***Sitnice se učvršćuju u sećanja. Sve slike koje ostanu iz nekog razdoblja vežu se ponekad za nebitne stvari, ostanu duboko urezane u tvojoj glavi, da nakon što pomisliš na prošlost, pred očima ti prvo bljesne slika tih sitnica. (Nepoznat autor)

***Poznato mi je da su životne staze posute trnjem… neke je prosto nemoguće izbeći a i ne trudim se… Samo tražim, da hod po tim stazama manje boli… (Nepoznat autor)

***Ne treba se plašiti samoće. Ona je plemenita, ona je deo našeg života, baš kao i okupljanje. Ali nju ne može svako izdržati. Ona nije za slabe, koji neprestano moraju biti okruženi drugima da bi zaboravili koliko su slabi.

(M.Kapor)

Verujem da je Bog za svakog od nas ostavio po nekog posebnog. Hoću da verujem da svako od nas ima negde zapisanu svoju sudbinu, i da svakog čeka neko poseban. Potrebno je samo vreme da dve se duše pronađu. Previše nas je sličnih, previše onih koji pokušavaju da glume. Zato i jeste komplikovano. Potrebno je biti onakav kakav jesi.. I ne govorite kako vam u životu nije potreban muškarac ili žena, suvišno je lagati. Suludo je samog sebe zavaravati. Svako od nas u hladnim noćima treba zagrljaj. Svako u teškim momentima treba prave reči. Svakom je potrebna tišina sa najdražim bićem. Svako treba nekoga za zauvek….bar se nadam.

Nepoznat autor

***Svojih ožiljaka se ne stidim. Oni su dokaz da sam živela i bila jača od svega što je pokušalo da me slomi. Mogu li dalje? Moram.

***Iskreno, dostigla sam momenat kada me vise nista ne zanima. Kažu da sam dobra osoba a ljude ne mogu naterati da vide moju vrednost i to je moj je*eni usud. Zauvek.

***Sve ima svoj rok trajanja. I veze. I prijateljstva. Bilo bi puno lakše kad bi taj rok bio ispisan na ljudima. Kao na stvarima. Onda bi puno lakše odlučili za koga se vezati, kome pokloniti povjerenje .. kome dati ruku, a kome dušu.

Falio mi je neko
kao što si ti.
Da ovom mom
mračnom životu
po koju boju doda.
Puna je života.
Srcem kroz njega ide.
Šta joj je na pameti uvek kaže.
Ne ume da slaže.
Da sreću odglumi,
tugu sakrije.
Svoja je,
ma koliko god bila moja.

Kritikuje me što dugo spavam,
na poruke ne odgovaram,
nestanem u pola priče.
Sebična je u ljubavi.
Voli da voli.
Sitnicama velike stvari pravi.
Glasna je.
Kućom večito njen smeh odjekuje.
Košulje mi mirišu na njene parfeme,
jastuk koji jutrom iza nje ostane.

Čuva uspomene.
Ramovi su puna slika.
Na frizideru mesta za
magnete više nema.
Pamti datume.
Prvi susret.
Poljubac.
Onaj dan kada me je srela
ni ne sluteći da će biti moja cela.
Zna mi svaki pogled.
Pokret.
Mimiku lica.
Uvek je za korak ispred mene.
Ruka koja mi ne da padnem.
Rame na koje sve što boli zaboravim.

Svoja,
ma koliko god bila moja.

Maksimilijan S.

…ne znam…znamo li se dovoljno, da ćutanjem mogu da ti kažem koliko mi je žao zbog svega što ti se dešava u poslednje vreme…vidim…i ono što si srećom htela nazvati, sreća bila nije…da mogu…sreću bih ti dao, al se bojim da bi i Bog tada

zaplakao..eto..hteo sam da znaš🌹

Moj drug Pedja 💙

Došla si kao malena čupava loptica. Od prvog dana zvrk a plašljiva. Učili smo sa tobom o svemu i naučili. Da smo mogle da biramo sigurna sam da boljeg psa ne bismo izabrale.

Imala si beli nokat po čemu te je Tam i izabrala i jer si bila sva kao loptica.

Došla si 3,5 godine nakon što smo Eli uspavali. Teško smo sve prihvatili ali si nam se uvukla pod kožu svojom dobrotom.

Proputovala si svet, vozila se avionom, dobila pasoš Swe, pevali ti pesme za rodjendan, bila si gde malo pasa može i da zamisli. Imala si simpatiju u Swe i to je prvi put da ti se neko svideo.

Vozila si se autobusom, obišla Nobelovu palatu, jela u tržnim centrima sa nama, obišla stari grad u Stockholmu, sedela pored vode. Uživala u čarima Sokobanje, planini Ozren, pokupila buve u selu ali si to morala da doživiš.

Zajedno sa Lunom si bila tim.

Nisi je prihvatila u trenutku jer si uvek sebe doživljavala kao baronesu. I neka si.

Bolje nego da glumiš da si nešto drugo.

Tam te je naučila da daš glas, da pokažeš osmeh, da šetaš pored nas. Njenim odlaskom si patila ali vešto krila. Eh da si samo mogla da govoriš.

Vraćale smo se pred kovid nas dve i sedela si pored mene u avionu. Kao prava šmizla.

Za ovo malo godina si proputovala i videla dovoljno.

Videla si i da vožnja vozom, autibusom, avionom, kolima tebi prija.

Onda su godine lagano krenule da se nižu. Postale su ti i okice malo daleke. Svaki trenutak preterane sreće te je uzbudjivao.

Ali si to bila ti – drama queen.

Kako reče veterinar: Od prvog dana je takva i ne krivi sebe. Ti si jedan od vlasnika koji se retko sreće. Tamara i ti ih posebno volite. Ne plači, umrla je u trenutku veruj mi.

I verovala sam mu sinoć da je tako.

Ne zaboravljam kako smo zajedno lizale sladoled, ma ništa ne zaboravljam. Ni tvoj pogled, ni spavanje na jastuku pored mene. Ništa.

Luna te poljubila na rastanku. Podigli smo je da ne odeš tek tako.

Ja sam te još toplu ljubila i mazila. Izvini što sam ti isekla malo lepe tvoje dlake ali mi treba za uspomenu.

Oplemenila si nam dušu.

Zbog tebe smo postali bolji ljudi.

Pokazala si nam kako neko sa 5 kg može da ima stav.

Bila sam ti bitna samo ja i Luna.

U mene si gledala sa toliko ljubavi da mi ne preostaje ništa drugo nego da svoje misli prenesem da svi vide.

Bićeš u stanu odakle si i otišla. Našla sam posebno mesto za tebe. Gledaćeš nas sa visine i biti ono što jesi – pas koji je mislio da je čovek.

Hvala ti za svaki trenutak, za šetnju na Adi, za sedenje u kafiću kao da si tamo rodjena.

Hvala ti za svih ovih kratkih 11 godina kojima si naše živote obojila toplinom. Hvala ti što si izabrala Tam i postala deo našeg čopora.

Pozdravi Eli, mog oca koga će ti ona pokazati. Čekaj me i ja ću ti jednog dana doči. I neću zaboraviti tenisku lopticu ne brini. Znaš da ja ništa ne zaboravljam.

Monami kaže da se igraš sa nekim velikim psom. Poverovaćem u to.

Znam da svi psi idu u RAJ ali si ti tamo na svome. U raju živela u raj otišla.

Vole te i plaču zbog tebe Tamara, Monami, Luna, Sneža, Zoran, baba Vera i tvoja Suzi.

***Brak ne znači da će te biti zajedno celog života….to je samo papir. Potrebna je ljubav, poštovanje, razumevanje , poverenje i vera da će vaš odnos uspeti. Ako jedno od vas nije srećno tu gde jeste…..budite pošteni jedno prema drugom.

💫🥂❤️

***Najviše na svetu mrzim pitanje: Imate samo jedno dete? Samo nju? I onda onaj pogled kao da sam nešto kriva. Da, imam ćerku i nije samo nju. Pa kako? Ni ja vas ne pitam zašto imate samo dvoje dece? Realno mogli smo po četvoro i vi ali i ja.

Dovidjenja 🦋

***Sa čime ti možeš da iznenadiš ženu koja je u životu prošla sve? Koja je mažena dobrotom i šibana kako ne možeš ni da zamisliš. Čime je možeš naterati da ti poveruje? Istinom jedino ako umeš a ako ne … ne diraj je. Nema ona više srca već samo jedno. ❤️

Moj tata ima pčele. Danas mi je pokazao sav med koji je dobio ove godine. Skinuo je poklopac kante meda, a na vrhu su bile 3 male pčelice. Bile su prekrivene ljepljivim medom i koprcale se u njemu. Pitala sam ga možemo li im pomoći, a on je rekao da tu nema pomoći jer zasigurno neće preživjeti. Te su male pčelice za njega bile jedne od redovnih žrtava prikupljanja meda.

Ponovno sam ga pitala možemo li ih barem izvući i ubiti, ipak je on bio taj koji me naučio da skratim muke životinji ako drugog izlaza nema. Nakon moga neodustajanja konačno je popustio i izvadio ih iz kante. Stavio ih je u praznu posudicu i ostavio vani.
Budući da je uznemirio košnicu, pčele su uznemireno letjele posvuda.

Stavili smo 3 male pčelice u posudu na klupu i prepustili ih njihovoj sudbini. Tata me pozvao malo kasnije da mi pokaže što se događa. Ove tri male pčelice bile su okružene drugim pčelama koje su čistile gotovo mrtve pčele, pomažući im da skinu sav med sa svojih tijela. Vratili smo se malo kasnije i u plastičnoj posudici ostala je samo jedna pčelica. Još uvijek su je druge pčele marljivo čistile.

Kada je došlo vrijeme da odemo provjerili smo posljednji puta i posudica je bila prazna.

Te tri male pčelice preživjele su jer su bile okružene drugim pčelama koje nisu htjele odustati od njih, drugim pčelama koje su odbile pustiti ih da uginu.
(Nepoznat autor) 🌷

Da nemam pse ne bih ni upoznala svaki deo sokaka i verujte mi da bi bio promašaj.

Ovako se radujem poznatim ljudima, psima, klupi na koju umem da legnem.

Radujem se i bubamari i ježu u školskom dvorištu jer odmorimo od šetnje.

Nije sve idealno. Ima ljudi koji ne vole pse, tačnije postoje ljudi koji ne vole ni sebe. Ali neka ih.

Imam dve ljuljaške koje ne vole deca jer su previše niske ali ih ja obožavam.

Sednem i vratim vreme.

Zaljuljam se i zažmurim. Zamislim. U tome sam nepogrešiva.

Odlutam tako mislima svuda.

I osetim i miris pečenog kukuruza, miris dinje, lubenice.

Zamislim i parče domaćeg hleba namazano mašću i alevom paprikom.

Uživam.

Onda otvorim oči a vetar mi lagano miluje lice.

Ne dozvoljavam ovom devojčurku u meni da ode. E vala nećeš ti mala nigde.

Samo se osmehuj i ne žuri da odrasteš.

Odrasli su tako dosadni.

Postoje dani kada se čovek povuče u svoju kućicu i vida rane sam. Ponekad to i nisu rane ali poželi da odćuti sve.

I pogrešan osmeh, pogrešnu stanicu, pogrešne ruke koje je držao/la, pogrešne usne koje je ljubio.

Nauči da živi sa tim.

Nekako sam uvek smatrala da muškarci to bolje podnose ali nije tako. Svako odćuti srazmerno količini duše koju je dao zbog nekog.

I onda odlučimo da se smirimo.

Obećamo sami sebi da nam ne treba niko.

Tada nas iznenada potapše po ramenu naš Andjeo čuvar i kaže: A pa ne može tako. Pogledaj oko sebe.

I pogledah.

Kad tamo Toscana.

Ma daj beži od mene, ne radi mi to. Znaš da mi je to životni san?

Znam.

A sa druge strane on.

Odmeren i pun poštovanja.

Uspeo je da me smiri svojim ponašanjem.

Oboje preplašeni od svega ali idemo napred.

Ne treba mi za trenutak jer mi nije dovoljan ali ćemo krenuti od trenutka. Ako ih bude mnogo onda će sve ovo imati smisla jednog dana.

Ima već sada, o itekako.

Pod suncem Toscane bih popila vino, uzela dobar sir i gledala u daljinu. Odćutala taj trenutak i poželela da traje. Mislim da zaslužujemo oboje.