Author Archives: Suzi

Došla si kao malena čupava loptica. Od prvog dana zvrk a plašljiva. Učili smo sa tobom o svemu i naučili. Da smo mogle da biramo sigurna sam da boljeg psa ne bismo izabrale.

Imala si beli nokat po čemu te je Tam i izabrala i jer si bila sva kao loptica.

Došla si 3,5 godine nakon što smo Eli uspavali. Teško smo sve prihvatili ali si nam se uvukla pod kožu svojom dobrotom.

Proputovala si svet, vozila se avionom, dobila pasoš Swe, pevali ti pesme za rodjendan, bila si gde malo pasa može i da zamisli. Imala si simpatiju u Swe i to je prvi put da ti se neko svideo.

Vozila si se autobusom, obišla Nobelovu palatu, jela u tržnim centrima sa nama, obišla stari grad u Stockholmu, sedela pored vode. Uživala u čarima Sokobanje, planini Ozren, pokupila buve u selu ali si to morala da doživiš.

Zajedno sa Lunom si bila tim.

Nisi je prihvatila u trenutku jer si uvek sebe doživljavala kao baronesu. I neka si.

Bolje nego da glumiš da si nešto drugo.

Tam te je naučila da daš glas, da pokažeš osmeh, da šetaš pored nas. Njenim odlaskom si patila ali vešto krila. Eh da si samo mogla da govoriš.

Vraćale smo se pred kovid nas dve i sedela si pored mene u avionu. Kao prava šmizla.

Za ovo malo godina si proputovala i videla dovoljno.

Videla si i da vožnja vozom, autibusom, avionom, kolima tebi prija.

Onda su godine lagano krenule da se nižu. Postale su ti i okice malo daleke. Svaki trenutak preterane sreće te je uzbudjivao.

Ali si to bila ti – drama queen.

Kako reče veterinar: Od prvog dana je takva i ne krivi sebe. Ti si jedan od vlasnika koji se retko sreće. Tamara i ti ih posebno volite. Ne plači, umrla je u trenutku veruj mi.

I verovala sam mu sinoć da je tako.

Ne zaboravljam kako smo zajedno lizale sladoled, ma ništa ne zaboravljam. Ni tvoj pogled, ni spavanje na jastuku pored mene. Ništa.

Luna te poljubila na rastanku. Podigli smo je da ne odeš tek tako.

Ja sam te još toplu ljubila i mazila. Izvini što sam ti isekla malo lepe tvoje dlake ali mi treba za uspomenu.

Oplemenila si nam dušu.

Zbog tebe smo postali bolji ljudi.

Pokazala si nam kako neko sa 5 kg može da ima stav.

Bila sam ti bitna samo ja i Luna.

U mene si gledala sa toliko ljubavi da mi ne preostaje ništa drugo nego da svoje misli prenesem da svi vide.

Bićeš u stanu odakle si i otišla. Našla sam posebno mesto za tebe. Gledaćeš nas sa visine i biti ono što jesi – pas koji je mislio da je čovek.

Hvala ti za svaki trenutak, za šetnju na Adi, za sedenje u kafiću kao da si tamo rodjena.

Hvala ti za svih ovih kratkih 11 godina kojima si naše živote obojila toplinom. Hvala ti što si izabrala Tam i postala deo našeg čopora.

Pozdravi Eli, mog oca koga će ti ona pokazati. Čekaj me i ja ću ti jednog dana doči. I neću zaboraviti tenisku lopticu ne brini. Znaš da ja ništa ne zaboravljam.

Monami kaže da se igraš sa nekim velikim psom. Poverovaćem u to.

Znam da svi psi idu u RAJ ali si ti tamo na svome. U raju živela u raj otišla.

Vole te i plaču zbog tebe Tamara, Monami, Luna, Sneža, Zoran, baba Vera i tvoja Suzi.

***Brak ne znači da će te biti zajedno celog života….to je samo papir. Potrebna je ljubav, poštovanje, razumevanje , poverenje i vera da će vaš odnos uspeti. Ako jedno od vas nije srećno tu gde jeste…..budite pošteni jedno prema drugom.

💫🥂❤️

***Najviše na svetu mrzim pitanje: Imate samo jedno dete? Samo nju? I onda onaj pogled kao da sam nešto kriva. Da, imam ćerku i nije samo nju. Pa kako? Ni ja vas ne pitam zašto imate samo dvoje dece? Realno mogli smo po četvoro i vi ali i ja.

Dovidjenja 🦋

***Sa čime ti možeš da iznenadiš ženu koja je u životu prošla sve? Koja je mažena dobrotom i šibana kako ne možeš ni da zamisliš. Čime je možeš naterati da ti poveruje? Istinom jedino ako umeš a ako ne … ne diraj je. Nema ona više srca već samo jedno. ❤️

Moj tata ima pčele. Danas mi je pokazao sav med koji je dobio ove godine. Skinuo je poklopac kante meda, a na vrhu su bile 3 male pčelice. Bile su prekrivene ljepljivim medom i koprcale se u njemu. Pitala sam ga možemo li im pomoći, a on je rekao da tu nema pomoći jer zasigurno neće preživjeti. Te su male pčelice za njega bile jedne od redovnih žrtava prikupljanja meda.

Ponovno sam ga pitala možemo li ih barem izvući i ubiti, ipak je on bio taj koji me naučio da skratim muke životinji ako drugog izlaza nema. Nakon moga neodustajanja konačno je popustio i izvadio ih iz kante. Stavio ih je u praznu posudicu i ostavio vani.
Budući da je uznemirio košnicu, pčele su uznemireno letjele posvuda.

Stavili smo 3 male pčelice u posudu na klupu i prepustili ih njihovoj sudbini. Tata me pozvao malo kasnije da mi pokaže što se događa. Ove tri male pčelice bile su okružene drugim pčelama koje su čistile gotovo mrtve pčele, pomažući im da skinu sav med sa svojih tijela. Vratili smo se malo kasnije i u plastičnoj posudici ostala je samo jedna pčelica. Još uvijek su je druge pčele marljivo čistile.

Kada je došlo vrijeme da odemo provjerili smo posljednji puta i posudica je bila prazna.

Te tri male pčelice preživjele su jer su bile okružene drugim pčelama koje nisu htjele odustati od njih, drugim pčelama koje su odbile pustiti ih da uginu.
(Nepoznat autor) 🌷

Da nemam pse ne bih ni upoznala svaki deo sokaka i verujte mi da bi bio promašaj.

Ovako se radujem poznatim ljudima, psima, klupi na koju umem da legnem.

Radujem se i bubamari i ježu u školskom dvorištu jer odmorimo od šetnje.

Nije sve idealno. Ima ljudi koji ne vole pse, tačnije postoje ljudi koji ne vole ni sebe. Ali neka ih.

Imam dve ljuljaške koje ne vole deca jer su previše niske ali ih ja obožavam.

Sednem i vratim vreme.

Zaljuljam se i zažmurim. Zamislim. U tome sam nepogrešiva.

Odlutam tako mislima svuda.

I osetim i miris pečenog kukuruza, miris dinje, lubenice.

Zamislim i parče domaćeg hleba namazano mašću i alevom paprikom.

Uživam.

Onda otvorim oči a vetar mi lagano miluje lice.

Ne dozvoljavam ovom devojčurku u meni da ode. E vala nećeš ti mala nigde.

Samo se osmehuj i ne žuri da odrasteš.

Odrasli su tako dosadni.

Postoje dani kada se čovek povuče u svoju kućicu i vida rane sam. Ponekad to i nisu rane ali poželi da odćuti sve.

I pogrešan osmeh, pogrešnu stanicu, pogrešne ruke koje je držao/la, pogrešne usne koje je ljubio.

Nauči da živi sa tim.

Nekako sam uvek smatrala da muškarci to bolje podnose ali nije tako. Svako odćuti srazmerno količini duše koju je dao zbog nekog.

I onda odlučimo da se smirimo.

Obećamo sami sebi da nam ne treba niko.

Tada nas iznenada potapše po ramenu naš Andjeo čuvar i kaže: A pa ne može tako. Pogledaj oko sebe.

I pogledah.

Kad tamo Toscana.

Ma daj beži od mene, ne radi mi to. Znaš da mi je to životni san?

Znam.

A sa druge strane on.

Odmeren i pun poštovanja.

Uspeo je da me smiri svojim ponašanjem.

Oboje preplašeni od svega ali idemo napred.

Ne treba mi za trenutak jer mi nije dovoljan ali ćemo krenuti od trenutka. Ako ih bude mnogo onda će sve ovo imati smisla jednog dana.

Ima već sada, o itekako.

Pod suncem Toscane bih popila vino, uzela dobar sir i gledala u daljinu. Odćutala taj trenutak i poželela da traje. Mislim da zaslužujemo oboje.

Mnogo toga donese život, mnogo toga i odnese.

Uglavnom pišem šta mi prodje kroz pamet. Ponekad me pokrene slika, nekada je to cvet, drvo, reč.

Pisala sam o selu često ali je red da moja tetka Evica bude pomenuta.

U blizini kuće se nalazi mala crkva koja je sazidana na osnovu sna jedne slepe žene. Naime, davnooo je jedna starica sanjala da se tu ispod vodenice na nekih 200 m nalazi zakopana tkanina sa krstom Svete Petke, pramenom kose, delom polomljenog ćupa keramičkog.

Naravno, kažu, da joj niko nije verovao i krenuli su nakon par dana sa motikama i kosom da krče put. Poveli su i nju.

Kopali su satima, uzeli i ašov, krčili i odjednom tup udar u nešto.

Izvadili su tkaninu sa onim što je sanjala.

Sveta Petka je u snu rekla da svakog 08.08. jedan od domaćina sela obeleži taj dan i da podigne selo malu crkvu. Tako i bi.

Godinama je neko od domaćina predavao slavu drugome.

Održavali su malu crkvu kako su umeli.

Jednom sam sa majkom otišla i ugledala na mestu za ikonu rukom izvezen peškir na kome su pored cvetova bila ispisala slova imena njene sestre Evice.

Htela sam da mi ispriča priču o njoj.

Deda i baba su izrodili četiri ćerke. Mirjana, Evica, Verica, Ljiljana.

Moja majka je Verica.

Sećam se kroz maglu svega reče ali znam da su mnogo plakali zbog nje.

Umrla je sa šest godina od šarlaha.

Vodili su je i za Beograd ali je nisu spasili. Zbog toga su deda i baba donirali crkvi mnogo toga. Jednom sam pitala babu ali je zaplakala. Nisam je više nikada pitala. Prosto sam je previše volela da bih je povredila.

Godinama sam razmišljala kako bi izgledala. Gde bi živela sada. Koliko bi dece imala. Znatiželja i tuga neka. Ne postoji veća tuga nego kada roditelj sahrani dete.

Pre par godina je mala crkva obnovljena a izvezen peškir moje babe je i dalje tamo. Čuva od zaborava moju babu, moju tetku Evicu, mnogo toga što je crkvi poklonjeno je godinama propadalo ali su dobri ljudi i to sredili.

Moj brat povremeno ode a ja nisam bila dugi niz godina. Krene srce da mi lupa kada prilazim vodenici, rečici, malom mostu i kada ugledam kuću na vrhu. Onda lagano do crkve.

I znate šta?

Mnogo toga ne bih ni doživela, videla, da nisam imala ovakve ljude pored sebe. Od ljubavi i pažnje satkani i samo su prenosili dalje. Budem ponekad i ljuta jer sam bez obzira na jačinu jedan prokleti emotivac. A vala neka sam.

Nadam se tetka Evice da si ponosna na sve nas. Mislim da smo valjani ljudi. Ostali smo da te pomenemo i živimo naše živote kako najbolje umemo. Oprosti nam ako i pogrešimo.

Volim te iako se ne poznajemo.

Danima čujem ptice kada izvedem pse i onda sednem na klupu i zatvorim oči.

A kroz glavu prolazi mnogo toga.

Namerno sam sve ružno odbacila jer ne želim da me jede iznutra.

Kad god mi nije dan ja zaćutim malo ali i onda se trudim da najbolje izgledam. Ne dam nikome da me žali.

Umela je majka da me izgrdi zbog toga i kaže: A Suzo sine, pa ako ti nije dan, nije. Ti i tvoj ponos.

Neka majka, znaš da ne mogu drugačije.

I eto mene na klupi.

Sunce me lagano miluje, osećam, a ja vratim sebe iza kuće gde je drvo dunje veoma staro. Ne penji se na drvo nikako.

Eh, pa eto mene tamo.

Mladost ne razume mnogo toga ali i ne treba. Žurimo da odrastemo a da nas čovek pita zbog čega mi ne bismo znali.

Sećam se i kruške, pa jabukara dedinog, šljivik sa najsladjim šljivama. Brat je uporno jeo zelene džanarike i jurio po dvorištu do poljskog wc-a. Ludak.

I dalje žmurim i vraćam film.

Eto i brega ispred kuće, vodenice, male rečice, dva duda, male crkve u blizini.

Svinje koje se valjaju u vodi pa mi redovno pobegnu dok deda odmahuje rukom.

A deda, vrate se kući čim se rashlade. Ti Beogradjanče mi džigericu izede. Ni svinje ne umeš da sačuvaš. Izgleda da sam tu pogrešila. Bez obzira na isečene stabljike kukuruza, na popijen sok kada mu vreme nije, na milion pitanja, deda je mene obožavao.

Još uvek žmurim.

Eto me u sobi pored dede koji vadi iz slamarice novčanik i sa ponosom pokazuje koliko ima para. Dobićete svi deo ali za praznik. Ma ajmo deda u zadrugu, ima slatkiša i onih sokova.

Ujutru rano ćemo ti i ja da odemo ali ne pitaj više, mozak mi umaraš. Grlim ga i odlazim.

I Džeki je tu naravno.

Pa kako da se pas ne zove tako? Nikako. Doduše umalo da mu deda bude kum sa imenom Omer ali NE.

Daj mi majka flašice i cucle da Boban i ja nahranimo dva mala praseta. Šta nije vreme? Malo da im damo pa da se igramo.

Žmurim i dalje a slike samo dolaze.

Imala sam dva puta fras kao mala pa su na mene posebno bolećivi a ja vazda zvrk.

Čim bih dobila temperaturu eto majke i babe sa projnim brašnom i sirćetom za noge. Onda komovica da me masiraju.

Razumem ih sada a tada su me smarale.

Čujem gugutku u daljini (tako kažu u selu Katun) i čekam babu da me pozove sa hlebom koji je uvek na stomak stavljala, sekla po sredini i na tako vruć mazala mast i alevu papriku.

Ima i pite sine. Dosta ti je jedno parče.

Nakon svega dodjem u situaciju da pojedini ljudi pomisle da me mogu povrediti svojim činjenjem.

Ne možeš me povrediti. Možeš da probaš. Može da mi bude teško par dana ali ja onda zažmurim.

Nadjem svoje srećno mesto i odlutam.

Priglim moje srećno detinjstvo, moje osmehe i idem dalje.

Ne nosim probleme sa mnom.

Tamo sam ih ostavila.

Jer djubre ostaje djubre.

Čovek ostaje čovek ako ga je imao ko tome naučiti.

Ja ostajem ja.

Mala crnokosa devojčica koja žmuri i uživa.

Žmuri Sju. Kome budeš trebala probudiće te.

Mnogo toga govori o čoveku na osnovu onog što ponese iz detinjstva medju ljude.

Ko kaže drugačije – laže.

Mogla bih danima da pišem o svemu ali nikako ne mogu da izostavim oca. Neću ni ovog puta.

Razlika izmedju mene i brata je 20 meseci. Obožavala sam dan kada se rodio i svako veče sam mu prala stopala sa majkom. Ja mislim da sam prala ali sam uglavnom smetala. I pevala sam mu redovno.

Kako smo odrastali bili smo i dosadni kao i svako dete. Posebno ja jer me je uvek sve zanimalo. Brat je bio mirniji. Kao mali je bio lep kao luče jedno. Kada gledam njegove slike pomislim čiji je onako plave kose.

U dvorištu kuće gde smo živeli kao podstanari imali smo baštu, ljuljašku i poljski wc. Korito za kupanje i malu metalnu mini česmu.

Naftaricu u ćošku.

Otac je sam radio a majka je kuvala i jedva čekala da on dodje.

Sećam se njegovog osmeha i moje stajanje iza kapije i radost kada ga ugledam. Nikada ga nisam videla ljutog, umornog iako je to sigurno bio. Oprao bi ruke, ručao na brzinu i poveo mene i brata daleko od kuće. Imali smo u blizini šumu i deo za šetnju. Nikada nije rekao da ne moźe. Skakutala sam pored njega i pevušila. U ruci je držao tranzistor iz koga je uvek neka muzika išla u pozadini.

Sećam se slike, koju ću pokušati da nadjem, gde otac čuči a brat i ja njemu na nogama sedimo. I dalje pamtim taj osećaj miline, tu radost, tu ljubav, taj osećaj spokoja.

I kako sam mogla da budem drugačija? Nikako.

Tog dana i svih drugih sam videla i naučila kako se ponaša otac, kako se ponaša dobar suprug.

Kako se ponaša neko ko voli porodicu i decu koju je dobio.

I kada bih mogla na trenutak da vratim vreme opet bih želela da stojim iza kapije i čekam da se pojavi.

Da mu se nasmejem kao i on meni.

Opet bih da upalim taj tranzistor i bezbrižno trčkaram kroz šumu.

Mnogo toga bih opet i zato se rado sećam svega proživljenog jer imalo se rašta roditi.

Živi se samo jednom i nema kockanja sa njim. Svako od nas ima svoju misiju koju ćemo tražiti dokle god kuca srce u nama. Život nas uči da je svaki dan dar koji ne smemo da protraćimo. I da je neponovljiv. Postoje dani kada smo jaki, postoje dani kada smo slabi.

Upravo iz tih dana kada smo slabi izvlačimo najviše. Svaka suza je tu sa razlogom. Biće dana punih topline i nežnosti. To je taj divan mix. Onda u naš život pustimo ljude koji nas dotaknu u dušu. Sa nekima dan bude kao večnost. Sa nekima večnost bude kao dan.

Neke ne bi puštali ni tren a druge ne želiš pored sebe.

Svako u naš život udje sa razlogom. Bude deo nas. Učimo jedni od drugih. I biramo, ako smo pametni, osmeh i ljubav. Ta svetlost čini život. To je poenta prvog udaha. To je život. 💛

Kada ostariš neće ti biti važno da li je sve sredjeno, obrisano. Neće ti biti važno da li je dan ili noć jer se ništa ne menja.

Kada ostariš možda će te za ruku držati neko kome si jednog dana rekao DA. Možda će te za ruku držati neko kome si pelene menjao.

Možda ćeš starost dočekati sam jer si se plašio “vezivanja” i obaveza. Rado bi da vratiš vreme ali je kasno.

Kada ostariš Sunce drugačije sija. I nije te briga da li imaš kofice za plažu, da li imaš vremena za još jedno letovanje.

Ako imaš sreće sedećeš sa njom na nekoj verandi u dvorištu vaše kuće i gledati u slike dece i unučića. Ponekad se setiti svega i uzdahnuti.

Kada ostariš bitno je da iza sebe ostaviš uspomene. Prezime i ime po kome će te pominjati.

Jer kada ostariš setićeš se ludorija iz mladosti i zato ih pravi dok imaš snage za to. Dok možeš da trčiš, da skačeš, da sedneš u auto i odeš eto tek tako. Kupi i nešto što ti ne treba, zaljubi se i voli, pati ako treba ali živi. Uzmi psa ili mačku.

Kada ostariš slikama ćeš se vratiti u te dane.

Jer kada ostariš ne prestaješ da živiš već se svesno povlačiš i radiš ono što ti telo dozvoli. A ono tada ne može mnogo.

Zato ustani sada i kreni. Ma bilo gde. Jer kada ostariš bitno je da se sa osmehom svega setiš.

Ako se i ne budeš sećao nije ni važno. Živeo si i to se broji.