Author Archives: Suzi

Godina 2017.

Kad vam dete dovoljno odraste i odluči da započne život sa nekim ostanete prvo zbunjeni. Znam da je sve to normalno i nisam neko ko želi da mu dete bude ceo život pored ali vas prodrma. Mene jeste. Njen izbor je bio mlad čovek koji je od prvog dana voleo sa mnom da priča…

Staložen, miran i svoj. Postavila sam mu razna pitanja, smejali se, jeli i posle izvesnog vremena sam mu rekla: Milo, sedi da ti nešto kažem.

Znam da se volite, znam da planirate zajednički život i ono što želim da znaš je da sam tako zamišljala čoveka za nju.

Zbunio se. ..

Kada je imala dve godine razmišljala sam šta ću kad bude vreme da ode? Da bude svoj čovek? I zamislila sam tebe. Visokog da je štiti, smirenog da je obuzda jer ume da bude jako tvrdoglava i dovoljno razumnog i velikog srca da je voli kako treba. Mislim da ti to imas ❤️

Pogledao me, sedeli smo u trpezariji, zbunjen i iznenadjen. Gromada od dečka je progutao knedlu, ustao i rekao: Dodji Sju da te zagrlim…. vidiš da se tresem. Uhhh…. ne brini, znam sve i znas i sama da te volim kao da si mi majka. Mogu sa tobom da pričam o svemu.

Odmakla sam se i rekla: Budeš li je povredio ti i ja opet pričamo. Znaš to? Znam Sju…. ne brini.

Dok slažem orman upravo nalazim neke ćerkine stvari i uzeh da napišem da ne zaboravim. Tako brzo prodju godine, čini mi se da sam je juče rodila a ona 30 god uskoro.

Setih se danas oca, pantalona, krojača i autobusa.

Ali da krenem redom.

Godina 1976. rekla bih.

Prvi razred i neki mini izlet na koji smo išli mi prvačići.

Problem je što nisam imala dobre pantalone, tačnije ništa nije bilo dobro da tog dana obučem.

Majka je uvek gledala da brat i ja imamo sve iako je samo otac radio. Zbog toga smo otišle do neke žene u blizini da mi uzme mere i sašije pantalone za tu priliku.

Gledano sada malo mi je čudno ali takvo je vreme bilo.

Materijal neki blago karirani, braon boje jer sam imala i takvu bundicu.

Stanovali smo malo dalje od škole i znam da me je majka vodila i ispred škole obuvala druge čizme, čistije.

Tako smo se i vraćale.

Drago mi je što nisam izneverila ni nju a ni oca.

Ponosni su bili uvek na mene.

A ja na ono što su radili za nas.

Setim se i naftarice koja nas je grejala, uvek nasmejanog oca i ozbiljne majke.

Volela sam naš dom, tu sam uvek nalazila mir i spokoj.

Da se vratim na pantalone.

Došao je dan izleta ali pantalona nema. Vidno tužna krećem sa majkom do škole a otac odlazi do krojačice.

Taman pred ulazak u autobus stiže on srećan i zadihan.

Trčim sa majkom do škole, brzo se presvlačim, obuvam čiste čizme i bundicu.

Mojoj sreći kraja nema.

Zahvaljujući mojim roditeljima sve sam to dobro prenela na svoju ćerku. Gazila sam preko svega kada je ona u pitanju. Gazim i dalje ali poštujem njenu privatnost.

Nakon čuvenog izleta slikala sam se sa ocem. Ta slika mi je posebno draga. Pokazuje svu ljubav kojom sam bila okružena. Pokazuje moju omiljenu mušku škorpiju za koga sam uvek bila – tatin sin.

Znam da je tamo negde ponosan na mene i dalje.

Zašto varati?

Ako niste srećni u bilo kom odnosu, ukoliko ne dobijate ono što želite, ako ste umorni od priča u prazno – presecite.

Ukoliko vas umara da po stoti put pričate isto, ako se ugasilo sve što vas je nekada vezivalo… odustanite.

Samo ne varajte.

Odlaskom će te slomiti srce nekome ali će preživeti.

Varanjem će te slomiti nekog celog a to niko ne zaslužuje.

***Niste dužni da gradite propali brak ili vezu iz pepela. Ako ste i oprostili nekome ne znači da zaslužuje vaše srce. Mir vaše duše ne prljate sa toksičnim ljudima.

***Ukoliko vas neko ignoriše ne jurite ga. Ne pišite poruke tražeći da vidi koliko vredite. Pokupite delove sebe i nastavite dalje. Svako zaslužuje ljubav gde neće objašnjavati sebe. Nikada ne odlazite od ljudi bez objašnjenja. To dugujete sebi i osobi koju ste do juče grlili.

***Ako me neko voli danas ne mora da znači da nećemo biti stranci sutra. Life is life.

Udara lagano u lim iznad terase ova glupa kiša. Ne volim je.

Seti me na suze, seti me na tugu a to ne želim.

Odlutam tako u svoj svet mašte dok grlim Lunu i zažmurim. Odem daleko odavde. Odem u dane kada je i Dora bila ovde.

Poželim da je poljubim, dotaknem, osetim kako diśe.

Ubrzo shvatim da je uvek u mom srcu.

Pogledam slova imena moje Tam na ulazu u sobu koja je moja sada i ne pada mi na pamet da ih skinem. Neka ih zauvek tu.

Mačka lagano hrče i ne mari za dosadnu kišu a i zašto bi. Sve ima, opuštena je i mirna. Zna da je voljena.

Gledam slike svoje dece i nekako mi u trenu prošlo ovih pet godina kako nismo u istom gradu, u istoj državi.

Obećale smo da ćemo uvek biti tu jedna za drugu ali je 1600 km izmedju nas. I jesmo. Kako umemo i znamo.

A ja?

Umorna sam poprilično od mnogo toga a sreću kao i uvek pronalazim u sitnicama. Krupne stvari umeju da me potresu. Neka ih za nekog drugog.

Čujem tišinu doma mog. Čujem kako spavaju mačka Snežana i kako hrče omiljena pudla Luna. Zbog njih mi je sve lakše.

One me nasmeju, oraspolože i daju vetar u ledja.

Evo opet mi do mozga dolazi ova kiša koja dobuje u ritmu.

Uspavljuje i mene ali se ja ne dam.

E nećeš me vala uspavati.

Znaš li ti kišo da smo Tam i ja jednog ovakvog dana našli malo mače? Ne znaš naravno.

Pružile smo mu dom i ljubav.

I evo je velika mačka postade.

Tako da me ne možeš zaustaviti. Ne trudi se.

Samo me možeš naterati da zaigram na kiši i pokažem ti da u meni i dalje živi nemirni devojčurak, jedna crnokosa klinka koja je uporna i svoja.

Reče neko neukrotiva.

Možda i jesam ali ne krotim se na bilo koje oči, na bilo koje ruke, na bilo koji zagrljaj.

Tako da padaj koliko hoćeš a moja je duša mirna. Odmaram o svega. I čekam. O da…. Čekam.

*Upoznaćemo mnogo ljudi u životu. Neke da zapamtimo, neke da zaboravimo. Od nekih ćemo učiti, a neko će učiti od nas. Neki ljudi će nam nedostajati, neke ćemo voleti. Ali će uvek postojati samo jedna osoba zbog koje nam srce peva. Svaki put kada pomislimo, srećni ili tuźni, to će uvek biti najlepši zvuk. 🌹

*Muškarce ne plaše jake žene. Njih užasavaju njanjavice. Jaka žena zna ko je, hoda kroz život i rešava sve što treba. Ima razumevanje, saosećajnost i mudrost. Ne misli da je bolja od drugih. I svaki pravi muškarac voli pored sebe takvu ženu. 🌹

*Nikada nećete biti dobri za pogrešnu osobu. Ako neko ne vidi koliko vrediti, nije to do vas. Prosto niste jedno za drugo. Prihvatite to i nastavite dalje jer vam ta osoba ne može dati ono šta želite. Ne može. 🌹

Bez obzira na to kako reagujemo mnogo toga nećemo promeniti.

Ne možemo da nateramo ljude da nas vole i poštuju.

Niti će ljudi u trenutku promeniti mišljenje.

Ponekad je bolje pustiti stvari da budu to što jesu.

Pustite ljude da idu, ne borite se za mrvice pažnje i potragom zašto je neko otišao.

Ne jurite odgovore.

Naučimo sa vremenom da je bolje živeti kada se ne obaziremo na okolinu.

Jer je centar svega unutar nas samih. Radite na sebi i na svom unutrašnjem miru. Ok?

„Nisu loša vremena, loši su ljudi“ – sa ovim se slažem potpuno. Ali se ipak zapitam koliko dugo mogu biti loši? Da li će doći do te tačke kada ti ološi skapiraju da ustvari i ne moraju da budu loši i mizerni? Neće. Nikada se neće promeniti jer im tako odgovara. Oduvek sam i uvek ću suditi kakav je neko čovek na osnovu njegovog odnosa prema životinjama. Ne kažem da ljudi moraju da vole životinje da bi bili dobri ljudi ali smatram da dobar čovek poštuje one sa kojima deli ovu planetu. Ološi o kojima ja pišem u ovom tekstu su vidite, napravili tu njihovu malu zajednicu gde će se sa jedne strane tapšati po ramenima a sa druge strane ogovarati jedni druge i biti zavidni i u isto vreme smišljati kako da zabodu noževe u ledja drugima i time postanu najbolji. Najbolji u čemu? U tome ko će biti veći ološ?

Ovde na Balkanu je sve korumpirano i pokvareno. Sve funkcioniše uz pomoć mita – daš neki dinar da se lečiš, daš neki dinar da neko tvoj diplomira, daš neki dinar da ti dete upadne u vrtić…i na kraju daš neki dinar da ti pas pobedi na izložbi. A onda više ne daš ništa. Jer onda možeš da uzimaš od drugih ljudi i eto tog začaranog kruga ološa, doduše ne toliko iskusnih kao što si ti. I tako kad ti pas pokupi gomilu nebitnih pehara sa kupljenih izložbi u nekoj zabiti ili čak u prestonici, ali čak ne moraju ni biti kupljene nego se ide na onu staru „znamo se“, ti utripuješ da možeš da se igraš Boga. Ne brate, ne možeš. E to je ono što ološi začaranog kruga ne kapiraju, i neće ni skapirati do kraja svog života jer naša usrana država i još usraniji korumpirani ljudi „na vrhu“ to dozvoljavaju.
Kinološki savez dozvoljava parenje ženke na 6 meseci i bez problema izdaje uredne rodovnike za takve pse. Suočeni za ovim, samo su rekli da oni tu ne mogu ništa da urade jer su i oni deo začaranog kruga ološa. Zato su nam oglasi i puni pasa „šampionskog porekla, vakcinisani, kake zlato i sl..“, jer su ljudi pohlepni, gramzivi i nemaju granice. Pariće svoje pse sve dokle god budu mogli da zarade na tome i istovremeno budu pokriveni od strane nadležnih institucija. I pariće ih sve dok bude bilo potražnje za istim, pa čak iako oni imaju crvene suze, treći kapak, nisu u tipu ili su loših proporcija. Budite malo realni i malo više humaniji, ne igrajte se velikih ljudi na tako jadan način. Veliki ljudi to rade iz ljubavi a ne iz pohlepe. Ne ponašajte se kao da su živa bića roba i ne lepite im sulude etikete i još ludje cene. Bitan je kvalitet a ne kvantitet!
Zato na ulicama imamo hiljade i hiljade gladnih i napuštenih duša, jer ko danas u ovom moru ološa može da garantuje da je neko čovek? I to ne samo u vezi životinja već i u vezi dece i starih koji se nekako uvek naglase kada se priča o pomoći životinjama.
Ološi budite svesni da mi svi znamo ko ste i šta ste, da znamo kako ste došli tu gde ste i šta radite da biste tu ostali. Budite svesni svoje sramote. Ne zaboravite da znamo šta ste do juče pričali a šta već danas radite. Niko, ali niko vam ne može oduzeti ljudskost kao što ste je sami sebi oduzeli. Zatvorite oči posle ovih reči i probajte u dubini duše da pronadjete trunku humanosti i saosećanja kao i snage da promenite sebe i svoje sutra.

Tamara 🦋

*Život može da se promeni u trenutku. Može da nam donese nemerljivu radost. Može da nam donese tugu o kojoj nismo imali pojma da postoji. Zato ne čekajte da se stvore uslovi, ne čekajte da deca porastu. Živite svaki dan kao da je poslednji.

*U bilo kom odnosu poenta je da dišeš. Ukoliko krene sve da te guši udalji se. Ne postoji opravdanje za ostajanje negde gde ti nije dobro. 🌹

*Šta sve može da se promeni u jednoj godini? Mnogo toga. Mogu da se promene ljudi, možete da promenite život iz korena. Bitno je da se kockice poklope, želje, nadanja, strahovi. I da vas neke oči gledaju kao sve na svetu. Mnogo toga može da promeni jedna godina. 🌹

*Sve nekako možemo da nadoknadimo sem vremena. A toliko je potrošeno na lažne veze, brakove, prijateljstva, bitke bez smisla i želje koje su nas samo gurale nazad. Tada to nismo znali. Zato uživajte u trenucima i ispunite svaki minut. 💛

*Nismo svi isti i to je predivno. Nekome treba potvrda od drugih da vredi. Drugi vole i vrednuju sebe sami. I to je tako opuštajući osećaj. ✨

*Ne zaslužuje svako da upozna pravu mene. Pravi ljudi znaju ko sam a druge pustim da kritikuju ono što misle da jesam. Simpatično je kada nebitni ljudi misle da vas poznaju. Nidje veze. 🌸

*Nije svaka žena za svakog muškarca. I to je tako tačno. A nije svaki muškarac za svaku ženu. Možete mnogo toga da želite ali je realnost uvek nešto sasvim drugo. I tu nastaje problem. Neralne želje i maštanja. 🌹

Nisam nikada bila ovakva. Suzu bih retko kada pustila pa i kada su mnogi mislili da je trebalo. Hrabra devojka, žena rekli bi. Realno to i jesam.

A onda se mnogo toga nakupio za sve ove godine koje imam i nije mi više teško da zaplačem.

Pogodi me reč pesme, cvet koji vidim dok šetam, moja deca koja su daleko, pas koji nema dom, mačke koje mi se raduju, Dorina slika i scena kako joj tražim otkucaje srca kojih nema. I dok sam živa pamtiću pogled oca koji umire i pogled moje Dore koji je nestao u mojim rukama.

I prestala sam da čuvam suze.

Pustila sam ih da padaju i padaju. Nisam prestala.

Svoj život delim na vreme pre i posle nje i ne mogu drugačije. Ne osećam drugačije.

Jutra su mi teška.

Ustajem a ne ide mi se na posao.

Oblačim se, šminkam se i nabacim osmeh. U tome sam nepogrešiva.

Svaki korak mi je težak.

Ali guram napred jer sam tako rodjena. Nisam se predala nikada.

I miris kafe mi nije isti bez njene njuške u krilu.

Niśta mi nije isto.

Onda me moja ćerka vrati u vreme kada sam mislila da sam srećna.

O Boze dragi, pa ja tu ženu ne prepoznajem. Koliko tuge u tim očima, u stavu, u svemu. To nisam ja. Kako sam sebi to dozvolila? Ne znam.

I dok pišem sada moja mladja pudla Luna hrče pored mene, mačka spava i ja se nasmejah od srca.

One su moje sve, ovo je moj dom, ovo sam ja. Jedna obična žena.