Author Archives: Suzi

Ona je jedna sasvim obična žena, a upravo je to i čini neobičnom u ovom svetu u kojem sve jure za materijalnim bogatstvom…

Ona je bogata emotivno i duhovno.

Večita sanjalica, romantična duša i tvrdoglava blesa!

Naravno, ne tvrdoglava u smislu da sve mora biti po njenom nego da mora uspeti u svemu što je zamislila da ostvari.

Odavno nije više dete ali i dalje svet posmatra očima deteta.

Verovatno i taj isti svet nju vidi tako, kao jedno veliko dete.

Zna da se ponaša djetinjasto, zna i da bude ozbiljna, kada život to od nje zahteva.

Zna često i da ne razume život.

Ona nije od onih koji pamte zlo, više je ona koja pamti dobro i nikada ga ne zaboravlja.

Zlo prašta, dobro vraća…

Da li je naivna?

Verovatno je…

Naivnost je osobina dobrih ljudi!

Ljudi koji imaju dušu, a njena duša je kao nebo velika, kao Sunce čista.

U njoj nema zime. To je duša koja i sija i greje.

To se bar lako vidi u njenim očima.

Geografske daljine za Nju ne postoje. Postoje samo one-emotivne.

Ona je neko ko je i kada je kilometrima daleko, samo vam je na korak od srca…

Ma, ona je čičak koji vam se zakači za dušu! Zakači se i drži se svojom dobrotom i nikako vas ne pušta…

Veruje u Ljubav, veruje u ljude…

Njena vera je Ljubav, a po nacionalnosti je Čovek…

Biti „Njen neko…“, to Vam je privilegija života!!!

Malena ❤️

Nikada se nikome nisam svetila. I kada sam bila povredjena ja sam iz toga naučila. Tada u tom trenutku nisam znala ali vremenom sve dodje na svoje.

Trudim se da u svakom čoveku pronadjem onu mrvu dobrote i tako je posmatram. Mržnja može samo mene da izjede a to ne želim. Pustim da vreme posloži kockice. Ponekad sam nestrpljiva (recimo često) ali sebe kočim da ne kažem ili uradim nešto zbog čega bih se kajala.

Ne ubedjujem nikoga da voli onog ili onu koju ne želi. Ne mešam se u tudje odluke. Mogu da ne budem saglasna sa istim ali svoje mišljenje dajem samo ako sam pitana. Jednom sam se opekla i nikada više.

Jednom sam bila u braku i rekla sam nikada više. Ko to zna?

Jednom sam imala divnog čoveka pored sebe, nakon toga, a da li ću opet? Ne mislim o tome.

Realno mnogo je kukavica koji se plaše da pruže a i da prime emociju.

Mnogo je onih koji prsten nose na ruci a razvedeni. Od koga? Zapeli u prošlosti opterećeni bivšom ženom, decom, unucima, rodbinom, kumovima. Meni takav poluproizvod ne treba.

Ili je moj u kompletu ili mu rane vida neka slaba karika kojoj je mrvica pažnje dovoljna. To nije moj film.

A ja uživam. Onako istinski u samoći jer usamljena nisam. Čim zakoračim u stan okružena sam ljubavlju. Ujutru preko video poziva uživam u licima ćerke i unuke. Eto meni još ljubavi.

Da li će neka glava da bude pored mene na jastuku? Ne opterećujem se dokle god Luna hrče jako.

Nisam za malene veseljake i muškarce koji sem stava imaju samo alat da stave. Ko nema snage za moje ludilo je svestan toga. I meni ih bude žao u neku ruku. Ali…život ide dalje. Gazi i ne čeka ništa.

I kada svi odu ono što ostaje je tišina. Ponekad ona daje najbolje odgovore.

Sitnicama bojim svoj dan. Probajte.

Rumi je jednom rekao: “Ožiljci su mesto gde u vas ulazi život.”

Svaki ožiljak koji imam je tu sa razlogom. Tako ću to shvatiti. U periodu života kada su nastajali mislila sam da su kazna. Ali za šta? Odrasla sam u porodici gde niko nije ni mrava zgazio. Gde su se poštovale prave vrednosti. Pa opet je život odlučio da mi lupi par šamara. Preživela.

Da li je bilo lako? Ne ali zar je išla u ovom životu lako?

Od prvog udaha pa do poslednjeg….ništa nije lako.

Mnogo borbe i životnih putovanja u nepoznato.

Imam vidljive ožiljke. Jedan na vratu, jedan na licu, jedan na nozi, na ruci. Imam i one nevidljive koji me najviše brinu. Povremeno me sete na dane kada su nastali pa zaćutim. Taman toliko da kažem sebi: Ej ženo, pa iza tebe je. Osmeh i vozi dalje.

Jer i kada kiša pada – prestane. Nakon mraka se pojavljuje svetlo. Tako nam govori da ništa nije večno na ovom svetu. I to je odlično. Nije večna bol a ni radost.

Uvek se setim one dve kutijice koje otvaramo kada nam je dobro ili loše. U svakoj od njih piše “I to će proći”.

Svaka borba je korak napred.

Zato nemam problem da kažem i pokažem šta osećam. Ne čekam da se neko seti mog postojanja. Sama kažem da postojim. Ili zbunim ili ljubim. Trećeg nema.

Svoju snagu čuvam u osmehu i kada mi do njega nije. Čuvam je u ljubavi prema životu koji mi je dat, prema pesmi, prema kafi sa drugaricom, u šetnji sa psima u ljubavi moje mačke.

A život tako ume da nam zatvori vrata i da nas tera da grabimo napred. I uvek ali uvek nam pokaže da postoje dve vrste boli. Ona koji nas menja i ona koja nas boli. Od obe učimo.

I naučila sam na teži način da imam samo ovaj život. Nemam nameru da stojim u mestu i plačem kao da sam mleko prosula. Ne dam lošim ljudima da me promene, da utiču na moje misli.

Ne dam da ovu dušu sa ožiljcima ruže i gaze.

Svaki ožiljak je mapa mog života. Ne brinem šta mi je život oduzeo već planiram šta ću sa onim što mi je ostalo. Jer kako god, ne postoji bolji osećaj kada znam šta znači biti živ.

Mnogo koraka je iza mene. Ne znam koliko će ih biti napred ali ne mislim o tome. Kako bude biće.

Nekim koracima sam otkrivala svet, nekim bežala, nekim se radovala.

Kažu da nam je hodanje uslovni refleks. Ja sam učila tri puta da hodam. Jednom kao mala devojčica. Padala, ustajala, imala kolena oguljena, dlanove ali sam uspela. Lagano otkrivala svet. Upoznala dobre, upoznala i loše ljude. Bila i razočarana ali zar to nije život? Mora da postoji taj balans. Jer iz loših stvari učimo, grabimo da budemo još bolji.

Kako nam korak postaje stabilniji želimo više. Tražimo više. Penjemo se na drvo, na merdevine, na brdo…. Istražujemo rukama, očima i tim istim nogama.

Učimo da vozimo bicikl. Učimo da vozimo auto. Neko odluči da se vine u nebo i postane pilot. Svako je od malih koraka došao do većih. Svako je napravio korake koje je želeo. Ponekad i koje nismo jer smo bili prinudjeni da ih napravimo.

Drugi put sam učila da hodam nakon teškog preloma skočnog zgloba. Nisam verovala da sam zaboravila sve ono što sam svojim stopalima prošla. A jesam.

Mnogo je teško učiti opet ono što ste mislili da znate. Odustala sam jednog dana. Bolelo me je sve. Ne samo noga. Odustala je tog dana duša da krene dalje. A onda mi je majka rekla: Nisam te rodila kao crva. Sutra ideš opet i nema suza.

I otišla sam sa bratom. Ušla u salu i pogledala sve oko sebe. Svako sa nekom tugom i mukom. Uzdahnula sam i rekla sebi da mogu. I uspela sam.

Prohodala po drugi put.

Potrčala nakon dve godine. Uspela.

Treći put sam prohodala kada sam povratila samopuzdanje.

Kada sam zavolela ženu koja me posmatra sa druge strane ogledala. Ostavljena? Pa neka. Hvala mu zbog toga. Odsamovala, upoznala jednu drugu ženu i povratila devojčicu koja me je negde čekala.

Nakon svega hodam i dalje. Učim i dalje. Zaplačem, nasmejem se….živim.

Šetam sa psima, vozim, igram uz omiljenu pesmu i pravim te male a tako velike korake i dalje.

Ima dana kada bih rado pobegla od svega ali se nasmejem i odmahnem rukom. Daj ne pričaj svašta….prošla si mnogo, za dva života skoro i idemo dalje.

Samoća nije kazna. Usamljenost jeste.

Zato koračam sigurno. Ne saplićem se. Trudim se da obidjem sve što bi me povredilo. Bio to kamen, brdo ili čovek.

Ko poželi da korača pored mene mora da bude pažljiv. Treba da poželi taj korak. A ja? Ja idem napred kako god.

Davne 2009-te na aerodromu Arlanda u Stockholmu čekam da objave poziv za ulaz u avion. Vrtim po mobilnom i gledam okolo. Ubrzo se ispred mene pojavljuje nasmejani čovek od nekih 60-tak godina i pita da li bih mu pomogla oko istraživanja.

Gledam i kažem vrlo rado. Seo je pored mene i dogovor je da pričamo na engleskom. Radi za jednu novinsku kuću u Svedskoj i tema istraživanja je ponašanje osoblja aerodroma prema putnicima. Da li imamo neke primedbe na rad i ukoliko da, šta bismo promenili.

Nasmejem se i kažem da ne bih menjala ništa. Svi su prema meni kulturni, nasmejani, puni uvažavanja. Odgovorim na par pitanja još i pošto volim da pričam nastavimo dalje o životu.

“Znate, ovde su ljudi dugovečni jer mi nemamo briga velikih. Verujemo državi i poštujemo zakone. Plaćamo porez redovno, kazne ako se desi i putujemo. To svi Svedjani vole 😁

Pitao me je za porodicu i tada spomenem oca koji je nepokretan a majka i mi pomažemo. Zbunio se i pitao da li postoje personalni asistenti kao pomoć? A ne na žalost. Bio je vidno šokiran ali su oni naučeni da ne iznose svoje mišljenje ako nisu pitani.

Tada saznam da je njegova majka već godinu dana u domu za stare i da ima 93 godine. Ide jednom nedeljno kod frizera, čita i uživa u igrankama.

Tada sam ja bila iznenadjena i pitala sam kako je pristala. Lepo, reče on opet nasmejano. Mi smo na to navikli. I ja se tome nadam.

Čuje se glas stjuardese koja poziva da krećemo lagano ka ulazu u avion.

Pozdravljamo se, pružamo ruku jedno drugom (što baš nije često) a on mi srdačno reče: Bila mi je čast pričati sa vama i hvala na pomoći.

Zato volim Svedsku. Zato se osećam kao da sam kod kuće kada odem.

I na tom letu doživim još jedno iznenadjenje. Slepi Svedjanin koji je krenuo na rad u Beograd.

O njemu sam pisala i to je nešto što ću pamtiti zauvek.

Vreme je da poletim.

Kada sam bila mala deda me je naučio da do sveže i dobre vode iz bunara moram da se pomučim malo. Da balansiram da ne prospem sve iz kante, da budem oprezna da me ne povuče bunar. Tako vam je i sa ljubavlju. Morate da balansirate, da ponekad ne kažete u besu sve … jer vas on može odvesti na stranu koju ne volite. Možete rečima da povredite dragu osobu. Može i on/ona vas.

Samo ako ste iskreni prema sebi i prema drugima nećete uzalud prosipati kapi te sreće. Naučila sam da se povučem kada osetim da me ta ista ljubav može povrediti.

I ne žalim nijednog trena onda. Bude mi žao tih kapljica koje su prosute ali kako kaže izreka: Za prosutim mlekom ne treba žaliti.”

Sve ono što me je u jednom trenutku činilo srećnom je vredelo. 🌹

“ Imam bore.

Pogledala sam se u ogledalo i otkrila da imam puno bora oko očiju, usta, na čelu.

Imam bore jer sam imala prijatelje, a mi smo se smejali, smejali smo se toliko… do suza.

I upoznala sam ljubav, što me je nateralo da zazmurim. Imam bore koje stvara ljubav.

Imam bore jer sam imala decu, jer sam bila zabrinuta za njih od začeća, jer sam se nasmešila na svako novo otkriće i provela besane noci.

I onda sam plakala.

Plakala sam za ljudima koje sam volela i koji su otišli, na kratko ili zauvek ili ne znajući zašto. Imam bore koje je stvorila bol.

Videla sam lepa, nova mesta koja su me naterala da se divim, i videla sam stara, draga mesta koja su me naterala da tugujem.

Svaka bora na mom licu, na mom telu, krije moju priču, emocije koje sam ja proživela, meni vecinom lepe, i ako ovo obrišem, izbrisacu sebe.

Svaka bora je je deo mog života, otkucaj srca mog srca, to je foto album mojih sećanja…“

Kažu da brod nije napravljen da stoji. Poenta njegovog stvaranja je da se otisne i zaplovi. Da otkrije svet.

Tako je i sa ljudima. Nismo stvoreni da tapkamo u mestu. Nismo odgajani da ne radimo ono što srcu prija. Nismo na ovom svetu u prolazu.

Ako ne ostavimo neki trag onda se nije imalo rašta i roditi.

Nije trag vredjanje drugih. Niti je trag svadja zbog imovine. Ponajmanje je trag samoživost i bahatost.

Ako sutra na pomen našeg imena nekome ne zasuzi oko sve je džabe. I manite se strahova šta će reći selo ili komšija pored.

Zaboravite na njih.

Idite do ogledala. Šta vidite? Srećne oči ili tužne? Ukoliko u njima nema sjaja šta vam je?

Gde ste sebe na putu zaboravili. Gde ste zapeli.

Voleli smo i patili pa šta? Bili ostavljeni i ostavljali. Pa šta!

Bez mixa suza i smeha nema života.

Zatvorim oči tako ponekad i vratim sebe u dane kada sam brinula zbog pokidanog kaiša na sandali, na to da li će me pozvati jedan Saša, u petom razredu osnovne, da pečemo kukuruz kod njegove babe.

Na maline iza ujakove kuće. Na drvo sa kog me deda jedva skinuo.

Svi smo porasli i lagano otisnuli svako na svoju stranu. Učili na greškama, plakali zbog gluposti i sazrevali.

I danas, nakon svega, u meni i dalje jedan devojčurak luduje. Natera me da budem impulsivna, da jedem prstima, da se smejem glasno i da ljubim jako da puca.

A vala neka. Dva života nemam.

Zato ljubite koga vam duša želi, ne budite moralisti, ne osudjujte. Ne upirite prstom jer su nas mame davno naučile da se to ne radi.

Otisnite jedra i zaplovite. Prvo istražite sebe, volite sebe a onda će vas i drugi voleti. Mislite da je teško? Samo ako vi nemate snage jeste. Ne postoji neosvojiva tvrdjava već su loši osvajači.

Dobar vam vetar bio uvek.

Eh taj slog, glave će ti doći – reče razredna iz srpskog Radmila.

Sastav fantastičan ali sam ti dala 4-ku da naučiš ovo.

Sećam se svega ovoga kao da je juče bilo. A šta da radim. Moj temperament i kada krenem sa pisanjem ne razmišljam mnogo o podeli reči na slogove. Znala je ona to sve i znala je da ću se uvek prva javiti nakon zadate lektire kao što su znali i drugovi iz odeljenja.

Ko se javlja? Ja, naravno. Pola njih nije pročitalo knjigu i po dogovoru spašavam ih tako što ću odugovlačiti. Razredna bi se obično nasmejala i odmahnula rukom. Ajde da te čujem. Šta ti je ovde bilo zanimljivo?

Izmedju ostalog rečenica: Tamo gde vojska prodje ne niče ništa ali niču djeca.

Uvek sam znala da izvučem nešto zanimljivo i o tome da 45 min pričam da ne bi pitala više nikoga.

Volela je ona mene jer sam se uvek bunila za prava nas djaka i što sam uvek branila slabije. Bila sam joj draga. Na času fizike sam dobila dve jedinice, pored dve 5-ice, jer sam drugu Zokiju šaputala odgovore. I neka sam. Dobio je 2-ku a ja na dopunsku namerno i tamo znala sve. Zaključila mi je 4-ku ali mi nije bilo važno. Zoki je bio miran, tih i nenametljiv. Otac mu je preminuo a majka je radila kao čistačica. Dolazio je u dva ista džempera tokom cele zime, dva ista duksa ili sve majice. Eskurzije nikada nije plaćao a svi smo mu pomagali koliko smo mogli. Upravo zbog toga mi nije bilo žao tih jedinica.

“Rekla mi je profesorka fizike šta si uradila i sve znam. Ajde da popunjavaš knjižice jer lepo pišeš.”

Nasmejala sam se a ona je samo vrtela glavom. Neopravdane sam smanjivala drugima i ludela je od mene ponekad. Opet si odlična? Jesam 😁

Ko li tebe daje te petice? Cccc 😁

Volela sam i umela da pronadjem u svakoj knjizi nešto što bi zapisala.

Tako sam poslednjeg časa u četvrtoj godini napisala na tabli jednu od najlepših rečenica.

“Nikada se više nećemo sresti svi mi koji se sada rastajemo ali ovo malo Sunca što smo ga jedno drugome dali, niko nam više ne može uzeti’ – Lelejska gora (Mihajlo Lalić).

Ušla je razredna, mi smo stajali, pročitala, pogledala u mene i po prvi put za četiri godine pokazala emociju. A i mi sa njom. Kroz suzne oči mi je pokazala kao da me grdi.

To smo zapisali svi i mislim da niko iz razreda nije zabpravio. Vreme nas je nakon toga odvelo na razne strane. I ovo je samo mrvica onoga što se dešavalo.

Zahvalna sam joj na onoj 4-ci zbog sloga jer i dan danas pamtim razlog.

Čudno, kada pišem obavezno se setim njenih reči. Kao da mi je na ramenu i prati sve što moja ruka radi.

Ako je neko išao u Prvu ekonomsku školu u Beogradu verujem da je se seća.

Ovim te razredna čuvam od zaborava.

Za jednu Radmilu 💓

Otac je satima igrao šah. Ode u neki svoj svet i zaboravi na sve. Naučila sam pored njega i ja. Bila ljuta ako me pobedi. Rekao mi je da tako vežbam koncentraciju, pratim pokrete suprotne strane i matiram na kraju.

Poslušala sam ga, naučila i zahvalna sam za svaku odigranu partiju. Nikada ne žrtvujte kraljicu ali pobednička strategija zahteva žrtvu ponekad. Kao i u životu. ❤️