Mnogo godina je iza mene, za ispred ne znam, kako bude.

Nisam dugo pisala sa razlogom.

Pojavila bi se neka ideja ali mozak nije želeo da nastavi.

Činilo mi se kao da sam se predala.

Hm…

Ne liči to na mene. I bol sam umela da preguram lagano ali ovog puta moja duša nije htela da me pusti tek tako da idem dalje.

Nisam ni sada daleko odmakla ali pišem. Evo, imam snage da misli povežem u rečenice. One smislene rekla bih.

Od vesele graje u domu trenutno nas tri bitišemo.

Namerno ne želim da promenim par stvari u stanu jer bih time obrisala sećanje na dane kada su nastali.

Luna je stavila njuškicu na mene i gleda me kao da mi kaže: Dobra si ti, idemo dalje.

I idemo.

Kada mi je otac preminuo majka je pobacala pola ormana, brisala je danima iako je dugo bio bolestan. Valjda se tako bol umanjuje. Rekla sam joj da ne prestaje dok ne uradi sve.

Nakon uginuća Dore sam isto uradila.

Nisam jela ali sam danima bacala, pakovala i smanjivala količinu stvari u ormanu.

A onda je došla moja Tam i moja Monami.

Nastavile smo da bacamo, da menjamo, da svoju bol i nedostajanje očistimo nepotrebnim stvarima. Kupile boju za krečenje i promenile izgled doma.

Unele neki novi duh u zidove.

Utkale deo naših duša.

Četiri godine nismo ovako bile srećno a tužno besne.

Ne mogu to drugačije da opišem.

Bilo nam je potrebno to sve.

Ljubav je uvek tu ali je bila opipljiva tih dana.

Ozdravile smo jedna pored druge a unuka je bila lek koji je dodatno smirio sve. Svaka ima svoj život ali nikada nećemo jedna drugoj okrenuti ledja. I to smo znale ali nam je Dora pomogla da se rešimo prošlosti. Da ne plačemo danima već da je pustimo da mirno trčkara sa našom prvom pudlom Eli i sa mojim ocem/dedom.

Gledam u nežno roze zavese koje je Tam donela i zahvalna sam na danima koje smo provele zajedno.

Kako bi rekla moja unuka: Baba Suzi….ja gLaadna.

Daj babi ruku i ajmo da pojedemo nešto. Biraj.

Ona je birala a ja uživala.

Izabrale smo život.

Ne nismo mi bili ljubavnici. Nikad…! Samo smo se ponekad gledali, kad nisu gledali nas. I to je sve…! Oboje smo na lančiću nosili po polovinu davno polomljene tajne, ali nismo pokušavali da je sastavimo…Ko zna zašto, ta tajna je lebdela nad okeanom prošlog vremena, kao ukleta ladja. Negde ovde, daleko! Negde tamo, blizu. Ni na nebu ni na zemlji…Nismo bili ljubavnici nikad…! Samo smo se ponekad u dugim noćima,

punog meseca, malo tražili po talasnim dužinama čežnje. I to je sve…

Nepoznat autor

Ne pišem već duže a pravo da vam kažem ne mogu. Dorina smrt me je potresla i prosto sam poželela da sve odćutim.

Ponešto napišem da me ne zaboravite ali nemam inspiraciju za bilo koji tekst.

I ovo što pišem je da meni bude lakše, da ja pokušam da nadjem mir.

Neko će reći: Samo pas!

Ali je taj pas bio moj deo duše. Moj mali svet.

Znala je sve i volela nas do granica mogućeg.

Proputovala.

Živela jedno vreme sa mojom ćerkom i unukom.

Odvajanjem nje od njih ne zna se ko je više patio.

Svaki auto je zagledala, svakoj se devojci obradovala, u svaka kola je htela da udje.

Nije malo 11 godina.

Mnoge tajne je znala.

Mnogo naših suza je videla, mnogo pesama zajedno odskakala sa mnom.

Loptice jurila sa Lunom.

Bila obožavana od svih.

Sa njom je otišao jedan deo mene. Sa prvom pudlom Eli takodje.

Ostale smo Luna, Snežana i ja da budemo trojac.

Pas, mačka i jedna plava žena.

I zbog svega ja ne moram ništa.

Ali ono što se nikako neće promeniti je moja empatija za druge.

Ne tražim da me razumete.

Ne tražim ni da pročitate ako vas umara.

Meni je lakše da ove reči budu ovde.

Uskoro ću možda dobiti inspiraciju a možda ću se i zaljubiti a do tada će moja duša pokušati da zakrpi delove koji lebde oko mene.

Volite sebe i volite drage ljude.

Nemate reprizu.

Ljubi vas Sju.

Svaki novi dan je neka vrsta borbe. Sa samim sobom, sa prošlošću, sa današnjicom, sa budućnošću.
I neko to sve lepo složi, okrene, pogleda, pregleda, oduzme, pa sabere i tako…. Prodje život!
I pitam se da li su sve životne borbe, radosti, patnje uzaludne?
Duboko sam uverena da nisu 🎀🎀🎀

Ozdravljenje je dug proces. Ne dajte svakome da vidi vaše rane. I ono najvažnije – ne krvarite pred ljudima koji vas nisu posekli. Njih to ne zanima.

***Sitnice se učvršćuju u sećanja. Sve slike koje ostanu iz nekog razdoblja vežu se ponekad za nebitne stvari, ostanu duboko urezane u tvojoj glavi, da nakon što pomisliš na prošlost, pred očima ti prvo bljesne slika tih sitnica. (Nepoznat autor)

***Poznato mi je da su životne staze posute trnjem… neke je prosto nemoguće izbeći a i ne trudim se… Samo tražim, da hod po tim stazama manje boli… (Nepoznat autor)

***Ne treba se plašiti samoće. Ona je plemenita, ona je deo našeg života, baš kao i okupljanje. Ali nju ne može svako izdržati. Ona nije za slabe, koji neprestano moraju biti okruženi drugima da bi zaboravili koliko su slabi.

(M.Kapor)

Verujem da je Bog za svakog od nas ostavio po nekog posebnog. Hoću da verujem da svako od nas ima negde zapisanu svoju sudbinu, i da svakog čeka neko poseban. Potrebno je samo vreme da dve se duše pronađu. Previše nas je sličnih, previše onih koji pokušavaju da glume. Zato i jeste komplikovano. Potrebno je biti onakav kakav jesi.. I ne govorite kako vam u životu nije potreban muškarac ili žena, suvišno je lagati. Suludo je samog sebe zavaravati. Svako od nas u hladnim noćima treba zagrljaj. Svako u teškim momentima treba prave reči. Svakom je potrebna tišina sa najdražim bićem. Svako treba nekoga za zauvek….bar se nadam.

Nepoznat autor

***Svojih ožiljaka se ne stidim. Oni su dokaz da sam živela i bila jača od svega što je pokušalo da me slomi. Mogu li dalje? Moram.

***Iskreno, dostigla sam momenat kada me vise nista ne zanima. Kažu da sam dobra osoba a ljude ne mogu naterati da vide moju vrednost i to je moj je*eni usud. Zauvek.

***Sve ima svoj rok trajanja. I veze. I prijateljstva. Bilo bi puno lakše kad bi taj rok bio ispisan na ljudima. Kao na stvarima. Onda bi puno lakše odlučili za koga se vezati, kome pokloniti povjerenje .. kome dati ruku, a kome dušu.

Falio mi je neko
kao što si ti.
Da ovom mom
mračnom životu
po koju boju doda.
Puna je života.
Srcem kroz njega ide.
Šta joj je na pameti uvek kaže.
Ne ume da slaže.
Da sreću odglumi,
tugu sakrije.
Svoja je,
ma koliko god bila moja.

Kritikuje me što dugo spavam,
na poruke ne odgovaram,
nestanem u pola priče.
Sebična je u ljubavi.
Voli da voli.
Sitnicama velike stvari pravi.
Glasna je.
Kućom večito njen smeh odjekuje.
Košulje mi mirišu na njene parfeme,
jastuk koji jutrom iza nje ostane.

Čuva uspomene.
Ramovi su puna slika.
Na frizideru mesta za
magnete više nema.
Pamti datume.
Prvi susret.
Poljubac.
Onaj dan kada me je srela
ni ne sluteći da će biti moja cela.
Zna mi svaki pogled.
Pokret.
Mimiku lica.
Uvek je za korak ispred mene.
Ruka koja mi ne da padnem.
Rame na koje sve što boli zaboravim.

Svoja,
ma koliko god bila moja.

Maksimilijan S.

…ne znam…znamo li se dovoljno, da ćutanjem mogu da ti kažem koliko mi je žao zbog svega što ti se dešava u poslednje vreme…vidim…i ono što si srećom htela nazvati, sreća bila nije…da mogu…sreću bih ti dao, al se bojim da bi i Bog tada

zaplakao..eto..hteo sam da znaš🌹

Moj drug Pedja 💙