Author Archives: Suzi

Potrudim se da ostvarim svaku želju sebi. Nekada sam oca umela da zagrlim i da potražim nešto a on nije mogao da mi kaže NE. A i moje želje su bile realne. Znala sam koliko mogu da se pruže i to mi je uvek bilo na pameti.

Razmišljam kako ću ostati željna nekih stvari, nekih gradova, nekih kolača, nekih zagrljaja….nečega.

Ostaću željna dragih ljudi ali sam vremeno naučila da nedostajanje podnesem kako treba.

Biće mi zauvek žao što me otac nije godinama prepoznavao, što mu nisam mogla reći koliko ljubavi mi je pružio…. Što mu moja ljubav nije dolazila do mozga.

Nakon mnogo uspona i padova rešila sam da sve svoje želje ostvarim. Jednu po jednu lagano.

Ne gledam na vreme. Puštam da me osećaj vodi. A ume, majka mu stara da me iznenadi.

Da me nasmeje od srca, da mi ispuni svaki atom snage srećom.

Ostaću željna zagrljaja onih pravih. Nekako je do sada većina bila mlaka a ja takve ne volim. Ako ne puca – šta će mi.

Ako me ne protrese celu ne treba mi. Zato sam i sama.

Pa šta?

Ups….. pudla Luna i mačka Snežana me hrkanjem opominju da nisam sama. Naravno da nisam.

Ostaću željna Dore i njenog osmeha ali znam da me čuva i gleda odozgo. I ove suze su Doki ok, moram malo. Znaš, još pričam ljudima o tebi? Da da…. I malenoj loptici koja mi je život oplemenila.

Ostaću željna i kuće u selu mojih dede i babe, sedenja na stepenicama i uživanju u lubenici, u gibanici i mleku koje je svako jutro bilo sveže na stolu.

Ostaću željna i sebe.

Ponekad mi se čini da sam na malenu crnokosu devojčicu stavila previše tereta. Red je da je oslobodim.

Tako da polako precrtavam želje i radim da mi bude dobro. Da nekome zadrhti duša na pomen mog imena.

Ostaću željna mirisa mora, planine, ali dok je Ade sve ću ja to polako da pregazim.

I da, Toscana.

Nju ću ostvariti da ne budem željna onog zelenila, vina i dobrog sira.

Ali za taj put ću držati za ruku nekog.

To sam sebi obećala.’

Na kraju svake rečenice stavljamo tačku. Tako smo naučeni.

Tačke stavljamo i kada prekidamo prijateljstva, veze, brakove….bilo koje odnose.

I nisu sve tačke iste. Ako ih ima tri… znači da nešto možemo nastaviti a ne moramo.

Kada te tri tačke prerastu u jednu onda je odluka doneta. Valjana.

Nekad ne zavisi od nas.

Ponekad je nacrta nego drugi svojim činjenjem a mi prihvatimo.

Shvatimo da je vreme da bude tu.

Imam običaj da svaku tačku proverim. Iako sam veoma impulsivna moj razum kaže da ne treba biti ishitren.

Tačku stavim ako mi neko nije bitan u trenutku i ne žalim ni sekunde.

Nemam vremena da bilo kome dokazujem razlog iste.

Svoje odluke ne menjam.

Čvrsto stojim iza date reči i ne podnosim tapšače ramena.

Gade mi se.

Tačka mi je veoma važna jer me tera da idem dalje.

Pokaže mi put kojim trebam da krenem. Jasno mi pokaže da je iza nje ostala prošlost koja je tu da razlogom. I lagano koračam dalje. Trudim se da budem bolja nego što sam bila juče. I budem.

I biću.

Nekome nagrada, nekome kazna ali nikome otrov. To nije moj film.

Zato volim tačku.

U njoj se nalazi sav moj život, vaš život.

Nekim tačkama betoniramo prolaz delovima prošlosti.

Budućnost nas čeka ali je sadašnjost ono što me tera napred.

Mnogo životnih tačaka sam napravila. I onda kada sam se plašila, radovala, smejala, plakala, brinula…. Sve su one moje i drage na svoj način.

I evo, stavljam tačku i sada.

Jer….sve će ovo jednom biti juče.

Ljubi vas Sju ❤️

Manipulacija je oblik ponašanja koji služi postizanju lične koristi u svakoj situaciji bez obzira koliko to drugome štetilo ili ne. Takvo ponašenje predstavlja perfidnu igru, gde ništa nije onako kako vam na prvi pogled izgleda. Prema tome, nekada je jako teško prepoznati emocionalne manipulatore jer su u stanju da vas suptilno nateraju da uradite ono što oni žele a da se pritom osećate dobro i korisno u vezi sa tim. U daljem tekstu prikazane su odrednice za uočavanje manipulativnog ponašanja.

Iskernost i manipulacija

U komunikaciji sa manipulatorom iskrenost ne pomaže. Ukoliko bilo šta izgovorite to će biti izokrenuto iako su činjenice na vašoj strani. Na primer, ako ste besni što vam je manipulativna osoba zaboravila rođendan, njena reakcija na to će izgledati ovako: ,, Strašno mi je žao što misliš da sam zaboravio/-la na tvoj rođendan, trebalo je da ti kažem sa kolikim stresom se suočavam u ovom momentu-ali nisam hteo/-la da te zamaram time. Mada, u pravu si možda je trebalo da zanemarim sav taj bol (ovda se mogu pojaviti i prave suze) i da se fokusiram na tvoj rođendan. Izvini.“ Iako slušajući izgovor koji vam osoba daje osećate da joj nije zaista žao, kako je izgovorila toliko lepih reči ne možete ništa da kažete protiv. Šta više možete se naći u ulozi tešitelja. U ovakvim situacijama, bitno je da ne popuštate uopšte – ne tešite, ne prihvatajte nesuvisla objašnjenja i izvinjenja. Ako osećate da je izvinjenje lažno – ono zaista to i jeste. Pazite se ukoliko manipulator oseti da vas je zaveo svojim manevrom, postaćete njegova stalna ,,žrtva“.

Oni se pretvaraju i kada čine nešto za vas

Ako ih zamolite da vam nešto učine oni će skoro uvek pristati, ako se već nisu punudili i sami da vam pomognu pre toga. Ako im se zahvalite i prihvatite pomoć, oni će napraviti mnoštvo neverbalnih znakova, gde ćete vi prosto osetiti da bez obzira šta su obećali to neće biti ispunjeno. Ako im kažete da ne izgleda kao da će učiniti to što obećavaju oni će vas uveravati da nema govora da neće to učiniti i da su vaše primedbe nerazumne. Glavno pravilo je da ukoliko manipulator kaže DA naterajte ga da ako ne ispuni obećanje oseti da znate da to nije hteo ni da učini, i naterajte ga sledeći put da prizna da nešto neće učiniti iako obećava da hoće. Kada počne da teatrališe uradite nešto kako bi video da ne obraćate pažnju-stavite slušalice za slušanje muzike, izađite iz prostorije i sl.

Emocionalna manipulacija je način ponašanja koji se javlja kod određenih poremećaja ličnosti (granični, narcistični, antisocijalni, histrionični) pa je često možemo staviti u kontekst nekog šireg psihološkog problema. Ovo ponašanje je gotovo nemoguće izmeniti jer donosi korist osobi koja ga primenjuje. Nije mnogo ni korisno ukazivati manipulatorima na njihove postupke i neispravnost, jer ih to svakako neće naterati da ih promene, ne žele time da se zamaruju, nemaju motiv jer nije im ni bitno da udovolje vama nego sebi. Kada vi ne budete radili ono što oni žele, lako će naći nekog drugog.

Mr Sanja Marjanović

dipl.psiholog

Mnogo puta su me ljudi pitala a i moja doktorka kako sam izašla iz svega čvrsto koračajući.

Prosto, svima bih odgovorila.

Kada mesecima čekate po hodnicima rezultate krvi, raznih snimanja shvatite da se niko umesto vas ne može boriti.

Mogu da budu podrška i bili su, ali je borba uvek samo moja.

I ja sam odlučila da je igram kako najbolje umem. Ne prihvatanjem da sam bolesna.

A bila sam.

Radila sam sve kao da meni nije ništa. Gledala u ćerku i drage ljude i gurala napred.

Sećam se pogleda tužnih ali i to je ok.

Mnogo toga sam shvatila i u čekaonicama. Gledala druge ljude i pitala se koje misli njih more, koje bitke biju. I ulazila lagano u priču sa prvom osobom. Prvo ona pitanja zašto smo tu a onda o deci, o majci, ocu, bračnom partneru o psu.

Na tim mestima sam naučila mozak da loše potisne, sažvaće i odbaci.

Sećam se začudjenog pogleda moje doktorke koja me je pogledom skenirala. Znaš, ovo retko ko ovako može. Mislila sam da si išla kod psihijatra.

Postoji teorija o tome ali tek sada, uživo, vidim nekog kao ti.

Uvek si nasmejana i ne voliš ovaj aparat za pritisak.

Borićemo se.

Nasmešila sam se i rekla: Ova bitka je moja. Samo moja. Ali ćemo je proći zajedno koliko nam vreme dozvoli.

I išla sam napred, čitala, istraživala, plakala, bila uplašena ali sam išla. Nema padanja blizančice.

I nisam pala.

Sve što nas u životu snadje ima tu moć da nas promeni, zaustavi na trenutak, nauči nečemu ili oplemeni.

Nakon svega sam krenula da pomažem životinjama koliko sam mogla. Ćerka je bila mala ali smo uz našeg psa učile i volele.

Ja sam pomogla njima a i oni meni. Svojom ljubavlju su mi pokazali da im je svaki obrok dar.

Zato ne prihvatam da nešto ne mogu da uradim, da ne mogu da pomognem, da ne mogu da nahranim gladne.

U vreme kada sam bila bitke u čekaonicama, dok sam čekala novi dan, osmehivala sam se.

Trebalo je ćerki pokazati kako se piše kosa tanka uspravna debela, trebalo je prošetati psa, nahraniti ulične pse.

A za sve to mi je trebao osmeh i volja.

Imala sam sve to. Imam i danas.

Bitke bijem i dalje ali znate šta?

NE PRIHVATAM da me slomi ništa što dodje.

Ljubav je ono što me je guralo napred.

I mislim da je baš iza ćoška neko ko me očekuje. Ma znam da jeste jer da drugačije mislim ne bi me ni bilo.

Prihvatam da sam samo jedna mala žena koja ima veliko srce. I to će tako biti zauvek.

Davnooo, baš davno kada sam imala tri operacije i kada mi je odstranjen deo koji je veoma vaźan u ljudskom telu, bila sam očajna.

Štitna žlezda. Pa da. Imala sam 29 godina.

Ono što mi je bilo neverovatno, čudno, zastrašujuće je saznanje da ću doživotno morati da uzimam tabletu koja će mi nadomestiti ono što je uklonjeno.

Prvo mi je bio šok a onda sam otplakala. Presabrala pa opet otplakala. Otišla ispred ogledala i samoj sebi rekla: Možeš ti to.

Ali nije bila samo tableta u pitanju već silne kontrole. Mogla sam.

I onda gde god da krenem prvo spakujem njih.

Bez toga ne smem da krenem.

Jednom sam zaboravila da popijem a krenula u grad. Tak strah vam ne mogu opisati. Kao da sam pošla bez jedne cipele.

Nije mi bilo lako da prihvatim sve to ali ko je mogao da me bolje bodri nego ja.

Potrudila sam se da mi to postane navika, da ne padam u očaj, da ne patetišem, da ne plačem.

Ostala sam živa a moglo je da bude i drugačije. E upravo zbog tog da je moglo da bude i drugačije ja gazim svaki dan.

Padala sam mnogo puta ali sam brzo i ustajala. Nema toga.

Naučila da se radujem sitnicama jer iako želim sve ne mogu biti alava. Nisam tako satkana.

Od sitnice lako napravim moj veliki svet, meni bitan.

I koliko god da nekome deluje da je mali pomak za mene je kao da pomeram planine. A verujete mi pomerala sam ih.

I žuljeve imala i ispucalu kožu ali sam išla napred.

Računam uvek da me tu, baš tu, iza ćoška čeka sve.

Zato i gazim svaki dan.

Kada mi bude postalo svejedno neće biti ni mene.

Bila sam i povredjena, bila…. Pa šta? Nema plakanja. Ne priznajem suze jer mi posle njih nije lakše.

Zato svako jutro počinjem sa osmehom, sa novom nadom, sa mojim ljubimcima i tom tabletom koja mi život znači.

U toj malenoj tableti je velika snaga. Za mene najveća.

Neću objavljivati našu prepisku od 2020-te jer je čuvam kao dokaz da ovde, medju vama, mogu da se pronadju ljudi medju ljudima.

Nisam bila aktivna na twiteru iako dugo imam nalog. Prosto nisam imala snage. Kada sam 2019-te rešila da pišem nisam znala ni da dam komentar. Polako sam čitala i učila. Zapraćivala ljude koji su mi pisanjem pokazali da vrede. Koji nisu vredjali druge. Nekako sam uspela da sebe okružim dragim ljudima.

Gile i ja smo se zapratili i osetila sam da iza profila stoji veliki borac. Kada sam napisala da sam pregurala dva karcinoma pitao me je kako sam. Pored svoje muke našao je vremena da pita, još uvek, nepoznatu ženu kako je. Razmenili brojeve telefona i povremeno sam ga pitala kako se bori.

Njegovo dobro jutro iz mirne Bačke me je uvek razveselilo jer sam znala da ima snage da bude sa nama.

Radovao se uspehu unuka. I mi sa njim.

Kada je moja Tam otvorila nalog zapratio je i pustio poruku koju pamtim: Neka ti je Suzo živa i zdrava. Borac si ti Suzo, neka te tako.

Hvala Gile.

Neću mnogo pisati jer sve što sam imala da kažem, napisala sam njemu i dobila odgovor.

Volim ljude kao što je on bio. Nenametljive, svoje, porodične, emotivne i velike fajtere.

Pišem o njemu jer zaslužuje da se nadje u mom blogu, da ostane zauvek tu negde blizu kao dobar prijatelj, dobar čovek.

Jedini čovek koji me je zvao Suzo je bio moj otac koji je umeo da kroz osmeh kaže: Suzo oka mog. I to sam mu i bila.

Drugi čovek je Gile.

Nadam se Gile da si najzad našao mir, da te ništa ne boli i da nas posmatraš sa osmehom.

Što se mene tiče neću se menjati a jednog dana ćemo se naći. Ako te sretne jedan čovek sa prelepim zelenim očima, pozdravi ga.

Gile, ovo je od tvoje prijateljice Suze.

Sa godinama se mnogo toga menjalo tako da ono što nisam ni sanjala da ne bih ni probala, sada volim. Pita od bundeve. Ali to je samo deo.

Kao klinka nisam imala mnogo drugarica. Više drugova. Nekako mi je prijala energija koju imam sa njima. Drugarice su bile tu i nisam bila muškarača ali sam nekako imala ideje drugačije.

Sećam se srednje škole i druga Ćire sa kojim sam sve marke automobila pogadjala i one dodatne oznake. Ko pobedi dobija giros. Najela sam se 😁

Volela sam i sedeljke sa drugaricama i plakanje uz pesme legendarnog Čole, Bili Idol-a, Madness…. Svega je tu bilo. Prvi film u bioskopu sam pogledala sa drugaricama jer je moj otac odlučio da nas tri časti. Kako smo samo bile zaljubljene u Travoltu. Briljantin je bio okidač da krenem sa posterima u sobi i da majka prevrće očima. Realno, Travoltu volim i danas.

Kod mene se jasno zna ko mi prija a ko ne. Ne mogu da smejem ako mi se ne smeje. Ne mogu da se družim sa nekim jer to rade svi. Ne mogu da pišem ono što ne mislim. Ne mogu da volim ako mi nije uzvraćemo. Ali zato mogu da pustim u svoj život drage ljude. Mogu da podelim poslednji dinar, poslednje parče hleba, kesicu Smokija. Volim životinje i smatram da sam zbog njih postala bolji čovek. Vaspitana sam da ne vredjam ali da ne dam na sebe.

Sa psima i mačkama sam mnogo toga shvatila.

Osnovno – Da vidam rane u samoći, da odćutim sve, da bol podnesem tako da niko ne primeti. I da za sve budem nasmejana jer niko nije dužan da sluša ono što me muči.

Retko kome otvorim dušu a ljudi, koji znaju moje tajne, su posebni u mom životu. I ja ih čuvam.

Ne volim njanjavce, kukavice, teatralne ljude i ljude bez kičme.

Volim kada neko stoji pravo dok ga šiba hiljadu vetrova, dok ga lome brige i volim kada taj isti neko otvori dušu baš meni.

Nikako ne volim ogovaranje i to stopiram odmah. Ne želim to. Nije me otac tome učio.

Ali zato volim smeh, kafu sa dragim ljudima, dobar kolač, sladoled….

Ne volim kod sebe što mi je svejedno šta će biti, u bilo kojoj vezi, sutra. Prosto sam toliko otupela, umorila i ne razmišljam da li sam nekome draga.

I kada se desi ja sam ravnodušna.

Ne zanosim se.

Verujem da će se pojaviti neko ko će mi pokazati da mogu da volim bez kočnica.

Većina je do sada bila predvidiva, već vidjenog teksta, vidjenih priča, pokreta a zarad skidanja moje odeće.

Nikako da ukapiraju da se sama skidam ako ima razlog.

Ne volim što moja ćerka živi daleko od mene ali volim da je vidim srećnu gde god da je. A srećna je.

Ponekad ne volim dozu neprijatnosti koju imam ali sam ja jedna blizančica koja je satkana od emocija. Upravo one puknu kada je neko grub prema slabijem, prema životinjama. Tada je bolje da me se klone.

Ali zato volim miris doma mog i to što me upravo puding od čokolade čini srećnom.

Volim i tebe koji ovo čitaš jer znam da sam ti draga čim si došao/la do kraja teksta.

***Šta ako nas sve dosadašnje borbe vode do poglavlja života koji je lep? Šta ako se sve kockice slože a mi ne vidimo to sada tako? Šta bi bilo kada bi negativnost zamenili optimizmom? Šta? Zato osmeh a ja ću nacrtati ili napisati kraj kako budem umela. 🌹

***Svako od nas ima svoju priču. Svako je prošao mnogo toga što nas je promenilo. Nikada ne sudite bilo kome, jer to nije vaša knjiga života, nije vaša priča, nije vaša cipela, nije vaša briga. Ako nemate nijednu drugu brigu uživajte jer ste retki. 🌹

Da ja malo pišem o sebi i osećaju nakon razvoda. Neću nikog kriviti jer da je bilo volje sa obe strane ne bismo stavili tačku na brak. Nekako sam smatrala da čvrsto stojim na nogama i da je ovo još jedna prepreka koju treba preći. Malo li sam ih pregurala? Ne…Ali ne beše tako.

Obavili smo razgovor, obavestio me da ima drugu ženu. Poželela sam mu sreću i rekoh jaka sam ja 💪 Onda krene preispitivanje, sećanje gde smo pogrešili, gde sam ja pogrešila. Setim se lepih stvari pa onda ružnih. Otplačem pa osmeh i medju ljude.

Godinama sam krila da sam razvedena da ne bih dobila epitet RASPUŠTENICA na koju svako misli da ima pravo. Ćutala sam i glumila. Išlo mi je dobro. Skoro 4 godine sam bila tužna jer sam smatrala da je brak za ceo život. Gledala svoje roditelje i pomislila da tako treba.

Najteža su mi bila letovanja ako će te iskreno. Gledala sam sa terase porodice kako se pakuju i odlaze na more, reke, planine. Te prve godine sam otplakala svaki auto. Vremenom sam naučila da je moja Ada moje more. Sednem u auto i pravac kafić Makondo. Sama…. naučila i to.

Ovo nije patetika i molim da ga ne shvatite tako. Prosto pišem svoje vidjenje i kako sam se borila. Volim porodicu i za mene je razvod bio katastrofa. Ne treba ni ostati u lošim brakovima i tu se slažem ali je teško. Meni je bar bilo… Godine su učinile svoje i idemo dalje.

Da krenemo redom,

Dora je ušla u naš život 3,5 godine posle nesrećnog slučaja sa Eli i unela neverovatnu radost u naše živote. Nismo mislili da je moguće voleti drugo biće posle Eli ali desilo se. Dugo smo je zvali njenim imenom dok nismo otišli do mesta gde je Eli sahranjena. Od toga dana je postala Dora i u našim srcima 🙂
A vratila nam je toliko toga lepog, da nijednog, jedinog trenutka nisam pomislila da li smo pogrešili.

Dora je pas posebnog karaktera, sa toliko dobrote u sebi, da se ponekad pitam da li smo samo nju čekali 3,5 godine? Ona vam odmah daje do znanja šta možete od nje da očekujete. Ukoliko odluči dozvoliće potpunom neznancu da je pomazi a u većini slučajeva okrene svoje maleno dupence i ode dalje. Ne jede sve, ima poseban režim ishrane i mi smo se na to već navikli. U početku smo imali stres i mi a i ona. Ponajviše njen veterinar koji je bio u strahu kad god ga mi pozovemo. 
Dora je pas iz odgajivačnice i kod nas je došla sa 2,5 meseca kao mala čupava loptica. Od prvog dana je pokazivala da je emotivni svojeglavi mali psić. Rad sa njom je znao dobro da preznoji Tam ali je uspela od nje da napravi izuzetnog psa.
Danas, sa 2 godine, je dama u malom i tako se i ponaša – kao prava pudla
Luna je došla iznenada, neplanirano, sa 6 nedelja, jer malu belu pahuljicu nisu htele tri porodice 😦
Prerano odovojena od majke i svog čopora bila je sva uplašena, smrdljiva, buvljiva u kartonskoj kutiji.
I naravno da je morala da nam odmah osvoji srca, i takva, a spavala je kod mene pola sata kao da mi je govorila: Vodi me kući, biću dobra 🙂
Tako je malena Luna ušla u naše živote.
Dora je tri dana imala odbojan stav prema njoj, dok nije ukapirala da ona nigde ne ide, i samo je jedno veče došla u krevet i krenula da se igra sa njom.

Postoji razlika izmedju njih i to je normalno.
Dora je od rodjenja imala dobre ljude oko sebe a Luna nije.
Luna je rođena u domu štancerke (to saznamo sasvim slučajno) gde je pitanje kako je tretirana od početka svog prvog udisanja vazduha, od svog prvog plača, od svog otvaranja očiju.
Za granule ili kuvani obrok Luna skače u krug i jede kao ulični pas. Naravno da radimo na korigovanju takvog ponašanja ali me duša boli kada je vidim takvu.
Tretman ima isti kao i Dora i nema odvajanja ali se vide razlike baš kod hrane najviše.

Polako, lagano i ona uči od Dore, upija, hoće sa Dorom sve da deli. Donosi joj koskice, nema ljubomore uopšte sa njene strane i baš je divna devojčica.

Imala je sreće da dodje kod nas a šta bi bilo da je završila kod  neke štancerke koja bi je parila na svako teranje? O tome ne smem ni da mislim ali mi se gade osobe koje ne znaju da nadju sebi posao već žive na račun drugog bića. Ustvari, to i nisu osobe…to su paraziti ali njima će suditi neko drugi a ne ja.

Dora i Luna ❤

Napisano davne 2013-te.

Ova 2022-a je odnela Doru da pravi društvo Eli, da bude drugarica i ćera mom ocu.

Verujem da su svo troje srećni zajedno.

Voli vas Sju