Author Archives: Suzi

Neko je rekao da od glave zavisi koliko ćemo ići u visinu. Verujte u to. Mada je i za to potrebna sreća, ogromna sreća.

Sebe nisam nikada smatrala nekom neobičnom ženom. Na komplimente sam uvek odgovarala zbunjeno. Više volim ja da pohvalim druge nego neko meni da udeli lepe reči.

Ne treba mi provokativna odeća da bih bila sexy. Kažu da to moje oči same rade za mene. Ne znam.

Uvek sam se vodila time da je iskrenost ono što treba da me vodi. Da je emocija ono što je deo mene. Nekome smešno, nekome patetično a nekome dar. Kako me ko doživi.

Razum je nešto što uvek ide prvo, srce ne uključujem jer je to jedna varalica da vam ja kažem. Umelo je da me prevari, da poverujem a onda prašina i bum. Zato se čuvam. To je razlog što ne verujem….. Na žalost.

Jednom mi je jedan divan muškarac rekao da sam sve što je ikada želeo, jednom mi je taj isti čovek skidao sa čela i ono malo kose što padne. Jednom mi je objasnio da vredim od malog prsta na nozi do temena. Trebalo je mnogo da u to poverujem. Delima mi je pokazao sve.

“Previše si ti dobra u moru aždaja a britkog si jezika. Umeš da me iznerviraš ali znam, samo ja znam, koliko emocija se krije iza tih očiju. I zapamti – samo onaj koji bude voleo svaku tvoju nesavršenost – te je vredan.”

Zapamtila sam svaku reč.

Sebe smatram običnom ženom i tako se i ponašam. Ne volim laž i nepoštovanje ali veoma lako zaplačem na nešto dobro. Suzu pustim i kada sam povredjena ali se trudim da je niko ne vidi.

Uglavnom se ne uklapam u stereotipe. Ne kafenišem ako mi ne prija društvo. Nikada ne ogovaram. Kažem šta mislim i ne tapšem nikoga po ramenu.

Neću se promeniti ni zbog koga. Jer sam upravo ovakva, obična, draga bliskim ljudima.

Ono što nosim u srcu nije na prodaju. Ono što me čini ranjivom je vidljivo. Neko kaže da sam osveženje u moru istih i to mi je drago.

Ponekad umem da budem divlja, impulsivna, brza…. Da presečem u trenutku. Ali ono što volim kod sebe je što se i dalje radujem praznicima, sitnicama, toplini svoga doma.

I da, ja sam jedna obična žena pomalo neobična. Obična za sve a neobična za ljude koji ne vide dalje od nosa.

Otac je umeo da kaže da sam zvrkavo rodjeno ali da bi uvek birao da ima ćerku koja je ovakva. Otac 💙

Devojčica u telu žene.

Obične žene.

Kako smo pozatvarali korzoe, tako nas je korona strpala u zatvor virtuelnog sveta.

LAŽEMO mi SAMI SEBE
To su mesta obećana, Eldorado sreće.. Svi su tamo lepi, bogati, srećni, pametni do prvog susreta, kad sve to ko kula od karata pada. Ima tu i tamo, ponekog izuzetka. Nova realnost, prepuna je laži, a k’o da stvarni život daleko je od toga?! Dobra udaja i zvanično postaje najplaćeniji posao. Besplatno gledamo pozorišne pretstave srećno zaljubljenih.. do ponoći, kad zavesa pada, i uloge brižnih supružnika menjaju se brzo Zoro zavodnicima i mističnim damama.. Svetla se gase, počinje avantura. Adrenalin traži zabranjeno voće, samo da bi pobegli, onima u sebi. A lažemo – svako svakog, pa i.. sami sebe!

LJUBAV ZAHTEVA, ZAVOLETI SEBE
Sva misterija odrastanja, svi naši lomovi, traume napuštanja, odsustva majke il oca, neželjeno Ili prezaštićeno dete, nasilje u porodici… su osnov naših ljubavnih brodoloma. Ponavljanjem istih obrazaca, tražimo isti tip partnera, i po pravilu, završavamo odnos, na isti način. Niko nije kriv za to, koliko su to kompulsivne misli straha od napuštanja, želja za dominacijom, Ili submisivnost, stid, sumnje, osećaj krivice.. još od najranijeg doba. Princ na belom konju neće nas spasti tih naših ožiljaka, mi same moramo izbaviti princezu iz toga. Tražimo izgubljeni deo nas kod drugih, a ne tamo gde smo ga ostavili. Nedostajenje tog dela sebe „zakrpimo“ zakrpom, koje uvrzo padne, a mi uporno vraćamo je tamo. ZAVISNOST od „zakrpe“ rađa novi pakao.. strah od napuštanja, kontrole, prevare i laži, beg od samih sebe, zavisnosću od drugih, ili nečeg drugog.. Nedostajanje sebe, uz brdo kokica, hranili bi omiljenim likovima seksa end dsiti ja, dinastijama, španskim i turskim sapunicama. Ubismo se tražeći se tamo gde nas nema, dok sve je to bilo zarobljeno duboko u nama.
Kad si na površinu mora, ti si samo jedan od talasa i igraš igru – biti viđen, skokom uvis. Zaroni u dubine svoga mora. Tamo nema buke talasa, nema takmičenja. Ti si more – tamo nisi talasa, tamo si CELINA. U tišane sebe potraži sva ta nedostajanja kroz totalno ogoljenje u razgovore s onim, kojeg si izvukla iz dna sebe.. Zakaži taj susret sa sobom! Nežnešću i poverenjem, strpljivo upoznaj sve strahove njene, šta je usrećuje, kojim jezikom ljubavi govori – voli li pažnju tvoju, zaštitnika u tebi, starijeg brata.. Il nežnost joj treba, neke sitne poklončiče..ludosti u tebi, priredi joj ugođaj. Kupi joj knjigu, doteraj se. Odigraj joj najluđi ples, ikada. Ukradi je, zavedi je. Budi svedok najlepše Ljubavi, koja se ikada desila tebi. Nakon toga svi odnosi biće drugi! Nećeš biti usamljena, ostavljena…Imaćeš sebe, uvek uz sebe! A to su ta krila za let u visine…I na tim frekvencijama, sva umrezavanja samih Sebe. Nema leta bez spoznaje svojih dubina.

LJUBAV je INTIMNI DODIR DUŠA
Kad ljubav nije zahtevna, ona ne stvara obaveze, već potrebu vladanjem nekim, pretvaraš u sreću bivanja sebe. Samosvest sebe je ta koja privlači, zavodi.. osvaja, predaje se drugoj strani. Kad si voljena od Onoga u sebi… ti zračiš. Ima li lepše od tebe, kad u toj haljini od SAMOPUZDANJA, zakoračaš u svoj Zivot?! Svako ima svoju Bliznačku DUŠu.. prepozna je kad se bude vratila svome domu. Duša Dušu prepozna I na kraju sveta. Energijom osvajaj, ne pravilima zavođenja! Kosmička Ljubav je puno više od strasti, od fizičke privlačnosti. To je susret duša, krunisan dodirom tela. SVE se može sprečiti: grom – gromobranom, voda – branom, glad – hranom sve, sem ENERGIJE ljubavi. Ona uvek nađe put sebi. Susret DUSA je najnezniji dodir JEDNOTE, kad nova zvezda čitavi svod nebeski obasja❤️

Milijana Danevska
Buđenje izobilja ljubavi

Nikada ništa nisam tražila od života, od ljudi, od bilo koga.

Naučena sam da se borim sama kako znam. Pomoć tražim kada ne mogu dalje, kada mi je preteško breme koje nosim. A i onda to radim stidljivo, uplašeno….kao dete.

Kada vas roditelji gledaju kao kap vode na dlanu imate osećaj da su svi ljudi takvi. Nisu.

Jedva sam prihvatila da to što bih ja pomogla, podelila, ugostila nije osobina svih ljudi.

Zbog toga volim da se osamim.

Da u svojoj porodici tražim mir. Uvek sam ga tu nalazila.

A onda sam porasla.

Postala supruga, potom majka.

Sve ono što sam ponela iz doma mi je pomoglo da idem dalje. Da budem primer dobre žene, dobre majke. Uspela.

Vremenom je postalo nedovoljno ali sam išla dalje. Padala, ustajala, bila srećna, bila tužna…..plakala, smejala se.

I onda dok su se godine nizale mnogo toga više nije bilo isto.

A ja sam uvek govorila “Biće bolje”.

Oči imam ali sam više puta bila slepa pored njih. Namerno.

Da ne povredim druge, povredila sam sebe.

Ovih dana mi mnogo toga pada teško. Osećaj da sam možda mogla mnogo toga bolje je prisutan.

A i da sam mogla nema vraćanja.

Sve što nas snadje podnesemo kako umemo. Zato uvek kažem da će biti bolje jer hoće. Možda ne danas, možda ne sutra ali će biti.

U pravo vreme.

Svako u naš život dodje sa razlogom. Negde je tako zapisano i mi samo pratimo taj put. Neko dodje da nas učini radosnim, neko nas razočara, od nekih ljudi naučimo mnogo toga. Ponekad nam potpuni neznanac ispriča svoju životnu priču i mi iz nje naučimo mnogo.

Ja sam od onih ljudi koje vole da podele svoj život jer računam da će nekome pomoći a ne iz razloga što nemam kome da ispričam.

Svako ostavi trag a i dar koliko god da je taj neko u našem životu dugo.

Sigurna sam da se život nekako sam postara da dobijemo u odredjenom trenutku ono što nam treba. Bilo da bismo nešto naučili, bolje upoznali sebe, shvatili druge i prosto nastavili dalje.

Ljudi su različiti i nikada ne smemo da polazimo od nas. Ja ne bih ovako, ja ne bih onako…. Samo ih propustite kroz život bez zadržavanja ako vam ne trebaju. I to je vid učenja. Ko ume naravno. Ko ne ume on/ona će dokazivati da su bolji od vas. Samo pustite. Nisu vredni.

Čovek je istinski bogat kada ima mnogo toga što novac ne može da kupi. To neka vas vodi.

Bitno je da svakim korakom ostavimo trag za sve one koji koračaju iza nas. Vremenom će nas i preteći a mi ćemo biti ponosni i punog srca. Naša deca. Ona koju smo gajili kao kap vode na dlanu rastu lagano.

Zbog njih se ne sramotite nigde jer ako ne idu uzdignute glave zbog nas…..džabe sve.

Nikada ne reci ima vremena.

Živi, jer kada živiš i boriš svaki dan shvatićeš da je prirodno i da odeš….tiho.

Svako ostavlja trag u vremenu. Neko dublji, neko tanji ali postoji.

Otisak mojih pasa čuvam u stanu. Otisak moje mačke takodje.

Kada ih sutra ne bude da me sete koliko ljubavi su mi dale sve tri.

I ne samo one.

Svaka duša koja je prošla kroz moj dom je ostavila trag.

Na kraju putovanja zvanog život ostaju nam fotografije da nas sete na sve divne i manje divne predele koje smo prošli, na ljude koje smo sretali, na one koje smo puštali u naš život.

Zato pomozi koliko možeš. Menjaj sebe iz dana u dan. Ne živimo samo zbog sebe na ovoj planeti. Svi smo mi ljudi ali je retko ko čovek.

Dokle god se moja duša puni osmehom i srećom ljudi, životinja odlično je.

Znam, sigurna sam da sam do sada ostavila otisak koji znači mojim dragim ljudima, meni.

Jer kakav bi to život bio da me se sutra niko ne seti? Nikakav.

I da…..ljubite i volite bez kočnica i predrasuda.

Život je jedan.

Vreme je praznika, paketića za decu, planiranje šta kupiti, šta spremiti.

Kada sam bila mala, brat i ja smo dobijali paketiće iz očevog preduzeća. Sećam se jednog voza na baterije i naše radosti. Doduše brat je bio glavni a ja pomoćnik.

Meni je te godine pripala lutka. Radovala sam se.

Sledeće godine je bio najbolji poklon.

Dobili smo telefone i mogli da zovemo jedno drugo iz sobe. E koliko je radosti bilo.

Tada smo živeli kao podstanari i sećam se naftarice koja je grejala divno a nas dvoje oko nje živeli svoj san.

Deca.

Namučili su se roditelji u toj kući. Vode nije bilo pa su njih dvoje donosili iz bunara. Imali smo na verandi malo metalno burence sa česmom pri dnu.

Tek sada shvatam muke da se okupamo svi, da se opere veš, da se skuva ručak i operu sudovi.

Tada nam nije bilo bitno.

Imali smo skuvano, bili okupani i čisti. Ostalo je da uživamo u poklonima.

Kada je otac dobio stan preplakali smo. Ali se čovek na dobro brzo navikne. Nije bilo više naftarice, u stanu je bilo vode, kupali smo se kad smo hteli. U kuhinji je bilo uvek tople vode.

Te godine smo poklone otvarali u našem stanu.

Upoznali divno društvo. Igrali smo se danima.

Goste imali svake Nove godine a ja sam to obožavala. Poklone kupovala sa tetkom, šetale sa majkom. Jele pizzu u centru grada, kupovale čestitke i slale svima.

Lepih li i dragih vremena.

Zato volim Novu godinu.

Vrati me u period kada smo bili zajedno svi. Kada smo bili srećni zbog prskalica, bombona koje idu na jelku, ukrasa i tetkinog poklona.

Sa ćerkom sa uspela da nam svaka Nova bude kao bajka.

Taj duh radosti i zajedničkog sedenja do duboko u noć, me je uvek pokretao. Ukrašavanje stana, jelke, pripremanje hrane.

Ona je nastavila baš kako sam je i učila. Da ukrasi dom i uživa sa svojim detetom. Da joj napravi te sitne a jako važne životne radosti. Da prave kolače, crtaju, kupuju poklone i uživaju.

Jer kako god, život je da se živi.

Da se uživa u svakom danu pa gde god bili.

Da li nas grejala naftarica ili radijator. Da li imali vodu ili ne. Da li imali jelku ili ne. Ukrasite dom ljubavlju, mirisom kolača i smehom.

Jer vam sem toga ništa više ne treba.

tamtamthemom ❤️

Stižem na posao. Pijem kafu. Jedan sasvim običan utorak, datum prvi septembar. Pre tri godine sam se na taj dan spremala za posao i stavila novu maramu sa leptirićima koju sam dobila od koleginice na poklon. Siva, lagana i lepa a leptirići raznih boja. Isto to veče sam sa tvojim tatom izašla. Renovirali smo stan koji smo uzeli, majstori su uradili grub posao ali znaš tvog tatu, on to najbolje sam uradi. I tako i bude uvek. Pre dve godine sam ti na taj dan nakupovala gomilu šarenih igračaka dok si ti igrala u mom stomaku. Tvoj tata i ja smo ušli u radnju a ja sam pokupila svaku moguću igračku sa željom da se ti i ja baš sa njima igramo kada malo porasteš. Pre godinu dana sam se pakovala za put, noseći jedan kofer koji je bio namenjen samo dekoraciji za tvoj rodjendan i tvojim haljinicama. Sve sam do detalja isplanirala. Od malih čokoladica sa tvojim imenom, do svake slike koja je visila na ukrasnoj zavesi, do tatinih šarenih čarapa i mog kaiša. Gudački kvartet je svirao „Tale as old as time“ a ja sam uživala, upijala svaki momenat.

Znam da vreme leti. To sam naučila kada si se rodila. Isto tako sam i naučila da svaki trenutak dobro upamtim jer se više nikada neće ponoviti.

Ove godine za taj isti datum, početak septembra, ja pijem onu istu kafu sa početka priče. Poklone sam ti kupila, neke i naručila. Ukrasi su tu. Papir za uvijanje tu. Sav materijal za tortu je spreman. Nedelju dana pre tvog drugog rodjendana ja sam sve imala spremno i krenula sam da pravim figurice od marcipana, baš one koje ti voliš. Prošle godine nisam bila dobro. Nisam shvatala neke stvari. Čekala sam „još samo ovo da se desi, samo to da uradim, samo ovo da nadjem“ i nisam bila prisutna. Ove godine sam bila i umom i srcem tu, jer je to sve opet moje.

Kada kroz nekoliko godina, decenija možda pročitaš ove moje reči, razumećeš. Svemu ovome ću da te učim. Svet u kojem rasteš je surov. Ljudi nisu dobri. Zato smo mi, mama i tata, tu da tvoj život bojimo bojama ljubavi jer si ti našem životu dala jedinstvenu boju koja do sada nije postojala. Ona je magija. 14.09.2020.

Volim te.

http://www.tamtamthemom.com

„I ne brini za mene ako se ikada budeš uplašio da sam se izgubila u ovom surovom svetu. Ne brini, jer sam dovoljno snažna da ustanem i ubrzanim korakom krenem ka boljoj budućnosti. Ne brini ni onda kada budeš znao da mi je teško, jer ti si uvek bio onaj koji se divio mojoj sposobnosti da se osmehom branim od svega. Ali, ako ikada zastaneš u mislima negde između prošlosti i sadašnjosti, ako te ikada umore poznata lica i pomisliš koliko smo mogli zajedno – tada ćeš sigurno shvatiti šta si izgubio i tada ćeš imati razlog da se zabrineš, ali ne za mene, već za sebe!“

Nepoznat autor

Od Deda Mraza ne tražim ništa. Isto kao i prošle a i pretprošle godine. Neka me iznenadi Nova pa kako god. Ne mogu da menjam tok sudbine već samo sebe. Pa koliko uspem. Zato Nova godino od volje ti. Šta smatraš da sam sazlužila neka bude tako. 🎄✨🥂🌹❤️

Pitala sam se uvek zašto se neke stvari, loše, dešavaju nama. Čime li su moji a i ja to zaslužili. Ispitivala sam majku, tražila tu mrvu crnog da ispravim ali nisam našla.

Odrasla sam u porodici koja ne bi mrava zgazila. Moj pokojni deda i baba su bili uvek tu za svoje tri ćerke i nas unučiće. Radili su mnogo, pomagali koliko su mogli i bili dobri prema svima.

Nije postojao čovek koji je bilo kada ružnu reč rekao o njima. Baba je bila oniža ženica koja nas je svakoga dana obradovala svežim hlebom ili pogačom. Domaćim pitama, sirom, mlekom.

Njen život nije bio lak nimalo ali je samo ljubav davala nama. Besnu je nisam videla.

Upravo zbog toga mi je bilo pretužno kada je otkriveno da boluje od karcinoma debelog creva. Mnogo pregleda, operacija i ništa.

Umrla je kako ne zaslužuje. Bolno.

Deda je bio vredan čovek. Umeo je babu da iznervira ali je ona dobijala najbolje od ručka. Muškarci.

Preminuo je od preslabog srca koje je godinama propadalo. Ponekad mislim da sam od njega nasledila da budem glasna ponekad i kažem u besu i što ne mislim.

Umro je sa šoljom čaja u ruci koju mu je moja majka spremila.

Moj dobri deda.

Otac je bio dobra duša jedna. Moj oslonac, moj svet, moje utočište i neko zbog koga imam prelepe oči.

Godinama smo pokušavali prve naznake demencije da korigujemo vitaminima i prirodnim lekovima.

Nije tu bilo pomoći.

Nakon moždanog udara bio je kao biljka 6 godina. Pelene, hrana kao da je beba….muka.

Odmorio se kada je preminuo.

Majka je imala infarkt par mesecu nakon njegove smrti. Preživela.

Bivši muž imao dva infarkta.

Preživeo.

Ćerki rekli na rodjenju da ima problem sa srcem. Srećom prošla bez operacije. Alopecija. Teška trudnoća i još teži porodjaj.

Ja…. Imala mnogo toga. Pet operacija. Krajnici, tri puta štitna žlezda zbog karcinoma, jednom lice zbog karcinoma. Težak prelom skočnog zgloba.

Nikada niko od nas loše nije nikome pomislio. Pomagali svima kome je trebalo.

I kada se zamislim ovako shvatim da smo možda i dobro prošli. Možda bi bilo gore? Ne znam.

Valjda je svakome zapisano sve.

Svaki naš korak i naše delo su negde i čekaju da ih napravimo.

Bude mi žao ponekad mnogo toga ali shvatim da je sve baš kao što i treba da bude.

I da su svi oni sišli na stanici koja je njihova.

Ja se još vozim i grabim od života ono dobro.

Ružne stvari umeju da me potresu jer nisam naučena da budem zla, da želim zlo i da me ono hrani.

Moja ruka je uvek otvorena. Da dam ljubav i da je primim. Da dam pomoć i da mi pomogne neko.

Zahvalnost za sve što sam uradila ne tražim.

I moje ruke su otvorene sa razlogom. Stisnute ruke ne pružaju ništa.

Odoh….život me vozi polako.

Ne bih da propustim nešto.

Ne ide.

Sanjala sam noćas i zapamtila. Ne dešava se često.

Negde sam krenula držeći nekog za ruku. Lik ne vidim. Samo znam da mi ta šetnja prija. Znam da idemo negde ali ne znam gde smo krenuli.

Noć je i Mesec obasjava put. Zvezde su tu.

Srećna sam i taj dodir ruke mi prija. Topla ruka, nežna a opet jaka.

Pričala sam kako dugo nisam bila na moru.

Odjednom naša šetnja nije u mraku. Kao da smo za tren prošli mnogo.

I dalje ne vidim kome sam dala ruku. Nije ni važno dok mi prija.

Pijemo sok, hodamo i dalje napred. Odjednom sam na krovu kuće i gledam u zemlju. Osećam strah ali me njegova ruka još jače stisnu i čujem glas koji kaže – Ne brini, ja te pazim da ne padneš.

Verujem mu.

Razmišljam da mi nije važno ni ako padnem. Osećaj miline i sreće je tu.

Lagano hodamo po krovu i shvatam da mi pomaže da sednemo. I dalje mu verujem.

Pogledaj sada napred, kaže.

Kad ono u daljini nešto sija. Vetar mi lagano miluje lice, lišće blago šušti, ptice mi pokazuju da sam im uzela mesto.

More 🏖

Suza mi se lagano spustila niz obraz i osećam da mi on steže ruku.

Jesam li ti rekao da ćemo otići zajedno jednog dana? Nisi verovala.

Srce mi lupa kao ludo. Ej, luda ženo….pa ovo je super. Iznenadio te. Ko je još to uradio? Niko.

Brišem suze i odjednom smo blizu vode.

Jutro je, Sunce lagano izlazi i pokazuje da će biti lep dan. Ma i da je kiša meni je svejedno.

Puštam njegovu ruku, trčim, uzimam kamenčiće i pravim “žabice” na površini vode. Nisam zaboravila. I peškir je tu, sendvič, mali roze termos koji sam davno kupila mojoj Tam i u njemu kafa.

Dolazi i staje iza mene. Ne vidim ga i dalje. Nije mi ni važno.

Žmurim, okrećem se i opipavam lice.

Visok, proćelav, brada je tu. Rekla bih da znam ko je ali otkud on u mom snu? Nisam ga videla dugo. Zaboravila na njega.

Setih se i da ima dve tetovaže. Taman da otvorim oči….moja mačka je poželela da me poljubi.

Ne pamtim da sam imala lepši a čudniji san.

Njegovo ime je Vuk. Možda mi podsvesno život govori da nastavim kao vučica da se borim.

Možda.