🦋 Sve dok su mi se misli vraćale u prošlost sa pitanjima, nije mi bilo dobro gde jesam. A onda sam dobila odgovore gledajući dobro i prestala da tražim krivca u sebi. Pustila i dozvolila da oživim opet. Moj mir danas ima cenu koju sam uredno platila. 🦋
🦋 Bićemo ostavljeni a i mi ćemo ostavljati tokom života. Pričaćemo o tome, ponekad i lagati da nam lakše bude, učiti iz toga da ne pogrešimo opet. I samo mi odlučujemo da li je neko vredan ijedne naše suze. Samo mi. 🦋
🦋 Sreću, kao i tugu, nosimo uvek sa nama. Neće tuga nestati ako odemo u drugi grad, ako otputujemo na planinu, more, jezero. Neće se ni sreća doveka isto kretati kroz naše telo. Mir u duši je ono što pravi balans sa bilo čim. 🦋
Godine prihvatam kakve jesu i ponosna sam kada se okrenem iza sebe. Drago mi je da čujem pohvale. Kada se zatvore vrata doma bilo koga od nas ostajemo mi, sami, ogoljeni sa svojim mislima. Ne dozvolite da vas tapšanje po ramenu kako ste TOP, COOL i JEDINSTVENI prevari. Niste. Nisam.
U životu je veoma bitno imati nekog svog. Nekoga ko će biti tu i kada nije pored nas. Na čiju poruku vam osmeh ne silazi sa lica, na čije činjenje umete i suzu da pustite.
Moja ćerka je NEKO MOJ zauvek.
Od malene crnokose mrvice izrasla je u valjanu mladu osobu. Moj ponos zauvek.
A onda imam muškarca sa kojima sam delila jedan deo mog života nakon razvoda. Ostavio je trag a i ja kod njega.
I nekako kad god bih pokušala da dodjem do neke slične duše dobijem poruku i seti me šta ne smem nikada da zaboravim. Nikako ne smem da zaboravim da volim sebe.
Juče mi reče jedna dupla škorpija: Nikada ne zaboravi da sam želeo noći i jutra sa tobom zauvek.
Gde ću zaboraviti.
I to je to.
Nismo zajedno već dve godine ali se nije desilo da zaboravi da ja postojim, da zaboravi na moj rodjendan. Nije zaboravio mene.
Povremeno razmenimo po koju reč ali znam da je uvek tu za mene.
Od života nikada nisam tražila ništa nemoguće ali izgleda da je većini problem da sebe da. Njemu nije bio problem.
Većina ne shvata da život reprizu nema i da nećemo zauvek biti mladi ali…. Kome objašnjavati? Ne pada mi na pamet.
Uživam u svom životu, u danima koje obojim kako poželim.
Otplačem ako treba ali je to moje.
Moja bol za dragim ljudima, za predragim psima koji su sa one strane duge….moje je.
Igram i pevam, šetam sa Lunom i slušam šta srcu prija.
Trenuci mi pune dušu a njih je mnogo.
Sebi sam obećala da me neće zanimati usputne stanice, oštećeni ljudi, prazne priče i dela.
Vredim.
Ko ne ume da prepozna to neka traži slabiju kariku. Kod mene se zadržati neće ni nanosekunde.
Zbog toga, imajte nekog svog, imajte neko srce ili srca koja vas vole iskreno i misle na vas.
Čudno je kako kad god zatvorim oči i odlutam, sebe zamislim kod dede i babe na selu. Pomislim na malu vodenicu, rečicu, šljivak, dva duda, jabukar, životinje….i mene kako sedim na bregu pored kuće i sa pitom u ruci posmatram okolo sve. Rekla sam vratiću se jednom. I hoću. 🩵
Hmmm, mnogo toga mi je na pameti upravo i ne znam odakle bih krenula.
Ostaću željna dece svoje, svog brega kod dede na selu, odlaska na more porodično, očevog smeha, gibanice moje majke…
I nekako se uvek vratim u dane kada sam bila devojčurak jer sam pravila planove za budućnost. Mnogo toga sam precrtavala ali sam išla samo napred. Vremenom sam listu menjala, dopunjavala….otplakala kada bih shvatila da se neke stvari ne mogu ispuniti.
Ostaću željna mog deteta, njenog deteta, mirisa bebe i mnogo toga.
Trudila sam se svih ovih godina da grabim samo napred da ne bih mislila. Radila sam, šetala sa psima, čula se sa decom i uveče legla u krevet čekajući novi dan.
To silno nedostajanje sam ponekad grubošću prikrivala, par loših odluka donela upravo iz te velike tuge.
Ostaću željna malih nogica moje unuke, njenog prvog koraka, mešenja kiflica zajedno, odlaska u park. Cedjene pomorandže u kafiću pored zgrade i mnogo toga.
Onda pogledam Lunu kako bezbriźno spava pored mene, Snežu kako se savila na stolici i čujem mir doma mog. Čujem dva života pored mene kojima trebam i onda kažem dobro je.
Ostaću željna očevog smeha, prerano odnetog od mene, od svih nas. Njegovo ispijanje kafe u trenu i par viceva će mi vazda faliti.
Ostaću željna zauvek dece moje i to je tako. Tamo negde gde je ostao moj spisak i plan za budućnost, precrtala sam da ću svoju unučad držati za ruku i šetati pored obale. Neka su oni srećni a ja? Njihova sreća je i moja sreća.
Postoje dani kada bih da odletim, postoje dani kada bih da negde sletim. Postoje dani kada sam teška sama sebi, postoje dani kada sam kao perce laka. Postoje dani puni smeha, postoje dani puni suza. Postoje ti dani koji mi boje ovaj moj život. Neka ih.
🦋 Došla sam u godine kada ne očekujem ništa. Puštam da me dani voze i osluškujem, pažljivo čitam izmedju redova i trudim se da budem korak ispred. Ume to da bude naporno ali ko se jednom opeče teško se otvara i veruje. 🦋
🦋 Uvek su me plašile kukavice pa bilo da se radi o ženama ili muškarcima. To je posebna vrsta ljudi koji nemaju stav i koji se plaše svoje senke. Ponekad je potrebno izaći iz ljušture, napraviti korak napred bez okretanja iza. I za to su potrebna 🥚🥚. Ako nemaš stav – ne postojiš. 🦋
🦋 Učini prvi korak, nije sramota, nije strašno, nije tragedija. Veća je tuga saznati da je neko patio zbog nas a nije imao hrabrosti da krene. 🦋
🦋 Sve što me je u jednom trenutku činilo srećnom se računa. Svaki korak, svaki osmeh, svaka suza, svaki pad, svaki let….sve. 🦋
🦋 Neće te ubiti ako napraviš prvi korak. Nećeš biti slabić ako kažeš šta osećaš. Lagano će te ubiti ono što nisi rekao/rekla kada je trebalo. 🦋
🦋 Postoje te velike ljubavi posle kojih ništa više nije isto. Ni pogled, ni korak, ni dodir, ni poljubac. A onda se pitamo da li smo sanjali ili ne. Pitamo se kako li nam dodir ruke, za dobar dan, postaje težak i sumoran iako su nas te iste ruke grlile. Postoji i kraj tih ljubavi. 🦋
Toliko mi je žao što te nema, a toliko mi je drago što te je bilo u mom životu. Da sam samo stigao na taj autobus, da sam samo izašao 5 minuta ranije, ne bih pešačio te zimske noći, i ne bih naišao na tebe promrzlu u kartonskoj kutiji… Da sam samo stigao na taj autobus, ne bih sada znao šta je najiskrenije prijateljstvo u životu. Ne bih znao za osećaj bezuslovne ljubavi i bezrezervne podrške. Znaš, ljudi previše očekuju. Ljudi imaju zacrtani sliku naših života, i samo žele da to pratimo i ispunimo, kao da imaju pravo na to. Malo ko je u stanju da nas voli baš onakve kakvi jesmo. Ti, sem malo hrane i češkanja po glavi, nisi tražila ništa. Toliko je teško da objasnim nekome ko nije imao psa, kakva je praznina koju za sobom ostavi pas kada ode. Da sam stigao na autobus, i da te nisam sreo, ne bih bio ovoliko bogat uspomenama koje smo stvarali godinama posle toga. A sada, posle toliko vremena, opet lutam ove hladne večeri, jer možda ponovo sretnem neka dva topla oka, kao tvoja, koja vire iz kutije, i koja si mi baš ti i poslala .
Ako pomažete četvoronožnim prijateljima, verovatno vam se mnogo puta desilo da budete napadnuti što brinete o njima, a ne o gladnoj afričkoj deci. Pošto mi se od takvog poređenja diže kosa na glavi, izdvojila sam malo vremena da ukažem na neke nedostatke takvog plitkog razmišljanja.
Pre izvesnog vremena drugarica je na facebook stavila sliku psa koji žvaće stari hleb uz molbu prijateljima da ostave pored kontejnera ostatke ručka. Naravno, u komentaru se javio genije koji smatra da je humanije pomoći gladnoj deci iz Afrike, a da su kučići „zapadnjačko pomodarstvo“. Kakve li ironije – dečko iz Srbije piše devojci iz Srbije o pomodarstvu, a sam pominje gladnu afričku decu. Nažalost, ima gladnih i u Srbiji, i to previše. Ali priča o gladnim Afrikancima je malo više „in“, zar ne..? Isti dečko potom predlaže da im se preko UNICEF-a uplati 1000 dinara. Korektan predlog, ali devojka je govorila o ostacima posle ručka, 1000 dinara je ipak malo veći ulog od mrvica sa stola koje svi imamo, a bilo bi malo glupo da ih šaljemo u Afriku…
Kad sam jednom prilikom okačila sliku Džonija Depa sa jednookim konjem kog je usvojio i spasao smrti na snimanju nekog filma, moj drug je našao za shodno da prokomentariše (gle čuda) kako je umesto usvajanja konja mogao da nahrani nekoliko gladne afričke dece. Znači kad čovek učini jedno (bez sumnje) plemenito delo, odmah biva napadnut što nije učinio nešto što neko drugi smatra plemenitijim, humanijim i korisnijim. Lako je biti human na tuđ račun. Lako je reći – bolje bi bilo da troši na to i to. Ali s kojim pravom vi osuđujete druge ljude koji pomažu živim bićima?! Na kraju krajeva, možda je Džoni Dep i hranio Afrikance, nisam se time bavila, jer u pomenutom postu uopšte nije bila reč o tome. Da je oteo hranu iz usta gladnom detetu i dao ga konju, pa i da razumem komentar, ali ovako sam ostala bez teksta. Meni neke stvari izgledaju tako očigledne, ali izgleda da ih ipak treba objasniti.
Po tom sistemu razmišljanja možete da napadate i sve druge što su dali pare na odeću, tehniku, izlaske, letovanja, zimovanja i slično… To bi u stvari čak i imalo više smisla jer se svim tim stvarima zadovoljava samo sopstveni interes i doprinosi ličnom zadovoljstvu, pomaganje drugim živim bićima ne donosi nikakvu materijalnu korist. Ali ono, osećaš se lepo što si učinio dobro delo. Dok ne dođe neka budala koja nalazi da ima prava da komentariše tvoje aktivnosti, šalje te u Afriku i raspolaže tvojim novcem.
Zar nema svako prava da odluči u šta će ulagati svoje vreme i novac? Humanije ti je da pomažeš nekom drugom? Super, ali hajde stvarno pomozi! A ne da se to svede na priče kako bi bilo bolje da JA to uradim, dok ti i dalje sediš i kuckaš po svom fensi laptopu, telefonu ili već nekom čudu tehnike koje nisam ispratila jer sam previše okupirana problemima „s kučići i mačići“. Btw, koliko dece si ti nahranio? Koliko usvojenih Afrikanaca trčkara tvojim stanom?
Da su ta sirota deca dobila po jedan dinar za svaki put kad ih je neki vrli dušebrižnik pomenuo, Afrika bi sad bila stanište debelih milionera.
Gladna afrička deca su problem svetskih razmera i neće se rešiti tako lako jer uvek postoji sloj kome je u interesu da ima neobrazovanog i siromašnog stanovništva. Nije poenta samo nahraniti tu decu, već razviti im svest o mnogim važnim stvarima. Ako već 25 godina slušam o gladnoj deci u Africi, pitam se zašto im se pored hrane ne obezbede i sredstva za kontracepciju… No, u Africi još nisam bila, pa neću mnogo da pametujem o tome. Dosta bede gledam i u ovoj nesrećnoj Srbiji i pokušavam da pomognem koliko je to u mojoj moći. Priznaćete da napušteno dete ne mogu da dovedem kući i oglašavam za usvajanje (o sterilizaciji i da ne govorim)… Ali mogu da im dam odeću i obuću koje više ne nosim, nešto za klopu i, ako ništa drugo, mogu da budem ljubazna kad ih vidim pošto lepe reči sreću ređe nego hranu. Lepe reči lebde negde na internetu, ali još uvek nisu zasitile nikoga.
Sve u svemu, ja ću nastaviti da pomažem životinjama i pozivam prijatelje da učine isto, kao što ću uvek i da podržim akcije koje organizuje neko drugi za pomoć deci, starima, slepima, gluvima, ugroženima, itd.. Makar i samo da ih podelim na facebooku ako ne mogu više od toga. Dakle, ja pomažem jednima, ti drugima i naš mikrokosmos će biti bar za mrvicu lepši.
Oni koji posle svega ovoga i dalje nisu shvatili poentu mogu slobodno da nestanu iz mog života, mada u njemu verovatno nikad i nisu bili.
🦋 SuziSju 🦋 