Author Archives: Suzi

Hodam lagano nogu pred nogu, Luna pored mene i razmišljam. Sve životne tužne situacije sam podnosila sa osmehom i nisam dala sa me išta slomi.

Gledam decu u školskom dvorištu i vraćam film unazad. Razmišljam o mojoj Tam, o njenim osmesima, suzama, patnjama….eh, mladosti lepa li si.

Setim se i sebe kako sam je uvek bodrila da ide napred, da se ne obazire na loše komentare, da ne bude nikada pognute glave, da mozak ima sa razlogom.

Setim se i sebe kako sam okretala auto pod ručnom da bih nastavnici fizike objasnila da je nisam rodila da bi se ona iživljavala nad njom.

Bilo je tu svega ali smo uz osmeh sve izgurale. Ona na svoj način a ja kao majka na drugi.

Godine prodjoše, sve škole završene i eto nama 2018-te godine. Ona i njen dragi su na 1600 km od mene. Grade svoj žovot lagano, ona sa bebicom u stomaku.

Svedska. ‘Ladno al’ standard.

Jednog popodneva stiže poziv od nje, uplakana i sa strahom u glasu: Mama, dobro smo ali….

Upravo su nas napali i hteli da se potuku sa Milom ali smo se pričom izvukli.

Srce mi lupa kao ludo.

Tam, da li si ti ok? Da li ste oboje dobro? Gde ste sada?

Mama, u kolima smo ali te zovem jer nemam dah.

Diši duboko i zatvori oči, zamisli da smo sa Dorom i Lunom u kafiću Makondo. E tako.

Sada zamisli onaj koktel od kokosa. Zamisli i krempitu njihovu.

Jesam.

Da li je malo bolje?

Da.

Eto Tam, polako samo.

Zovi tatu obavezno. Ljubim te malik.

I onda se lagano vratim u školsko dvorište i shvatim da 16-oro roditelja neće dočekati poziv ovakav. Neće dočekati da upoznaju decu svoje dece.

Neće imati ko da ih pozove i kaže: Mama, tata…..

Jednog dana u zemlji Srbiji je prekinut let malih ptića.

Slomljena su im krila i ostala je bol nemerljiva.

Osam mama i osam tata su ušli u sobu svojih ptića sa pitanjem: Zašto?

Odgovora nema.

A i da ga ima sobe će i dalje biti prazne, igračke uredno složene, sveske i knjige po stolu, raspored časova na zidu.

Sve će to ostati kao amanet mamama i tatama za večnost.

Putujte deco, jednog dana će te dočekati one koji vas oplakuju i čije srce krvari. Jednog dana.

🦋Najveću grešku koju kao muškarac možeš da napraviš je da pokažeš ženi da može bez tebe. Današnje žene su vaspitane da budu nezavisne a ljubav je ono što im treba i posvećenost. 🦋

🦋 I kada kreneš dalje, i kada kreneš da se menjaš, i kada se razočaraš pa poklekneš uvek ali uvek ostavi trag iza sebe. Da te niko ne zaboravi. 🦋

🦋 Kada pustite ljude da nisu deo vašeg života, ostaju tragovi. Nekada vas nije briga ama ič a nekada iza svega ostaju ožiljci. Ne znači da će sve nestati u trenutku, ne znači da će i bol nestati u trenu. Važno je da puštanjem da neko ode, bol više ne kontroliše vas. E to je bitno. 🦋

Nismo uvek spremni za promene u životu ali nema odustajanja. Bitno je da sebe učinimo srećnim a ne druge ljude. Odgovorni smo samo za sopstvenu sreću jer nije svako sposoban da promeni život. Stari život za novi? Samo najjači mogu u vatru zbog svog izbora. 🦋

Ne volim maj a ni on ne voli mene. Podnosimo se uzajamno, prećutno smo se dogovorili mnogo toga a nismo ispoštovali.
Oduzeo mi je mnogo toga, doneo ponešto dobro. Balansiramo zajedno u ritmu a ja bih da pretrčim brzinom munje.
Ne volim maj a ni on mene.

Jutro, 5:04, moje spavanje prekida lupanje srca i san koji me je potresao.

Ustala sam, proverila puls, popila lek i pogledala Dorinu sliku. Eh bre Doksi moja.

Sanjala sam te, znaš. Nije mi dobro ali evo Lune i Sneške oko mene.

San počinje odlaskom Luninim i mojim u potrazi za okicama koje će me setiti na Doru.

Odjednom smo u nekoj prostoriji gde je mnogo pasa u kavezima. Čekaju svoje ljude. Nadaju se.

Prilazim pudli boje kao ona. A onda mi kažu da ima ista takva desno u kavezu koju ne želi niko zbog godina.

Dora moja, moje okice….otkud ti ovde? Zašto je ona ovde?

Ja je želim….. Dajte mi je.

Luna, pronašli smo je.

Moje srce me probudilo jer je lupalo kao ludo.

Gledam oko sebe.

Snežana ne mjauče, ne traži hranu, Luna spava a ja tražim lek.

Sedela sam tako pola sata, držala Snešku koja je prela kao traktorče i čekala da se smirim.

Sanjala sam te Dora ali te puštam da odeš. Idi lepoto, trčakaraj, pusti mene i moje suze.

Idi i najzad nadji mir.

A ja?

Znaš da ću te voleti dokle god ovo moje srce bude kucalo.

Zauvek.

Iza mene je mnogo odluka. Neke su bile valjane, neke poučne, neke su usrećile drugo živo biće, na neke nisam ponosna ali su moje.

Jednog dana sam odlučila da sa drugaricom odem u Omiš i provedem nezaboravnih 15 dana.

Svesno sam odlučila da pauziram fakultet da bih postala supruga i majka.

Pametna odluka.

Nije bilo pametno što sam pustila da godine idu bez ljubavi ali i to je lekcija meni.

Jedna od boljih, ma najboljih odluka je bilo udomljavanje malene pudle Lune, Maze iz azila, male mace pokisle sa ulice koja je princeza doma moga. Snežana moja.

Odluka na koju nisam ponosna je emotivno povredjivanje čoveka koji me je voleo. Nije zaslužio, ali je u moj život ušao nakon razvoda i nisam umela da prepoznam (emotivno sludjena) dobro srce. Nakon dve godine sam rekla izvini i probala da objasnom sebe. Probala.

Svesno sam neke drage ljude isekla iz svog života jer su svojom nečinjenjem a činjenjem to zaslužili.

Pustila sam ih niz vodu.

Sve svoje odluke sam donela onako kako sam u trenutku poželela.

Bile male ili velike sve su deo mog trenutnog osećaja i intuicije a u to ne sumnjam.

Jedan trenutak je bio dovoljan da se zaljubi u Rio de Ženeiro i da ostatak provede u njemu, stvarajući malo remek delo. Nakon što je proputovao ceo svet, Čileanac Horhe Selaron je 1983. godine stigao i u Rio de Ženeiro. Već na prvi pogled rodila se ljubav, zbog koje je rešio da ostane u njemu. Nastanio se u zgradi koja se nalazila na vrhu ruiniranih stepenica, a kako bi zaradio za život prodavao je svoje slike. Ubrzo je shvatio da su stepenice niz koje se gotovo svakodnevno spušta i penje u veoma lošem stanju, pa je odlučio da interveniše.

Sav novac je trošio na kupovinu novih keramičkih pločica, karakteristike po kojoj su stepenice vremenom i postale prepoznatljive. Danas se niz njih 215 u dužini od 125 metara može videti preko 2.000 različitih vrsta pločica, iz najudaljenijih delova sveta poput Aljaske ili Kraljevine Esvatini. Motivi koji ih krase su raznoliki i predstavljaju svojevrstan omaž različitim zemaljama i njihovim karakteristikama po kojima su prepoznatljive, poput životinja, zastava i slavnih osoba. Ipak, onaj koji se najviše ponavlja uglavnom privlači i najviše znatiželjnih turista koji se nađu u blizini ovih stepenica. Reč je o motivu trudne Afrikanke, koja je ujedno bila i glavni motiv većine Selaronovih slika koje je prodavao da bi prikupio novac.

Za života je govorio da je ovo njegov način da oda počast brazilskom narodu i da će on biti gotov tek onda kada njega ne bude bilo. Ovaj trenutak se desio nakon trideset godina od dolaska u grad u koji se zaljubio na prvi pogled. Na istim stepenicama u koje je uložio godine truda, nađeno je umetnikovo beživotno telo prepuno povreda.

Čoveka koji je za života proglašen počasnim građaninom Rio de Ženeira – grada na čijim ulicama je ostavio neizbrisiv trag i natpis „Brazilu, volim te“.

Nepoznat autor

Dragiša Krunić bio je beogradski automehaničar u čiju su radionicu automobile “na lekarski pregled i oporavak” dovozili razni poznati glumci, slikari, režiseri… Godinama se kod Dragiše, čoveka vedrog duha, ali i nadarenog duboresca, pesnika, satiričara, okupljao ondašnji krem društva. Dok bi im se popravljao automobil, on bi se šalio sa mušterijama, ćaskao, vodio ozbiljne razgovore

Posle decenija bavljenja popravkom automobila, odlučio je da se sasvim posveti umetnosti i od automehaničarske radionice napravio je galeriju u kojoj je priređivao izložbe eminentnim slikarima (Milić od Mačve, Tikalo, Zoran Nastić, Milan Tucović…), a kompletan nameštaj u tom prostoru sam je izrezbario.

(Preminuo je 2004. godine u Beogradu.)

Jedna od njegovih mušterija bio je i reditelj Zdravko Šotra, filmski reditelj, tvorac raznih serija. Pročulo se na tadašnjoj Radio-televiziji Beograd o automehaničaru koji ima zanimljive priče, pa su Šotri predložili da sa njim napravi scenario za seriju o majstorskoj radionici.

Dragiša bi pričao, Šotra beležio i tako je početkom 80-ih godina prošlog veka, nastala jedna od najpopularnijih jugoslovenskih serija – “Priče iz radionice”, u kojoj su glumili velikani – Zoran Radmilović, Mira Banjac, Dragan Maksimović, Nenad Nenadović, Velimir Bata Živojinović, Jelica Sretenović, Milena Dravić, Tanja Bošković, Mića Tomić, Steva Žigon, Pavle Vuisić, Milan Srdoč, Dragan Zarić..

Ljudi dodju i odu. Postanu naša najdraža uspomena ili bitna lekcija. Ali na kraju ostajemo mi, sami sebi da budemo oslonac i čuvamo ledja. I onda ne žurite, čuvajte svog vernog prijatelja – sebe. 🦋

Gurate ljude od sebe, ne treba vam niko, tražite svoj mir. A obično to radite jer onaj/ona koga ste hteli pored sebe, nije ostao pored vas. 🦋

Nije bitno gde ideš. Sve svoje misli, radosti i tuge, svoje želje i probleme nosiš sa sobom. A od sebe pobeći ne možeš. 🦋

Neobičan život žene od 106 godina koja je završila na naslovnoj strani Voga. Mnoge je oduševila zanimanjem.

Naslovnu stranu aprilskog izdanja filipinskog Voga krasi žena koja ima 106 godina što je čini najstarijom osobom koja se ikada pojavila na naslovnici Voga.

Naime, ova Filipinka poznatija je kao Marija Ogej, žena iz domorodačkog plemena Kalinga. Usavršavala je umetnost ručnog tapkanja tetovaža još od tinejdžerske dobi, učeći po uputstvima svog oca. Živi u planinskom selu Buskalan, oko 15 sati severno od Manile, u provinciji Kalinga, smatra se najstarijom mambabatokom u zemlji – ili tradicionalnim tetovatorom Kalinge, piše CNN.

Tehnika tetoviranja kojom ona radi uključuje iscrtavanje uz pomoć čađi i oštrog štapa. Tetovaže koje ona radi na telima mogu se uporediti sa pravim umetničkim delima. Svojim umećem uspela je da privuče bezbroj turista.

Ovakva vrsta umetnosti tamo se može preneti samo na krve srodnike, a Apo Vang Od već nekoliko godina podučava svoje unuke i trudi se da im prenese umeće.