Author Archives: Suzi

“Kao da pomalo umireš.

Kad moraš naučiti kako živeti bez njih.

Praznina ostaje za vremena.

Ako se zvono na vratima oglasi, odmah pomisliš: možda su tu.

Ali nisu. Jer su stotinama ili hiljadama kilometara daleko.

Polako se navikavaš, na svoj novi život.

Znate da je dovoljno jednom nedeljno uključiti mašinu za veš..

Znaš gde da staviš nešto, što ćeš kasnije naći.

Razgovor s njima na internetu ili telefonom postaje prirodan.

Više se ne pojavljuju. Ne boli. Barem se tešiš ne toliko. Ne uvek.

Naravno da ima dana kada ti srce od tuge pati.

Osećaš se tako loše, a ne znaš ni razlog.

Jedva čekate da nazovu i razgovarate s njima.

Samo da vidite: da je sve u redu.

Polako se smirujete, samo ponekad imate noćne more.

Jer roditelji se uvek boje.Sve vreme, za svoju decu, iako su daleko.

A onda kažu: dolazimo!

Spremate se za uzbuđenje. Uskoro ćete ih zagrliti. Naravno da ćete se pokušati ponašati kao da nema ništa posebno u tome što oni dolaze. Niste im rekli, da ste sve vreme zabrinuti.

Biće tu i kuća će opet biti puna i bučna.

Čuje se galama, smeh i svako govori svoje.

Ovako je lepo i milo..svi zajedno na okupu..

Spremaš se… Poput ugrađenih šiljaka koji vas ponekad uzbuđuju. Jer znaš da će opet otići. Već se pripremate za bol. Jer će opet boleti.

Moraćete se naviknuti na njihovu odsutnost kao i toliko puta. Polako. Kako život brzo prolazi,rastu, pa krenu u školu. Srednjoškolci. Onda odu..Dolaze ređe. To je malo veća smrt.

Otići će kad-tad, jer tako treba biti. To je prirodno. Oni žive svoj život.

Jeste li sretni što su se snašli… Čak i ako je to mesto daleko od mesta gdje si Ti. . Živi i zdravi da su..

Sada imaju zajedno sadašnjost i budućnost. Sretan si jer vidiš njihovu sreću.

Dolaze i odlaze, ali uzimaju deo tebe. Čak i kada možda ne znaju. Da! Znaju da ne bi. Oni sve znaju. Dobri ljudi, pa volite ih zajedno i odgajajte ih da budu dobri.

Boleće vas, ali ćete se naviknuti da opet i opet iznova nedostaju i čekate da se vrate. „

Nepoznat autor

Uvek mi je bilo interesantno kako mi kao narod brzo zaboravljamo. Kao nacija smo živi primer amnezije. Iste njuške nam iz godine u godinu obećavaju iste stvari, pričaju iste laži, na isti način nam izvuku tepih ispod nogu, i mi nikako da se opametimo.

Šta više, uvek im iznova dajemo poverenje u nadi da će ovoga puta biti drugačiji. A to poverenje je jedino što nam je ostalo, i to je u ovim vremenima najskuplja stvar koju nekome možete pokloniti.

Ali mi smo od poverenja napravili bagatelu, jeftinu prostitutku koja ne bira mušterije, jer je očajna i mora da preživi dan.

Evo opet novi izbori – krsna slava svih Srba i najveći događaj u državi. Svi će obući svoja najbolja odela, izvaditi iz fioka svoje najslatkorečivije rečenice, uvežbati najblistavije laži, a nacija će sedeti ispred svojih televizora, ne trepćući, puštajući da im obećanja leče rane koje su ta ista obećanja i napravila.

Cirkus ponovo dolazi, i ponovo će biti predstava za pamćenje. Od drugorazrednih klovnova ćemo napraviti umetnike svetske klase, sve to od naših para.

Ponovo ćemo se za slavskim i porodičnim trpezama deliti na „naše“ i „njihove“, ne shvatajući da se svi kuvamo u istom loncu splačina koji će na kraju biti ili prosut ili ostavljen da ga pojedu kerovi željni prevlasti u čoporu koji niti zna gde ide niti mu je to bitno.

Srbija je žena koja vapi za sigurnom kućom.

Žena maltretirana i zlostavljana, ali žena koja nikako da se opameti. Žena koju ne samo da zlostavlja isti nasilnik već godinama, nego žena koja je primorana i da kaže da joj je taj nasilnik NAJBOLJI DO SADA.

Srbija mora naći način da se zaštiti sama od sebe, da se pogleda u ogledalo i kaže „Dosta.“

Manjak samopouzdanja stvara taj višak poverenja poklonjenog političarima, a višak poverenja nas vodi u provaliju iz koje se ne možemo iskobeljati već decenijama.

Do te provalije nas dovedu naše vođe, ali je tužna istina da smo mi ti koji svojevoljno u nju skaču. „Sam pao – sam se ubio.“

I taj prst koji sve ovo vreme traži da se uperi u krivca će kad tad morati da se okrene i stavi na čelo nacije.

Do tada će samo bespotrebno stajati u vazduhu, a krivca ćemo videti samo u ogledalima. A od ogledala ne možemo pobeći, niti ga možemo slagati. Ogledalo pokazuje ono od čega bežimo sve ove godine, ogledalo pokazuje istinu.

I ogledalo pokazuje nas same.

Nemanja Cvijetić, a može i bez hleba.

***Volim ovu devojčicu u meni, koja mi ne dozvoljava da budem namrštena. Volim što me obraduju sitnice i što mi život, svojim šamarima, nije slomio duh. Dopada mi se što suzama operem loš dan a što osmehom i pesmom pokažem koliko sam srećna. Reprizu života nemam 🌷

***Sitnicom me dobiješ, sitnicom me izgubiš. I sve je do načina kako serviramo emocije. Kako začinimo odnos 🌹 Za mene su sitnice krupne stvari.

***Ako neko hoće da ode od vas ne zadržavajte ga. Nikada ne molite za mrvicu pažnje. Iako sitnice boje život ne padajte nisko i ne molite za ljubav. Kome trebate naći će vas. 🌹

***Naučila sam da u svemu nadjem mrvicu dobra. I ta mrvica me drži da ne potonem. One mi uvek lepo pokažu put do mene same. Sitnice mi uvek oboje život 🌹 Te male mrvice dobrog oko mene 🌹

***Kada me neko pita šta želim meni se prosto javi nagon za povraćanjem…..realno. Mislim na muški rod.

Pa ako ne osetiš ko je sa druge strane kako ja da ti objasnim želje? Evo želim da odem na Maldive. Nidje veze. Morate bre da nadjete gde ste se pogubili. Sitnice su život. 🍀

***Naučila sam da prosto ne možeš da očekuješ nešto što ti misliš da se podrazumeva jer se to verovatno kod tog nekog ne podrazumeva. Naučih da pričam sve, jedan čovek mi je 100 puta rekao JOŠ UVEK NE MOGU DA ČITAM MISLI. Kaži mi sve. 🤍

Ima ona pesma koja kaže da “Nije sreća para puna vreća” i verujem u to.

Mesecima se pitam šta je za mene sreća.

Da li je što smo svi zdravi.

Ili je osmeh moje dece sreća?

I onda krenem da se presabiram i tražim ONO nešto što bih srećom nazvala.

Mnogo toga pregurala i to je sreća jer sam sada ovde i mogu da pišem. Da prenesem na papir svoje misli koje lako dodju do ljudi koji žele da čitaju.

Nekada me je srećnom činilo zagrljaj roditelja, babe, dede….

Onda sam porasla pa me je srećnom učinio jedan Saša. Davno beše.

I prelepe sandale sa trakicama koje je otac kupio da me iznenadi a ja preskakala ogradu da uzmem breskve pa pala sa njima.

Srećnom me je činilo i smeh dragih ljudi.

Detinjstvo za poželeti.

Odlazak na more prvi put sa drugaricom je bila posebna sreća.

A onda upoznavanje njega.

Koliko sam samo tada bila srećna.

Zaljubljen devojčurak sa 18 godina.

Venčanje i rodjenje ćerke sreća neopisiva.

I tako prodjoše godine.

Sedim i pišem o sreći sada.

Nadam se da ću sve u jednoj rečenici reći na kraju.

Sreća je mačka koje hrče pored mene i pas koji spava pored nje.

Ogromna sreća su ljudi koji me ne poznaju a draga sam im. Kažu dobra žena. Verujem im. I ja sam srećna jer prozborimo koju.

Nekako mi fali početak nečeg da to srećom nazovem.

Ili sam samo umorna od svega pa je ne prepoznajem.

Sreća je u malim stvarima. U komadiću čokolade, u ispijanju kafe sa drugaricom, u zagrljaju drage osobe, u trčanju sa ljubimcima na Adi, u mogućnosti da gazimo nogama čvrsto.

Postoje ljudi koji to ne mogu.

Sreća je biti živ i imati pravo na izbor.

Sreća sam ja.

Red je da nešto od dobrih recepata podelim. Već duže razmišljam šta bih mogla prvo i evo moja dva omiljena recepta.

ITALIJANSKA PITA:

Testo: 4 šoljice brašna (male), 2 dl jogurta, 2 jaja i prašak za pecivo.

Nadev: 250 gr iseckane šunke (pileća prsa mogu takodje), 250 gr izrendanog kačkavalja, 3 jaja, 150 ml ulja, 100 gr feta sira.

Testo kašikom razvući po nauljenoj tepsiji a preko staviti nadev. Na kraju kečap i origano.

Rernu prethodno zagrejati na 220 stepeni. Peći na 200 stepeni oko 15 minuta a onda smanjiti na 180 stepeni. Kada dobije zlatnu boju gotova je.

PROJA

Osnova testa:

3 jaja

1/2 l jogurta

2 šolje kukuruznog brašna

Kašičica soli

150 ml ulja

Prašak za pecivo

Ukolilo stavljate sir smanjite jogurt srazmerno količini koju dodajete.

U testo možete dodati spanać. Po želji 2 kašike ajvara.

Dobra je sa jednom manjom izrendanom tikvicom.

Čvarke dodati po želji.

Ili upržite praziluku i smanjite ulje.

Ovo je već 6 načina uključujući i osnovni recept.

PRIJATNO 🦋

Kada mi nije dan ja pišem. Kada sam srećna ja pišem i pričam. Odavno su moje misli bile svuda nabacane i onda sam odlučila da krenem sa pisanjem bloga.

Pitala za savet čoveka koji je već ovde i lagano krenula.

Mnogo toga se ovde nalazi.

Moj život pretočen u slova.

Moje radosti, moje boli, moje uspomene, moja nedostajanja.

Ponekad su tekstovi lepi, ponekad nisu ali sve je to deo mene.

Koliko puta sam otplakala tekst koji je ovde i ne zna se. Neka sam.

Sve što znaju moji dragi ljudi sam poželela da znaju i ljudi koji me ne poznaju.

Nema tu tajni.

Ja sam jedna obična žena, ćerka, supruga (bila), sestra, majka, baka, tetka.

Ljubitelj životinja veliki.

Emotivac koji se čuva gardom prema drugima. Lakše mi je tako.

Jedan blizanac koji je večito dete. Verujem u Deda Mraza i dalje, u Božićne filmove, smoki, kolač i mir moje dnevne sobe.

Ko me voli – voli me. Kome nisam draga i to je ok. Ne mogu prijati svima.

Zato volim da pišem o svemu.

Volim da ostavim deo svoje duše u tekstu i znam da to umete da osetite.

Hvala što čitate.

***Otupi čovek vremenom. Postalo mi je svejedno da li će se nešto desiti ili ne. Nisam zbog toga srećna ali sam naučila sebe da kontrolišem emocije da ne budem povredjena – opet. I retko kome verujem. Ako je cena toga ostati sam…. neka 🦋

***Da si želeo čuvao bi me bolje. Ne bi dozvolio da mi postane svejedno. A ja sam ti verovala, o kako sam samo bila naivna 🙄 Sad ti kažem hvala jer da nisi od mene odustao ja se ne bih pronašla. 🌹

***Nisam uspela da pobedim sebe ali sam uspela da pobedim tebe. I ne, nije bilo takmičenja već sam te prosto pustila da odeš a nije ti se išlo. Koliko sam od tog dana otupela to samo ja znam. Koliko mi je postalo svejedno. A od toga se čovek teško oporavi. 🌼⭐️🌼⭐️

***Muškarac želi ženu sa kojom mu neće biti dosadno nijedne sekunde. Koja će ga mozgom raditi i telom. Želi ženu koja ga mirisom kože pokreće. 🌹

***Umori se čovek pa otupi, pa mu postane svejedno. I prepusti se ali ne da padne u očaj već … pusti. Ako je do tebe, do mene, uradjeno je sve. Ostaje uvek nada da će sutra biti bolje. I mora biti ❤️❤️❤️

Kažu godine su samo broj. Ne verujem u to. Nisu samo broj.

Iza ovih 53 godina ima toliko toga da nije SAMO.

Pisala bih vam o svemu ali ne bih stala i zbog toga ću samo pisati o sadašnjosti.

Prošlost je daleko sa razlogom.

Šta volim kod mojih 53?

Sve.

Ako bih nešto i promenila to uradim.

Ako mi se ljubi – ljubim.

Ako bih da sednem u auto i odem bilo gde to i uradim.

Dok nisam sebe zavolela ovo nije bilo moguće.

Volim i mladež na ruci, mali ali prepoznatljiv. Volim i svih 8 strija na stomaku koje me sete na moju ćerku, na trudnoću i jednu nemirnu bebu. Volim i malo parčence uveta koje je tata zaboravio da napravi do kraja. Posebno volim ove zeleno maslinaste oči koje me sete na njega.

Volim i što mogu da radim šta poželim. Što se nikome ne pravdam. Volim i prst na nozi koji je očev potpuno. I male ruke na tetku.

Volim što nisam izgubila dete u sebi i što me i dalje raduju sitnice. Posebno volim što sam emotivna i nemam problem da iste pokažem.

Volim da pomognem, nikako da odmognem.

Sa svojih 53 posebno volim ovog nemirnog devojčurka koji mi ne da mira. Gura me da budem brza, nasmejana, tvrdoglava i impulsivna.

Mojih 53.

Uživam u njima kako umem i znam. Možda bi neko na mom mestu uradio mnogo toga drugačije ali i to je ok. Nismo svi isti, ne zadrhti nam svima srce isto, ne ljubimo se isto, ne grlimo se isto, ne želimo isto.

Zato su moje 53 godine samo moje.

A ja verujte mi odlično znam šta ću sa njima.

Da volim i budem voljena.

Najzad kako zaslužujem.

Sa mojih 53.

Vozeći jutros do posla dolazim do raskrsnice i samo mi klikne ideja.

Kao u život da gledam.

Svaka ta raskrsnica je deo našeg života. Koju stranu izabrati zavisi od nas mnogo puta a i od ljudi koji nas okružuju. Od porodice, familije, prijatelja….

Mnogo puteva imamo na životnom putu ali samo od nas zavisi kojim ćemo krenuti. Neki putevi znaju biti puni trnja ali nas na kraju obično čeka nešto lepo. Ili nas taj put nečemu nauči ili nam podari nešto ili nekog. To je već negde zapisano.

I onda se pojave raskrsnice. Mnogo njih.

Mnogo puteva kojima treba krenuti. Ponekad je izbor lak, ponekad nije ali svaka odluka zahteva da o njoj mislimo, da odlučimo kako treba. Ako i pogrešimo bar je naša a ne tudja.

Ume život i da nam postavi zamku pa nam ponudi dva puta ali je potrebno biti smiren.

Tu obično umem da ubrzam jer je temperament nešto što sam nasledila od oca. Kod nas je uvek bilo AJMO mala.

Sa godinama sam shvatila da u prepunu glavu raznih misli, želja, problema….ne staje mnogo. Zato sam krenula da odbacujem nebitno.

Da želje neke nebitne odbacim.

Da misli o nečemu ili nekome presečem. Umem to veoma dobro.

Probleme rešavam i tako pravim prostor za dalje.

Jedina stvar kojom mogu potpuno vladati je moj um.

Zato su raskrsnice bitne i veoma je važno ko ima prednost.

Nije svako u našem životu zaslužio da bude na našem putu. Prisustvo drugih biramo sami.

Ako se ukrstimo na nekom putu to je odlično.

Obično su to iskušenja ali je i to deo sazrevanja. Umeti prepoznati da li je taj neko pravi za mene.

Jer bilo kojim putem da krenem ne mogu znati da li sam u pravu. Ali idem. Odustajanja nema.

Kako god nikako se ne treba vraćati nazad jer su to putevi kojima smo već išli i koji su nam mnogo toga doneli. Bilo dobro, bilo loše.

Svaki put kada se nadjemo na životnom raskršću mi kao da bacamo kocku.

Život je igra a kocka su naše misli, odluke, gde krenuti.

Pobede i porazi su neminovni ali volim raskrsnicu života.

Volim je jer za sve što odlučim i gde god da krenem mogu samo sebe da pohvalim ili da krivim.

I ono bitno – na mladima svet ostaje. Sigurna sam da oni koji ostaju iza mene odlično znaju gde krenuti. Potrudila sam se ljubavlju da ih naučim.