Author Archives: Suzi

*Ne izlazimo iz loših odnosa iako znamo da to jesu sve dok nismo spremni. Jednog dana se probudimo i shvatimo da ne želimo više prazninu koja lebdi iznad. Okrenemo se i sve presečemo u trenu. Udahnemo punim plućima i zapamtimo lekciju.

*Ne podnosim kada ljudi kažu: Ali oni su tvoja porodica.

Ne zanima me.

Ponekad krvno srodstvo ne znači ništa. Treba toksične članove porodice odstraniti iz života. A znate zašto? Jer krv nije jača od unutrašnjeg mira. 🦋

Kako je Dora uginula ovo je prvi put da smo Luna i ja otišle na Adu. Preteško mi je bilo i da zamislim samo nas dve ali život ide dalje hteli mi ili ne. I budem ljuta na život, budem tužna a onda shvatim u sekundi da je sve negde zapisano. Svaki naš korak koji predjemo…

Neko će reći – Ma to je samo pas.

Realno me ne zanima.

Ona je za mene bila i ostala član porodice isto kao moja Tam, moja Monami, Luna, Snežana, Maza.

Svaka od njih je deo moje duše.

Nema veze što sam Tam rodila jer i ona isto misli.

I zbog toga je jedan deo mene nestao u maju.

Jesen u mom sokaku neće više nikada biti ista, niti će me radovati. Prosto je tako.

Sve vam ovo pišem dok hrču Luna i Sneža.

Dora mila, bilo nam je pusto bez tebe. I dalje pričam o tebi svima.

Jer sve što sam o ljubavi naučila ti si mi pokazala. Sve ❤️

Ne javljaš mi se više? Nema te da pitaš kako sam? Obećala si da ćeš me pitati kako mi je? Jesam obećala i znam da ti nije dobro tu gde sada jesi i zato ti se ne javljam. Osetim svaki tvoj nemir i zato ti ne pišem. I čekala sam tebe da pitaš ovo. Kako si znala? Lepo. Bio si moj.

Ne volim da vraćam sebe unazad ali uradim to samo kada poželim da vidim drage ljude kojih više nema, kada bih da opet sebe vidim očima devojčurka na bregu ispred dedine kuće. Zatvorim oči i odlutam. Volim to.

Verujem da nam je svima zapisano kako ćemo se kretati kroz život a na nama je da probamo da nam svaki korak bude što odlučniji.

Neko ne uspe ali i to je zapisano.

Ne radjamo se svi kao borci.

Nismo svi od istog materijala satkani.

Moj put….hm…

Nisam mogla ni da zamislim, kao klinka, da ću ovoliko prepreka da prodjem do sada. Bila sam ubedjena da će mi sa godinama biti lakše. Nije.

Kako god, nikada me to nije nateralo da stanem. Samo sam grabila i grabila, prelazila puteve, brda, kamenje gazila, vreo pesak , vodu, blato, potok i prošla.

I na svakom delu puta nešto ponela. Naučila mnogo toga i potrudila se da ne padnem, da se ne sapletem.

Svoj put sam zacrtala još kao mala devojčica u dvorištu jedne baka Ruže. Tada sam po prvi put postala svesna da ću i ja biti jednom kao ona. Baka koja će drhtavim rukama nositi parče pite od višanja nekoj devojčici ili dečaku.

Dete kao dete, brzo to ode od pameti jer mi ljuljaška u to vreme bila zanimljivija.

Ali sam zapamtila sve.

I ruke moje majke dok ispira veš u dvorištu i babe koja nam maže mast i alevu papriku na vruć hleb.

Upravo zbog te ljubavi kojom sam bila okruźena sam postala ovo danas. Emotivac sa oklopom.

Morala sam tako.

Retko ko me prati na mom putu.

Ne mogu da me stignu.

Onaj koji je uspeo je dobio DA od mene.

Dobili su to isto još dva pametna bića. Na drugačiji način.

Moj put je satkan od duše, temperamenta, iskrenosti, tvrdoglavosti, upornosti, požrtvovanosti.

Sama biram šta ću na tom putu voleti, grliti, zgaziti, ljubiti, maziti, precrtati. Do mene je.

A do drugih ljudi je šta će izazvati.

Skoro sam na ovom putu presekla veoma bitnu nit.

Presekla i otplakala.

Presabrala i nastavila dalje sa još jednim ožiljkom. Još jednim u nizu.

Hodam pravo i dalje.

Šta meni može mali potres? Ništa.

Zato na mom putu ne moram ništa a mogu svašta.

Hoću da budem ponosna na sebe i da znam da sam sve pokušala na ovom putu. Ne želim da se kajem do kraja života. Nikada ne bih oprostila da sebe izneverim.

Zato koračam sigurno.

Naučila.

Jednog dana ćeš me potražiti kada shvatiš šta si izgubio. Pozvaćeš me, pisati, tražiti ali nećeš dobiti odgovor. Kada me ne budeš fizički našao probaćeš emotivno. I pokušaćeš da nadješ nekog ko će te voleti kao ja ili da te nasmeje kao ja. Ali znaš šta? Ubrzo ćeš shvatiti da ne postoji neko ovako miran sa nemirom kao ja. Bila sam jedinstvena i prava za tebe. Ali si me izgubio.

I očajnički ćeš probati da nadješ moje tragove ali uzalud. Trebao si da se boriš za mene jače, ja za tebe jesam kada ti nije bilo bitno.

Sada, ja sam ona koja je otišla. Zauvek.

Godinama smo je obilazili, onako u prolazu, gledajući je. Nasledila je moja baba od svoje svekrve jer majku nije imala. Divna oniža starica ljubavi puna je od treće godine osetila šta znači biti neželjeno dete. Sa bratom se grčevito držala za ruke i sigurna sam da je grabila što pre da odraste. E moja baba Mirka 🌹

Koliko nam je samo ljubavi pružila.

U toj škrinji su bili stolnjaci, posteljine, krpe, pletene čarape i dve prelepe crne haljine sa čipkom. Obe je baba ostavila kao uspomenu na tetku koja je jedina od dece završila fakultet.

Na dnu je bio izvezen peškir od platna sa ružama na krajevima i imenom Evica. Njeno dete (moja nesudjena tetka) koja je sa šest godina preminula od posledica šarlaha.

Iako volim da pričam, da pitam….shvatila sam da je ponekad bolje zaćutati i pustiti. Ne dirati rane.

Godine su odmicale i ta škrinja je prebačena u deo stare kuće i pokrivena. Ostavljena je da čeka neka bolja vremena i naslednicu.

Na sreću, svoju ćerku sam vaspitala da nikada ne gazi po prošlosti i da je ona ta koja joj je utkala ovo što je danas. Čestita i valjana mlada žena.

I tako, davne 2017-te moja ćerka i njen čovek su otišli za to isto selo. Pronašli mnogo buradi raznih veličina, ćupove stare i pokrivenu drvenu škrinju.

Majka, mogu li da je ponesem u Beograd?

Sve što vas se svidi ponesite.

I tako bi.

Pokušali su da je srede ali joj nije bilo spasa. Godine stajanja su učinile svoje.

Nije bačena, stoji u ćošku zetove kuće, u garaži. Dat joj je duh ovog vremena ali je ona poželela da ostane zauvek samo škrinja moje baba Mirke.

Burad su postala deo doma moje dece i pored novog nameštaja govore priču ko ume da sluša.

Na svemu tome su otisci moje babe, mog dede.

Čuvajući njih čuvamo uspomeni na davna vremena, na jedno selo Katun gde sam leta provodila. Na slatko od grozdja, jagoda, kajsija u kredencu. Na vino i rakiju u podrumu, na sokove u staklenim flašicama.

I znate šta?

Drago mi je što sam imala od koga da naučimo da budem ovo što sam danas. Što mi je vodilja osmeh moje babe pun ljubavi i brige i odlučnost mog dede.

Neko je morao da nasledi duh dobrih ljudi. A ima nas.

Hvala ti baba Mirka za ovu škrinju.

Hvala ti za sve.

Voli te tvoja Suza.

Mogu vam pisati o strahovima vezano za bube, za gubitak dragih ljudi ali neka to ovog puta bude daleko od narednih redova.

Bojim se sebe.

Naučila sam sa godinama da sve što dodje mora i da prodje. Ostavljalo mi je ožiljke, teralo do granica izdržljivosti, mučilo, savijalo ali sam gurala napred.

Nije da nisam padala ali me evo. Osećam ponekad da mi je koža ogrubela od mnogo toga ali neka je. Zbog nje sam ovo što sam danas.

Jedna obično neobična žena.

„Pobedjuje nas samo ono čega se plašimo” kaže latinska poslovica.

E baš zbog toga ne dam da me pobede sopstveni strahovi. A ima ih vala dosta. Kako god da saberem i oduzmem plašim se uvek sebe.

Umem da se stegnem i čekam udar, da se zgrčim i branim sebe od bilo koga.

U tom položaju nisam uspela da prepoznam mnogo toga.

Možda su neke dobronamerne reči ili nežne ruke pokušale da me zaštite ali ja nisam dozvolila. Nenamerno.

Onda bi tama bila ta koja bi me okružila i naterala na strah. Ne volim mrak. Tera me da bežim, da tražim ono nešto svetlo. I imala sam uvek to nešto što me je guralo napred.

Razočaranja.

Bol.

Suze.

Tuga.

Sve ovo kada stavim u jednu kutiju dobro zatvorim jer kako će do mene doći radost, osmeh, sreća, ljubav, ako ne verujem da postoje?

E tu se bojim sebe.

Bojim se da neću prepoznati dobro srce, dobre ruke, pogled koji me miluje ako ne prestanem da zgrčena čekam udar.

Jedino što je izvesno je da se menjam, da pokušavam, da grabim, učim…. Pokušavam da pobedim sebe.

Ova bitka će biti najteža.

A to tako liči na ceo moj život.

Bojim se da mi ne postane svejedno.

Dobri muškarci ostaju sa nama do kraja.

Nikada ne dozvolite da duhovi prošlih veza stanu izmedju vas.

Nije on kriv zbog ponašanja bilo koga, niste vi krivi zbog bilo koje druge žene u njegovom životu.

Zato samo napred bez straha i ne zaboravite – Dobri muškarci ostaju sa nama do kraja.

Postoje dani kada mi više nedostaje nego obično ali se trgnem brzo jer znam šta bi mi rekao: Suzo sine, nemoj suzu da si pustila.

I onda se nasmejem i kao da mu time odam poštovanje.

A zaslužio je da o njemu pišem danima ali bi time mnogo toga ostalo neispričano. Zato doziram.

Moji roditelji su se venčali 25. avgusta davne 1966. godine. I bili su baš lepi, ma najlepši.

Namučili su se u Beogradu, živeli kao podstanari a onda sam varljivog leta ‘68 ja rešila da ugledam svet. Majka nije radila tada, otac je bio vozač tramvaja.

Nije to sada tema….

Htela sam da prenesem ljubav kojom smo bili okruženi brat i ja. Ljubav koja je bila tako jaka jer je ista takva bila ljubav mojih roditelja. Majka oštroumna vodolija sa plavim očima a otac emotivna škorpija sa najlepšim zelenim očima.

Nije bilo podele poslova.

Otac je umeo i hteo da pomogne a njegove punjene paprike i pasulj su blli bolji nego kada je majka spremala. Nervirala se zbog toga.

Simpatično mi kada se setim.

Uvek nasmejan, nikada ljut….otac je bio moja vodilja. Upravo zbog toga sam grabila da budem što bolja u školi. I bila sam. Htela sam da zbog svega što mi pružaju budu ponosni na mene. I bili su.

Majka i on su umeli da odu bez nas i provedu ceo dan van doma.

Obično bih napravila pitu i ponosno ih čekala.

Tu ljubav i to poštovanje sam želela celog života kada ja budem rešila da osnujem porodicu.

Nije bilo baš tako ali život ide dalje.

Skoro čujem pesmu “Like my father” i otplačem.

To je to.

Red je da ostane ovde i seti na divno detinjstvo koje sam imala i na ljubav dvoje ljudi zbog kojih mogu ovo da pišem.

Hvala majka, hvala tata što ste od mene napravili valjanog čoveka.

Voli vas vaša Suza.

Uvek mi nekako ideje padnu dok šetam pse/psa. Volela bih ponekad da ne primetim sve ali primetim. Imam želju da zaglupim ali mi ne ide.

Kada si glup ništa te ne dotiče, ne nerviraš se oko besmislenih stvari. Baš te briga što je kiša.

Ja to tako zamišljam.

I tako u šetnji primetim na prelepom drvetu slomljenu granu koja se grčevito drži za isto.

E to vam je kao kada krpite brak/vezu koja je gotova odavno.

Umesto da presečete vi tražite razlog da ostanete tu.

Nema razloga.

Sve ono što nas je nekada vezivalo je osušeno baš kao i ova slomljena grana.

Ako nemamo snagu da sami pomognemo i odvojimo sebe iz odnosa koji nije dobar, uvek možemo potražiti pomoć. Nije sramota.

I nemojte misliti da je lako. Gde lako. Ako uspemo, lagano se oporavljamo i gazimo dalje.

A tamo napred nas gaze drugi, isti takvi kao mi…….poluoštećeni, polomljeni, nesnadjeni, zalutali.

Treba i to prepoznati.

Sreća je kada nas takve pronadju oni koji imaju volju i želju da nam budu podrška jer veruju u nas. I onda napunite dušu lepotom, nekim čudnim sjajem i poverujete da je nekome zaista stalo do nas.

Polako se podižemo, osoba koju gledamo u ogledalo ima sjaj u očima posle dužeg vremena.

I niz obraze znaju i suze da poteku ali ih neka.

Obrišemo i nastavimo dalje jer nas tamo negde neko voli baš ovakve kakvi jesmo.

A drvo?

Ono se oporavlja i lakše mu je. Tereta više nema i vreme je da procveta opet, da da plodove, da obasja i oboji proleće veselim bojama.

Neka ga.

Svako je krenuo dalje kako je znao. Nekome duže treba da shvati, nekome kraće ali je važno da nas za ruku drži neko kome smo dragi ali na drugi način.

Onaj prvi koji pamtimo je prošao.

Nestao u pepelu.

Sada kao feniks grlimo druge ruke, obraze, ramena, vrat i uživamo.

Dok smo bili deo drveta nismo o ovome mogli ni da sanjamo.

Zato osmeh i presecite ono što je trulo, što je osušeno.

Procvetajte u drugim rukama, na drugom mestu.

Vredite.

Ja vredim to znam i cvetam gde god mi srcu prija. Umem 🦋