Kada mi nije dan ja pišem. Kada sam srećna ja pišem i pričam. Odavno su moje misli bile svuda nabacane i onda sam odlučila da krenem sa pisanjem bloga.
Pitala za savet čoveka koji je već ovde i lagano krenula.
Mnogo toga se ovde nalazi.
Moj život pretočen u slova.
Moje radosti, moje boli, moje uspomene, moja nedostajanja.
Ponekad su tekstovi lepi, ponekad nisu ali sve je to deo mene.
Koliko puta sam otplakala tekst koji je ovde i ne zna se. Neka sam.
Sve što znaju moji dragi ljudi sam poželela da znaju i ljudi koji me ne poznaju.
Nema tu tajni.
Ja sam jedna obična žena, ćerka, supruga (bila), sestra, majka, baka, tetka.
Ljubitelj životinja veliki.
Emotivac koji se čuva gardom prema drugima. Lakše mi je tako.
Jedan blizanac koji je večito dete. Verujem u Deda Mraza i dalje, u Božićne filmove, smoki, kolač i mir moje dnevne sobe.
Ko me voli – voli me. Kome nisam draga i to je ok. Ne mogu prijati svima.
Zato volim da pišem o svemu.
Volim da ostavim deo svoje duše u tekstu i znam da to umete da osetite.
***Otupi čovek vremenom. Postalo mi je svejedno da li će se nešto desiti ili ne. Nisam zbog toga srećna ali sam naučila sebe da kontrolišem emocije da ne budem povredjena – opet. I retko kome verujem. Ako je cena toga ostati sam…. neka 🦋
***Da si želeo čuvao bi me bolje. Ne bi dozvolio da mi postane svejedno. A ja sam ti verovala, o kako sam samo bila naivna 🙄 Sad ti kažem hvala jer da nisi od mene odustao ja se ne bih pronašla. 🌹
***Nisam uspela da pobedim sebe ali sam uspela da pobedim tebe. I ne, nije bilo takmičenja već sam te prosto pustila da odeš a nije ti se išlo. Koliko sam od tog dana otupela to samo ja znam. Koliko mi je postalo svejedno. A od toga se čovek teško oporavi. 🌼⭐️🌼⭐️
***Muškarac želi ženu sa kojom mu neće biti dosadno nijedne sekunde. Koja će ga mozgom raditi i telom. Želi ženu koja ga mirisom kože pokreće. 🌹
***Umori se čovek pa otupi, pa mu postane svejedno. I prepusti se ali ne da padne u očaj već … pusti. Ako je do tebe, do mene, uradjeno je sve. Ostaje uvek nada da će sutra biti bolje. I mora biti ❤️❤️❤️
Kažu godine su samo broj. Ne verujem u to. Nisu samo broj.
Iza ovih 53 godina ima toliko toga da nije SAMO.
Pisala bih vam o svemu ali ne bih stala i zbog toga ću samo pisati o sadašnjosti.
Prošlost je daleko sa razlogom.
Šta volim kod mojih 53?
Sve.
Ako bih nešto i promenila to uradim.
Ako mi se ljubi – ljubim.
Ako bih da sednem u auto i odem bilo gde to i uradim.
Dok nisam sebe zavolela ovo nije bilo moguće.
Volim i mladež na ruci, mali ali prepoznatljiv. Volim i svih 8 strija na stomaku koje me sete na moju ćerku, na trudnoću i jednu nemirnu bebu. Volim i malo parčence uveta koje je tata zaboravio da napravi do kraja. Posebno volim ove zeleno maslinaste oči koje me sete na njega.
Volim i što mogu da radim šta poželim. Što se nikome ne pravdam. Volim i prst na nozi koji je očev potpuno. I male ruke na tetku.
Volim što nisam izgubila dete u sebi i što me i dalje raduju sitnice. Posebno volim što sam emotivna i nemam problem da iste pokažem.
Volim da pomognem, nikako da odmognem.
Sa svojih 53 posebno volim ovog nemirnog devojčurka koji mi ne da mira. Gura me da budem brza, nasmejana, tvrdoglava i impulsivna.
Mojih 53.
Uživam u njima kako umem i znam. Možda bi neko na mom mestu uradio mnogo toga drugačije ali i to je ok. Nismo svi isti, ne zadrhti nam svima srce isto, ne ljubimo se isto, ne grlimo se isto, ne želimo isto.
Vozeći jutros do posla dolazim do raskrsnice i samo mi klikne ideja.
Kao u život da gledam.
Svaka ta raskrsnica je deo našeg života. Koju stranu izabrati zavisi od nas mnogo puta a i od ljudi koji nas okružuju. Od porodice, familije, prijatelja….
Mnogo puteva imamo na životnom putu ali samo od nas zavisi kojim ćemo krenuti. Neki putevi znaju biti puni trnja ali nas na kraju obično čeka nešto lepo. Ili nas taj put nečemu nauči ili nam podari nešto ili nekog. To je već negde zapisano.
I onda se pojave raskrsnice. Mnogo njih.
Mnogo puteva kojima treba krenuti. Ponekad je izbor lak, ponekad nije ali svaka odluka zahteva da o njoj mislimo, da odlučimo kako treba. Ako i pogrešimo bar je naša a ne tudja.
Ume život i da nam postavi zamku pa nam ponudi dva puta ali je potrebno biti smiren.
Tu obično umem da ubrzam jer je temperament nešto što sam nasledila od oca. Kod nas je uvek bilo AJMO mala.
Sa godinama sam shvatila da u prepunu glavu raznih misli, želja, problema….ne staje mnogo. Zato sam krenula da odbacujem nebitno.
Da želje neke nebitne odbacim.
Da misli o nečemu ili nekome presečem. Umem to veoma dobro.
Probleme rešavam i tako pravim prostor za dalje.
Jedina stvar kojom mogu potpuno vladati je moj um.
Zato su raskrsnice bitne i veoma je važno ko ima prednost.
Nije svako u našem životu zaslužio da bude na našem putu. Prisustvo drugih biramo sami.
Ako se ukrstimo na nekom putu to je odlično.
Obično su to iskušenja ali je i to deo sazrevanja. Umeti prepoznati da li je taj neko pravi za mene.
Jer bilo kojim putem da krenem ne mogu znati da li sam u pravu. Ali idem. Odustajanja nema.
Kako god nikako se ne treba vraćati nazad jer su to putevi kojima smo već išli i koji su nam mnogo toga doneli. Bilo dobro, bilo loše.
Svaki put kada se nadjemo na životnom raskršću mi kao da bacamo kocku.
Život je igra a kocka su naše misli, odluke, gde krenuti.
Pobede i porazi su neminovni ali volim raskrsnicu života.
Volim je jer za sve što odlučim i gde god da krenem mogu samo sebe da pohvalim ili da krivim.
I ono bitno – na mladima svet ostaje. Sigurna sam da oni koji ostaju iza mene odlično znaju gde krenuti. Potrudila sam se ljubavlju da ih naučim.
Niko od nas ne zna šta će se desiti na kraju života. Jedino što možemo je da živimo kako najbolje umemo. Ukoliko mislimo celog života kakav će biti kraj, može nam se desiti da propustimo mnogo toga.
Ostalo je da ispričam tu jednu priču. Da nadjem kraj i stavim tačku. Sve su do sada bile sa zarezima ili 3 tačkice a to sam gazila. Kada budem našla tu priču verujem da će to biti ona poslednja puzla u mom životu. Do tada ću pisati i pisati i pisati. Nekome smetati, nekome biti zanimljiva, nekome potrebna.
Davne 1997. godine, krajem jula, u naš dom je ušla mala slatka aprikot pudlica. Ime je dobila po dinosaurusu iz crtanog filma „Zemlja pre vremena“ Eli jer je moja ćerka (koja je tada imala 6,5 godina) obožavala ovaj crtani i naravno Eli.
Naravno, totalno neupućeni u gajenje šteneta, u stanu, počinjemo da se trudimo i navikavamo svi u kući. Mi na Eli, ona na nas i tako kreće da se razvija ljubav koju mogu da objasne i razumeju samo ljudi koji su imali ljubimca u svom životu.
U to vreme sam ja imala tri opercije ali me to nije sprečavalo da ona uđe u naš dom. Iz ove perspektive mi se čini da sam zbog moje Tamare, moje porodice i naše Eli imala snage da sve ružno brzo preguram ali to nije razlog mog pisanja.
Razlog je – Eli i moj pokušaj da objasnim sebi, Tamari i dragim ljudima koliko nam je značila u životu. I, naravno koliko nam još uvek znači iako nije sa nama 14 godina.
14. godina dugih, četrnaest godina sa pitanjem: Da li je moralo tako da se završi?
Nikada nije bila bolesna, redovno je dobijala vakcine i samo jednom je imala upalu ušiju. To su bili svi njeni odlasci kod veterinara i nismo znali šta znači imati problem sa psom, što se tiče zdravlja.
I pored zaštite, početkom aprila 2008. godine, nailazimo na krpelja (nije prvi put) koga skidamo kao i pre i na tome se završava. Posle 3 dana kreće agonija. Odbija hranu, odbija šetnju, odbija igru i samo nas gleda i mi zovemo veterinara koji dolazi za dva sata i kaže: Klasična prehlada, vidite i da joj nosić curi. Malo je temperatura povišena i neka pije
antibiotike.
Zahvalimo se i srećni krećemo sa terapijom, po našem mišljenju na vreme, ali tu kreće borba.
Opet dolazi veterinar sutradan, ja vidim da je njoj gore i odlučim da promenim veterinara.
Odlazim sa mojom Tamarom kod tog drugog i vidim da je gore nego što smo mislili. Dobija infuziju, lekove intravenski i mi verujemo da će biti bolje ali……ništa. Piroplazmoza je dijagnoza na našu žalost.
Sledećeg jutra odlazimo na infuziju, na lekove i ali po njoj vidimo da to ne ide na bolje ali opet se čovek nada. I posle terapije ne može da hoda, ne može da vrši nuždu i jedva stoji na nogama. Uzimam je u ruke i nosim u auto a znam, nešto mi govori da ovo neće izaći na dobro ali ćutim i na pitanja ostalih ukućana odgovaram: Videćemo, videćemo idemo opet ujutru.
Tu noć spava iznad glave mog supruga i mene a mi se budimo na svakih sat vremena i osluškujemo je kako diše. A, ona se bori i gleda nas svojim krupnim okicama – naša iz milošte zvana „buljka“.
Tog narednog jutra moj suprug ide sa mnom jer ja ne želim da bilo ko drugi bude tu.
Ja je držim i ulazimo a vetrinar nas gleda, pregleda nju i kaže: Ne bih da budem ja taj koji donosi loše vesti ali moram. Ovo ne ide na bolje i ona se samo muči a vi odlučite da li želite da je uspavate. Iako sam bežala od ove odluke gledam u supruga, on gleda u mene i kažem: Ne mogu, dajte joj infuziju i lekove pa ćemo doći ujutru opet.
Veterinar sleže ramenima i opet: Bubrezi su joj otkazali, nema ničega u bešici, muči se ali ajde sačekajte do popodne pa je opet dovedite ali razmislite o mom predlogu da se ne muči Eli više.
Uzimam je u ruke, plačem i ulazim u kola. Zoran ćuti i kaže: Ja te podržavam u svakoj odluci, tu sam, ali ne mogu da donesem ja odluku. Ne mogu a ako ti možeš ja sam tu.
Odlazimo kod mojih na Cerak, svi čekaju na nas. Ulazimo i ja znam, gledajući Eli, da je ovo kraj. Uzima je moja majka u ruke a ona nas gleda i kao da nas moli da je spasimo muka.
Sedim i objašnjavam šta je rekao veterinar i kreće plakanje svih ukućana.
Pogledam u supruga i posle tri sata ustajem i kažem: Mislim da je bolje da je spasimo muka. Gledam one njene oči, ona dva klikera i kao da je molim da mi oprosti, da oprosti svima.
Plačem, uzimam je u peškir i nas dvoje krećemo.
Ćutimo u kolima, grlim je i stežem kao da ću joj tako pomoći.
Ulazimo kod veterinara i muž me pogleda, uzima Eli i kaže: Izađi, dovoljno si bila hrabra. Ja sam tu, izađi molim te. Stojim, razmišljam, okrećem se u krug, gutam knedle, usta mi suva, ne znam da li da ostanem, da li da izadjem…. ljubim je u glavicu i plačem da me guši. Izlazim lagano, pognute glave. Jedan deo mene je tada umro zajedno sa njom 😦
Dana, 08.04. u 17:47 prestalo je da kuca srce naše NIKADA prežaljene Eli. Sahranjena je na Ceraku, ispod drveta koje uvek cveta belo u proleće, u blizini puta. Tri meseca sam svaki dan išla i govorila: IZVINI a znam da sam učinila sve što sam znala, umela, osećala.
Ovo je njoj u čast i veliko HVALA što je postojala u našim životima.
Promenila sam se kao i sve ono što me okružuje. Ono što sve nas okružuje. Nisam ista kao pre sat vremena, niti je vreme isto. Do pre pola sata u moju kancelariju je ulazilo Sunce a sada se lagano povuklo. Kao da se postidelo svih naših pogleda, osmeha, miline.
Menjamo mnogo toga u životu a i mi sami. Počevši od partnera, navika, države u kojoj živimo, pogled na svet oko nas. Ukus mi se godinama menjao i po pitanju jela. Nekada nisam mogla da podnesem miris pite od bundeve a danas je obožavam. Kajmak kao mala nisam mogla ni da probam a danas rado zalijem krompir sa njim. Promenila sam se.
I svaka ta promena na koju sam uticala je došla svesno ili nesvesno. Nema tu pravila i previše mudrovanja. Promenila sam prijatelje svesno jer su mi pokazali svojim NEdelima da mi nisu potrebni u životu. Partnera nisam htela da menjam dugo jer je bio moj izbor svesno. A onda su kola života krenula nizbrdo i svakim danom sam udarala u neku prepreku koja me vraćala da nešto zakrpim. Krpila sam tako dugo i na kraju shvatila da nemam snage više. Lagano odustala, lagano oboje odustali. I neka smo. Da nije toga bilo, gledano sada, ne bih mnogo toga videla, prošla. Ne bih bila voljena i ne bih opet volela. Onda prestala i pustila da me život vodi kako misli da treba.
Nemam strah od promena uopšte. Neko zbog straha od nepoznatog proživi ceo život za koji zna da je promašen. E tu je caka. Živite kako god umete i znate. Pogrešite ako se desi i šta onda? Ništa. Idete dalje. Probajte da igrate na kiši i da u tome uživate i nadjete mir.
Davno sam sebi dala zeleno svetlo da probam, da se menjam, da pitam, da budem pitana. Da sednem sa drugaricom u auto i odemo 200 km na ručak. I onda smo upravo zbog te odluke imale najludji provod u etno selu. Neplanirano otišle i ušle u grupu od stotinak penzionera koji su došli na vikend. Zamolile za parče stola, naručile hranu i uživale u priči.
I mnogo padova je bilo nakon svega.
Mnogo laži, mnogo foliranata i predvidivih stvari.
A onda se jednog dana sve promenilo.
Kada sam odustala od svega promenio je moj svet na bolje.
Valjda su dve godine pisanja bile potrebne. Bili su potrebni razgovori povremeno, video pozivi.
Nismo tada bili spremni. Moguće ja, moguće on, neko je morao prvi da krene.
Promenio me je. Naučio me da sijam sa njim. Da sijamo zajedno.
Naučila sam ga da bude moj. Zagrlim ga jako i ne puštam.
Po prvi put u životu imam mir. Po prvi put on ima mir.
Kao dete sam imala možda prevelika očekivanja od života. To je taj duh blizanca vetropira u meni „kriv“. Kao maloj mi se činilo da ću ja sve to lako. A onda sam odrasla.
Počela sam da shvatam da ljudi i lažu. Nisam tako učena. Kod mene u porodici je to bilo zabranjeno. Istinom smo lakše plivali svi. Otac je jednom rekao i nama je bilo dosta: Moje je da radim i zaradim, vaše da učite i da uvek znamo gde ste. Novac stoji u bifeu nakon plaćanja računa. To je što trebate da znate. Naučili smo.
Odrastanjem sam postala svesna granica i okvira iz kojih ne bi trebalo da izlazimo. Mene je to uvek „gušilo“. Volela sam, kao i danas, da mislim svojom glavom. Da pitam, da tražim objašnjenje, da poslušam ako ne znam. I nikada nisam pristajala na tanka objašnjenja sem kada me nešto nije preterano zanimalo.
Uspela sam da sačuvam ono dete u sebi i shvatila da je to moć. Jer mi baš taj devojčurak ne dozvoljava da klonem, ne da mi da nemam želju da grabim napred i da budem što uspešnija. Uvek pratite svoje želje jer jedino tako možete da vidite dalje i idete dalje.
Nisam se nikada žalila na sudbinu ili da nešto ne mogu. Shvatila sam da sa malo truda i hrabrosti mogu da pomerim granice u svemu. I pomerala sam ih. Nisam ja posebnija od drugih samo sam sebi uvek govorila MOŽEŠ MALA TI TO. A to je već pitanje volje.
Nije uvek volja bila ista ali je bila prisutna. Ne mogu samo ako ne želim. Zato uvek probam pa ako i padnem znam da sam pokušala. Samo čvrsta volja me je uvek vodila napred a uspeh mi nikada nije došao sam….tek tako. Nikako.
Moji snovi i realnost se često prepliću. Jer šta bih bila bez snova? Prazna ljuštura recimo a to nisam nikako. Želim mnogo toga a šta će se od toga ostvariti zavisi od mene mnogo. Ako se potrudim, ako poželim da budem negde – biću. Ako poželim da se ljubim sa nekim – ljubiću se. Ako poželim da rasplamsam strast – biće tako. Ne obazirem se šta će drugi reći. Živim i ne ugrožavam nikog. Zbog toga ne prestajem da sanjam.
Ne zanima me kakav će biti kraj, samo me zanima da nikada ne prestanem da sanjam i želim.
To mi niko ne može zabraniti. Ja sam spremna da idem ovakva dalje kroz život. Da li si i ti?
Najlepše stvari u životu nisu stvari. To su ljudi, razna mesta, uspomene, fotografije. Mnogo emocija, mnogo lepih trenutaka, iskrenog smeha i vrelih poljubaca. Jakih zagrljaja, pogleda u oči, isprepletanih ruku, nogu. Ne odbacujte to. 💚
Biti ogovaran je u neku ruku uspeh. Znači da ste bolji od onih koji su iza vas i koji, realno, mogu samo da vas poljube u zadnjicu dok su tamo. 🌹
Kada osetim da mi negde nije mesto ja se kulturno zahvalim i povučem. Ne tražim razloge, ne pitam, ne ljutim se. Ako osetim mir nakon odlaska onda je moja odluka bila ispravna. 💜
Kako je ovaj život čudan. Potrebna je tuga da shvatimo šta je sreća. Galama da bi cenili tišinu. Nečiji odlazak da bismo shvatili vrednost ostanka. 💛
Ne zanima me da li je neko bolji od mene. Više me zanima da budem bolja od sebe kakva sam bila prošle godine. I zato grabim i grabim. Bežim onoj Sju od godine pre ove. To mi je cilj. 🌹
🦋 SuziSju 🦋 