Author Archives: Suzi

Nikako da odustanem od tog drugog jastuka pored jednog na kome ja spavam. Nekada je na njemu bila glava mog muža. Vremenom je to mesto zamenila glava moje ćerke.

Kako su godine prolazile shvatile smo da je red da imamo svoje sobe i svoje jastuke u krevetu.

Ja sam i dalje imala dva.

Taj drugi mi je pomagao da prihvatim da na njemu više niko neće spavati.

Ponekad se pas popne i hrče pored mene i slatko me nasmeje.

Ćerka je otišla, njena soba je postala moja ali su navike ostale iste.

Juče sam opet namestila dva jastuka.

Osećala bih se potpuno prazno da njega nema. Razmišljala sam o tome i shvatila da mi je on utočište. Da me seti na vreme koje je bilo lepo i bez suza.

Zato je tu.

Da mi pomogne uveče da lakše zaspim.

Kao klinka sam volela sa sestrom od tetke da se ušuškam i da tako do jutra pričamo. Ona je starija od mene i upijala sam svaku reč. Vremenom sam i ja

pričala dok je svaka grlila svoj jastuk.

Godine su prolazile, nismo više provodile dane zajedno kada je raspust ali se neke noći, neke priče i bežanje od buba ne zaboravlja.

Sa ćerkom je to bilo nešto što me čini posebno srećnom. Razne strahove smo zajedno prebrodile gledajući jedna drugu. Mnogo tajni poverile jedna drugoj, mnogo suza zbog neke drugarice ili nekog dečka pamte ovi jastuci.

Bilo je tu i smeha, mog spavanja polusedeći, njenog slikanja mene. Uspomene.

I zato neka ih u mom krevetu.

Jedan za mene a i drugi za mene.

Jedan da sanjam a drugi da maštam.

U tome sam nepogrešiva.

Sentimentalnost nije sudbina slabih. Biti emotivan, osećajan, pun razumevanja nije slabost. Doduše ume da iznervira ali bih uvek birala ovu emotivnost i empatiju nego da sam nečovek.

Okrutnost je suprotnost sentimentalnosti a to nisam ja. Ne umem i ne želim. 🌺

Ne umem sa tugom. Bežim od nje i ne dam joj da me stigne. Trčim i kao dete koje beži od batina samo ubrzavam. Ponekad me stigne, preplavi celu i boli me svaki mišić. Želudac mi se zgrči, u grlu osetim kamen a suze same idu. I pustim ih…. Da li mi bude lakše nakon toga? Ne.

Ne umem sa tugom. Ponekad me i sreća zbuni. Ipak gazim kako moram. Na ovome svetu nismo ništa od običnih prolaznika. Naša misija je da čvrstim korakom gazimo dan po dan. I da sutra, kada nas više ne bude, postanemo uspomena zbog koje će neko pogledati u nebo i reći HVALA. 💛❤️💙

Kada je trebalo da odem ja sam ostala. Kada je trebalo da ostanem ja sam otišla. Ponekad svoje postupke ne umem da objasnim u trenutku ali mi vreme pokaže da sam bila u pravu. Negde sam ostala previše, negde sam prebrzo presekla ali su odluke samo moje. Vozim se kroz život lagano.

Moja baba je skromna žena. Žena starog kova. Ona koja me je učila kako da upašem potkošulju i koja me je uvek čekala sa šoljom toplog čokoladnog mleka iz škole.

Žena koja nije dala da dedu stavimo u dom kada je imao moždani udar već je želela da brine o njemu. A to nije lako. Svi smo pomagali, kupljen je medicinski krevet, stolica za vršenje nužde i u prvih par godina deka nas se sećao ponekad. Onda je sve to prestalo. To više nije bio on.

Ali moja baba Vera je njega čuvala najbolje – i doručak i uživa i ručak i voće u večera i dezert i masaže i priča. Kada je deda umro ona više nije ista osoba. Izgubila je svoju ljubav. Istog onog Radeta sa kojim se upoznala kod rafa za šećer u lokalnom diskontu.

Tada smo joj našli Mazu, psa kojoj je vlasnik ostavio u azilu jer je više nije hteo. I ona i Maza su naučile jedna drugu kako da opet budu srećne.

Kada sam otišla za Švedsku mnogo sam patila. Kad god bi me neko pitao kako sam briznula bih u plač jer nisam bila svoj na svome. Svi su mi falili, i mama i baka i prijatelji i ljubimci. Ali eto, živ se čovek na sve navikne. Prošlo je tako godinu dana, moj se život opet promenio iz korena. Onda mi je došla mama u posetu. I donela mi Coca Cola ceger koji mi je baba poslala. Taman dovoljan da mi stane u torbu i dovoljan da u njega stavim stvari koje mogu ja da nosim. Kada sam se čula sa babom, zahvalila sam joj se i ona mi je rekla: „E ćero neka svi ti Švedjani vide taj ceger i neka se pitaju šta piše na njemu! Eto im!“

Juče sam skoro sat vremena pričala sa njom, davala mi je recepte, čula je za nekog našeg čoveka koji je ginekolog ovde pa da odem ja kod njega, slušala je šta je sada u modi pa mi kaže šta da kupim od stvari i tako. Svi ti trivijalni razgovori a ustvari oni su najbitniji.

Danas sam otišla da prošetam sa ćerkom i negde usput mi je ispao ceger sa kolica. Počelo je srce da mi lupa, panika, strah „Kako ću bez kekinog cegera sad?“. Vratila sam se rutom kojom sam išla i nadjem ga. U bari, blatnjav ali moj. I to je to. Sva ta ljubav i svo to nedostajanje stalo je u taj ceger i verujte mi ne bih ga menjala ni za šta.

Sutra punim 30 godina. Ne slavim rodjendan, niko ne dolazi, provešću ga sa ćerkom i dečkom. A u torbi će stajati taj ceger za koji nisam ni znala koliko mi znači. I uvek se vratim slici moje bake i ćerke. Stalno je gledam.

I jedva čekam da se ovo stanje u svetu stabilizuje da mogu lepo sa babom da odem i da prošetam pa sednemo ispred zgrade i popijemo kafu. A onda da odem kod dede na grob i da mu sve ispričam.

Zagrlite svoje voljene danas malo jače. Molim vas 💞

Napisala Tamara 💜

http://www.tamtamthemom.com

Franz Kafka (1883-1924), koji se nikada nije oženio i nije imao decu, prošetao je parkom u Berlinu, kada je sreo devojčicu koja je plakala jer je izgubila svoju omiljenu lutku. Ona i Kafka bezuspešno su pretaživali park ne bi li našli lutku.

Kafka joj je tada rekao da će sutra opet doći i da zajedno opet traže lutku.

Sledećeg dana, iako nisu pronašli lutku, Kafka je devojčici poklonio pismo koje je lutka napisala „ Molim te, ne plači. Otputovala sam da vidim svet. Pisaću ti o svojim avanturama”

Tako je započela priča koja se nastavila do kraja Kafkinog života. Tokom njihovih sastanaka, Kafka je čitao lutkine pažljivo ispisane avanture i priče koje je devojčica smatrala božanstvenim.

Napokon, Kafka je doneo lutku (kupio je) koja se vratila u Berlin.

“To uopšte ne liči na moju lutku”, rekla je tada devojčica.

Kafka joj je, onda, predao još jedno pismo u kojem je lutka napisala: “Putovanja su me promenila.” Devojčica je zagrlila novu lutku i sva srećna je odnela kući,

Godinu dana kasnije Kafka je preminuo.

Mnogo godina kasnije devojčica koja je bila već devojka je u lutki pronašla pismo. U malom pismu koje je potpisao Kafka bilo je zapisano:

“Sve što volite verovatno će biti izgubljeno, ali na kraju će se ljubav vratiti na drugi način.” ❤️❤️❤️

Nepoznat autor

Ne možemo u životu sve da merimo i ne treba. Ono što sam dala ne očekujem da dobijem nazad. Prosto se vodim da je bitno pružiti od srca i o tome ćutati. Vreme odlično sve posloži kako treba. Samo treba sačekati.

I nema da ne možemo. Možemo itekako.

Kantar služi da izmerimo nešto i kao malu me uvek zanimalo kako to deda razmerava povrće, voće, sir….

Volela sam da mu pomažem i zapisujem.

E onda sam porasla. Shvatila da na taj isti kantar mogu da stavim emocije, osećanja, brigu, radost, tugu. I taj deo samo ja vidim kada premerim u svojoj glavi.

Ponekad prevagne na stranu koja je pametnija ali kakav bi mi život bio da radim sve po planu. Kada me povede osećaj džabe sve. Uradim kako mi u trenutku prija i ne žalim za tim.

Radost ili tugu možemo da merimo ali je izvesno da je na nama koliko će nas obradovati nešto ili neko. Koliko će nam tuge pripasti. Majka mu stara nikako sa tom tugom ne umem. Protrese me celu ali se ne dam.

Zapnem kao da mi je poslednje u životu da je izbacim iz sebe. Otplačem ako treba ali idem dalje.

Jedino gde ne mogu da budem ravnodušna je moja ćerka. Kada njoj nije dobro osetim bez obzira gde se nalazi. Oči je dovoljno da joj vidim i sve prepoznam. I onda je pustim da sama kaže. Pitam samo jel vredno toga? Onda predjem na drugu priču.

Prijateljstva sam premerila dobro i sa nekim ljudima se prećutno rastala. Nekima sam morala da objasnim da se ne takmičimo, da ne merimo ko je kome više pomogao. Svako je radio kako je mogao. Ali merim bezobrazluk i sebičnost. To mi je okidač da nekome kažem zbogom.

Što se tiče partnera tu merim samo količinu mira u dušu koju dobijem zagrljajem ili poljupcem. Merim po načinu na koji me neko gleda, grli, želi. Po načinu na koji mi sklanja kosu sa čela, ljubi oči i vrat. Jedan divan čovek je rekao: Moja sreća je da tebe vidim nasmejanu i moj zadatak je da pored mene takva budeš.

Sve ostale sam lagano sa tog kantara stavljala daleko od sebe.

Ne trebaju mi nezreli ljudi.

Moje borbe nisu za jedan život ali tako se zalomilo.

Ali se trudim da idem napred. Pa dokle stignem.

Ubacim u petu pa lagano.

Na kantar života stavljam mnogo toga da meni bude lakše ali kako god uvek je stvar trenutka. Suze ne merim. One dodju iznenada. Dodju i odu.

I sada dok pišem vidim sebe u staroj kući kod dede gde me on uči da dobro razmerim sve jer će mu gospodje na pijaci vratiti ako nije dobro.

Ne merim otkucaje srca i to sam naučila. Neka kuca i neka me seti da sam živa. Nešto nije za kantar.

***Kada udomite životinju niste samo spasili njen/njegov život. Time ste oplemenili svoj život, jer ne postoji ništa lepše od srca koje kuca zbog vas na poseban način.

***Ne pravim planove u životu. Nekako mi je lakše da verujem u to nešto dobro sutra ako se danas nije desilo. Ponekad se iznenadim prijatno.

***Ne pravim kompromise više. Ne cenjkam se sa emocijama, ne ubedjujem bilo koga da vredim ili da vredi. Nikada ne zaboravljam naučeno. Lekcija sam imala mnogo.

***Jednog dana ćemo stajati na terasi i gledati u Ajfelov toranj. U ruci čaša vina i obećanje da ćemo se tu vratiti i sledeće godine.

***Računam da umeš da saznaš sve iz pogleda.

***Ako te voljena osoba ne nasmeje šta će ti? Realno

***I onda sam lagano odustala. Ne od sebe. Od tebe. Da, od nekog tebe. Postalo mi je svejedno da li ćeš me primetiti. Da li ćeš me razumeti. Jer ne postojiš.

***Razmazim svako živo biće koje mi je drago i ne zažalim nijednog trenutka zbog toga.

***Sve je lako kada si zdrav.

***Smatram da je učenje osnova svega jer nam život svakog dana daje nove lekcije.

Ne pravim nikada planove jer se od istih brzo desi da ne bude ništa. Tako je bilo i decembra koji je prošao. Pustila sam da me vodi pa gde god. I malo mi je ubacio zrna svetlosti i na tome sam mu zahvalna.

Januar.

Čudnog li meseca.

Obično bih krenula da mislim kako bi možda bilo dobro ovo ili ono ali odmahnem rukom. Nema toga.

Mesecima osećam teret koji me pritiska. Neka tuga u duši se vrzma tu već dugo. Kada ne mogu ni muzikom da je oteram otplačem. I ne bude mi lakše ali tako umorna zaspim.

Majka mu stara, sigurna sam da ovo sve nisam ovako zamišljala. Presabiram se po mozgu ali nema tih nekih glupih želja. A možda sam trebala da ih imam. Ne znam.

Meni nije nikada teško da napravim nekome gušt. Da obradujem drage ljude sitnicama. Da kupim kinder jaje ili pez bombone da se nasmejemo iz duše.

Računam da je svakome potreban osmeh.

Dugo me niko nije obradovao do čoveka koji je vozio 1300 km u oba pravca da bi me video.

Mnogo kilometara je izmedju nas ali mu to nije smetalo da krene ka meni. U ponoć je stigao, nasmejan i kao da nije toliko vozio. Zbog duše tvoje sam krenuo, znaš to? Znam. Ostalo je za nas dvoje….. da pamtimo dok smo živi. Poljubac u čelo je tu. ❤️

Suzu sam pustila i dok sam ga ispraćala pogledom.

I to je to.

Nastavili smo gde smo i bili. Svako na svom poslu, u svojim državama.

Ne mogu tako više.

Treba mi neko da ostane. Neko da trajemo. Danas, ovog trenutka.

Dok se ne pojavi taj neko ja ću biti sama ali nikako usamljena.

Šetaću pse, juriti mačku da se mazimo. Udomljavati ulične životinje. Neko treba da dobije deo moje duše, mog srca, moje ljubavi jer je imam na pretek.

Neko.

***Neću ni počinjati nešto sa tobom ako bi naša veza imala unapred rok trajanja.

***Volela bih da imam taj nivo bola u zadnjici kao moja mačka. Koliko smireno skoči sa vrha kuhinje dok ja razmišljam da li me je infarkt strefio od šoka.

***Svakim danom sam starija i neka sam. Ima mnogo toga lepog i kada imate 50+ verujte mi.

***Razlika u godinama ne znači ništa ako se ljudi zavole. Nisu godine prepreka za ljubav već hrabrost da se ista pokaže.

***Ako misliš loše o meni samo nastavi. To dokazuje da misliš na mene i dalje.

***Malo je ljudi koje sam izgubila svojim ponašanjem. Više je onih koji su mene izgubili jer su tako hteli. A ja sam pustila, da me nema više medju njima. Namerno.

***Samo se nasmeši i reci da si dobro. Ionako nas većina pita kako smo reda radi.

***Ne mogu da promenim ono što sam rekla, uradila. Jedino mogu da promenim ono što ću uradit.

***Mogu da ti čestitam na uspehu. Nisam više deo tvog života.

***Ne dozvoli da budeš nikome “ponekad”.

***Zato što me retki mogu pratiti i biti deo mog života……zato sam i sama.

🦋 Neke stvari u životu su nemerljive. Nikako ne možemo da izmerimo količinu radosti ili tuge koju izaziva naše ponašanje…. kao i ponašanje drugih prema nama. Na kantar ne idu emocije, suze, smeh 🦋

❤️ Sve je u životu stvar izbora…. Nekad pogodimo, nekad pogrešimo ali nam radost ili osećaj nezadovoljstva postanu prijatelji.

I onda vagamo, merimo na kantar života mnogo toga. A dovoljno je, verujem, da živimo ❤️