da se znamo godinama. Od tog dana ušli u divnu vezu. Bila sam toliko zbunjena na početku ali te nije mrzelo da me lagano upoznaješ i da imaš strpljenje za sva moja pitanja i hirove.

Dupla škoprija. Pisala sam o tebi u opet ću. Naučio si me kako muškarac može da voli. Kako može da bude vaspitan, kulturan, emotivan i strastven.

Nisam ništa očekivala a dobila sam mnogo. I poljubac u čelo, ruke na obrazima, pogled u oči. Dodir tih ruku koje su me razmazile. Poklone koje nisam tražila, sitnice kojima si mi pokazao da ti značim.

Namerno neću pisati o prekidu jer je i on bio lep iako tužan. Razumeće samo oni koji su “pustili” da drago biće ode da bi mu/joj bilo lakše. Ljubav nije prestala tada. Uvek će postojati kao nešto vredno pomena.

Da li sam pogrešila? Nikada!

Pogrešila bih da nisam upoznala dva modro plava oka.

Pogrešila bih da nisam popila kafu sa cimetom.

Pogrešila bih da nisam okrenula broj.

Nisam pogrešila što ćeš zauvek biti neko ko me je voleo ovakvu kakva jesam – savršeno nesavršenu.

Vreme je kad sam kao mala sa svojim dedom, pred seoski vašar Prokopovdan, volela da idem u nabavku u zadrugu.

Eh, kako su to bila lepa vremena ljudi moji.

I od svih unučića ja sam se gurala da pomognem.

Toliko sam mu bila dosadna da je samo odmahivao rukom

dok je uzimao gajbice praznih flaša i stavljao u ona metalna kolica sa jednim točkom.

Uvek je govorio: Vi Beogradjani ccccc….

A do zadruge (prodavnice jel) sam ga toliko zapitkivala šta će da mi kupi.

Neopisiva radost je bila ulazak u zadrugu.

Kupili bismo sve što je trebalo i obavezno sokić na slamčicu i čokoladicu i one cigareta žvake.

Onda povratak kući i pakovanje pića u podrum ispod kuće.

Naravno da nisam prestajala da pričam i obavezno sam morala da popijem flašicu žutog soka.

Moj deda Lala nas je 21.07. svake godine okupio na terasi i svakom unuku dao malo para.

Iako je glumio da je srca kamenog bio je jedna dobra duša, jedan vredan čovek pun ljubavi.

A tek kad mi je baka preminula videla sam koliko je voleo.

I nije tačno da vreme leči sve, možda samo umanji količinu tuge jer sam sad, sa ovoliko godina, svesna da sam u toj zadruzi, u tom podrumu i na toj terasi bila tako bezbrižna.

Za mog deda Lalu 💙

Jutros u košari, gde sja, šuška

Niz rogoza žućkastih i krutih,

Sedmoro je oštenila kučka,

Sedmoro je oštenila žutih.

Do u sumrak grlila ih nežno

I lizala niz dlaku što rudi,

I slivo se mlak sok neizbežno,

Iz tih toplih materinskih grudi.

A uveče, kad živina juri,

Da zauzme motke, il prut jak,

Izišo je tad domaćin tmuri,

I svu štenad potrpo u džak.

A ona je za tragom trčala,

Stizala ga, kao kad uhode,

I dugo je, dugo je drhtala

Nezamrzla površina vode.

Pri povratku, vukuć se po tmini, I ližući znoj s bedara lenih,

Mesec joj se nad izbom učini,

Kao jedno od kučića njenih.

Zurila je u svod plavi, glatki,

Zavijala bolno za svojima,

A mesec se kotrljao tanki,

I skrio se za hum u poljima.

Nemo, ko od milosti il sreće,

Kad joj bace kamičak niz breg, Pale su i njene oči pseće,

Kao zlatni sjaj zvezda, u sneg.

Sergej Jesenjin 🦋

Postoje trenuci u zivotu kada vam bude drago što upoznate neke ljude, što osete potrebu da potpunom neznancu otvore dušu. Otišla sam do veterinara po neki lek i dok sam čekala ulazi stariji bračni par u pratnji mladje žena. Deka drži u naručju malenog psa.

Gleda me devojka i kaže: Našli su je pre dva dana ali joj danas nije dobro. Okrećem se ka baki a ona me pogleda i kroz suze: Našli smo je ispod tezge i hoću da je čuvam. Nama je sin umro prošle godine. Hoće li biti dobro?

Pogledam je, stavim ruku na rame i kažem: Hoće ❤️

Došli ste na pravo mesto i oni će joj pomoći znam. Pogleda me ona opet pa mi se nasmeje. Deka sedi i ćuti a melena bež devojčica ćuti. Platim svoj račun i baka me pogleda: Nju je nama sin poslao znam to. Jeste sigurno.

Stavim joj ruku na rame i kažem: Čuvajte je i budite dobro.

Nasmejala se i pogledala me kao da je tražila potvrdu od mene. Izašla sam iz ordinacije i plakala do kola. Koliko je samo tuge i ljubavi bilo na jednom mestu. Koliko vere i želje da pomognu tom malenom biću. ❤️

Naši izbori, pa kakvi god oni bili, su deo nas. Ponekad se gorko kajemo zbog istih.

Moja tetka, koju volim kao da me je rodila, je napravila pogrešan izbor svog bračnog druga i ovo je posvećeno njoj. A svima nama kao poruka.

Lepa, pametna, jedino je nju pokojni deda školovao.

Završila je Pravni fakultet u Nišu i tamo upoznala divnog čoveka, sa kojim je studirala. Ali ne lezi vraže…. upozna i teču koji je imao priču i bio njen san – crn, visok i markantan. Maska za naivnu dobru devojku. Umesto da izabere kolegu (to je kasnije priznala) izabere teču.

Kolega sa fakulteta je pisao pisma ali je ona odlučila da drugi muškarac bude njen izbor. Greška života da bih sad plakala.

Čim se udala za njega krenula je katastrofa. Zabrana svega i prećenje gde god bi krenula. Trpela je jer je mislila promeniće se rodjenjem deteta. Nije Loš život ali je dete sada tu. I padaju i prvi šamari. Ona trpi. Radi i ćuti. Nakon 7 god od prvog deteta radja drugo kao da popravi brak. Greška. Batine su sve češće iako je imala satnicu kad mora kod kuće da stigne. Nema kašnjenja ni minuta. Na kraju odlučuje da ga napusti Vraćala se i napuštala ga više puta. Postavljao je špijun bube u kanc kod nje, bacao joj ručkove, urinirao po šerpama. Vrhunac je što je za pokušaj silovanja koleginice bio 6 meseci u zatvoru. Nije ga ostavila. Opet greška. Deca su živela okružena njenim suzama i njegovom vikom .

Odlazi u penziju a on odlazi u selo kod roditelja. Dobija karcinom dojke, odstranjuju joj jednu kompletno a drugu deo. Hemoterapije i zračenja brdo. Preživela. On dobija infarkt. Nakon godinu dana i drugi. Operacija srca i umire. Ona je veliki borac, obožavam je i volim.

I pre par godina nadjem u slikama nepoznatog čoveka i pitam moju majku. Objasni mi i ja je pozovem.Tetka, dobar je ovaj muškarac…. što njega nisi izabrala? Ćero, bila sam glupa. A bilo bi mi super sa njim. Znas, on je bio direktor jedne firme u Bg-u. Nisam slušala srce ćero.

Htela sam crnog, visokog i markantnog a dobila sam muku, čemer i jad. A lepo je pričao i eto…. Sta je nedostajalo kolegi? Ništa…. voleo me je a i ja njega ali sam napravila lošu odluku. Životnu. I u suze 😞 Ovo je posvećeno mojoj teta Ljilji koja mi je druga majka ❤️

Nisam volela da radim u životu ništa dok ja to ne ispitam. Od malih nogu. Uvek odličan djak ali nikada nisam radila klimoglav. Tako i za školske kecelje koje smo morali da nosimo u vreme Tita. Odlučim ja da mene to smara i nacrtam na dzepovima srca, pa dodam cvetiće.

Odem u školu ponosna. Drugaricama se svidi pa sutradan urade i one. Radost naša nemerljiva.

Pitam ja oca: A zašto moramo da nosimo ovo svi ovako? Pogleda me on i nasmeja se slatko: Ma ćero govnari.

Jao tata 🙄

Nema tu mnogo sada da misliš i šta si to crtala? Vidi, srce i cvetiće. Nego, da li bi ti meni pomogao da ja to malo isečem?

Pogledao me, prestao da čita novine i rekao: Zbog tebe će me u školu zvati 😁 Ali tata ja sam odlična.

Ok, daj makaze i reci majci da ti to porubi na mašinu. Zovi majku.

Dodje iz kuhinje vidno šokirana i kaže meni: Ne možeš ti da budeš mirna jel?

Isečemo rukave skroz, skratimo dužinu i napravimo kao tuniku.

Ja presrećna i jedina u školi tako.

Normalno oca pozvala razredna da kaže da sam pobunila ceo razred.

Znate šta, ona je uvek dobra i bez izostanka, uči i radi. Da li nosi kecelju? Nosi ali nije kao što svi nose. I neće ni biti jer je to guši.

Imate li problem sa njom drugi? Nemam.

Onda odlično.

Par godina nakon tog razgovora ja saznam šta su pričali. Tada mi je rekao da je pitala zasto smo isekli rukave i nista vise.

Valjda je čekao da porastem i razumem sve što je rečeno.

I nosila sam tu kecelju tako. Nosilo je još par drugarica.

Moj otac nikada nije bio član saveza komunista, slavili smo slavu tajno a nije podnosio crkvu.

Farbali smo jaja tajno.

Ali ono što ostaje je da sam bila Titova pionirka buntovnica.

Otac je rekao: Voliš ti da pišaš uz vetar ponekad ali neka te. Mozak imaš ćero i koristi ga.

Poslušala sam ga.

Ovih dana bismo proslavljali njegov rodjendan i nekako mi misli lete ka njemu. Ne sanjam ga često ali kad god mi se pojavi uvek je nasmejan, klimne glavom i pokaže palcem na gore da dobro radim.

A kako bih drugačije kada sam njega imala za oca.

Kecelje su nebitne ali su bile deo mog detinjstva. Tamo su i ostale.

Kažu da su oči ogledalo duše. Ruke su onda njen izlog. Čime dodirnuti voljeno biće? Mislima. Dahom. Usnama. Očima. Rukama. Kada se te iste ruke nežno poput leptira spuste na naše lice ne postoji ništa lepše.

Mnogo toga se tim rukama i dodirom može reći. Ako je dodir mlak takav je i čovek čije su. Kada nas dodirnu ruke jake odmah odmah znamo da iza njih stoji osoba sa otkucajima srca.

Danas mi se kroz misli provlače slike ruku svih onih koji su mi važni. Onih koji više nisu sa mnom, one koje nisam dugo videla a čija lica nosim u sećanju.

I nisu sve ruke one koje pružaju dobro i dodiruju sa dušom. Prolaze mi kroz misli i jake ruke moje razredne Radmile od kojih sam dobila šamar. Zasluženo.

Moj jezik i tvrdoglavost a njen strah na eskurziji jer smo nas pet otišle a da se ne javimo.

Setim se i ruku moga oca, mog dede, moje majke, bake, ćerke, bivšeg muža i svih muškaraca koji su bili deo mog života do sada.

Nekako su me uvek raznežile ispucale ruke moje bake. Oniže ženice pune ljubavi sa rukama koje su mnogo stvarale i decu hranile.

U rukama spavaju naše slike. Njima se stvara ali i razara. Babica rukama pomaže bebi da dodje na svet.

Tim istim rukama kod lošeg čoveka se može i život uzeti.

Kako god….rukama se molimo, rukama se borimo, hranimo, pišemo, brišemo suze. Njih stavljamo na srce kada volimo ili na mesta gde nas nešto boli.

Ruke su one kojima dodirujemo svet.